20. februar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: N1
U poslednje dve decenije evidentno je povlačenje javnog sektora i prebacivanje odgovornosti na građane i porodične budžete. Postalo nam je normalno da deci plaćamo udžbenike, dopunsku nastavu, časove stranog jezika, sport… Oslanjamo se sami na sebe i raskidamo mreže solidarnosti u društvu, izjavio je Danilo Vuković, profesor Pravnog fakulteta, u razgovoru za portal UGS Nezavisnost
Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2007. godine proglasila 20. februar za Svetski dan socijalne pravde. Polazište UN je bila ideja da globalizacija tržišta bez prepreka u kretanju investicija može da podstiče ekonomski razvoj i poboljša životni standard ljudi širom planete, ali da je to moguće samo ukoliko se ljudska prava, rodna ravnopravnost i dostojanstvo postave u temelje razvoja.
Povodom Dana socijalne pravde za portal UGS Nezavisnost govori Danilo Vuković, profesor beogradskog Pravnog fakulteta, čija je oblast akademskog interesovanja, između ostalih, socijalna politika u postsocijalističkom kontekstu. Naš sagovornik je autor knjige “Preoblikovanje neoliberalizma: socijalna politika u Srbiji” koja se smatra prvom celovitom sociološko-pravnom studijom o transformaciji socijalne politike u Srbiji pod uticajem neoliberalizma.
U vašoj studiji o posledicama neoliberalizma ukazujete na degradaciju socijalnih i radnih prava u Srbiji. Šta biste u tom smislu istakli povodom Svetskog dana socijalne pravde?
– Za neoliberalizam se često kaže da je to kapitalizam kome se niko ne suprotstavlja, a najmanje radnici ili radnička klasa. U njegovoj osnovi stoji kapital, a kapital je kao i vlast, ako nema ograničenja, on će težiti da se širi, razvija i da brine primarno o svojim interesima, isto kao što to rade vlade bez opozicije ili autokrate bez političkih protivnika.
Mi imamo snažno nasleđe socijalizma, navikli smo da država ima veliku ulogu u brizi o zdravlju, obrazovanju ili blagostanju građana. Ali, isto tako imamo i snažne uplive kapitala koji postepeno, mic po mic, kako se kaže, pomeraju granice naših prava. To se može videti u mnogim oblastima. Na primer, sve više radnika radi na privremenim i povremenim poslovima ili u neformalnoj ekonomiji. U evropskim zemljama, mnogi radnici biraju takve poslove da bi uskladili privatni i poslovni život.
Kod nas to rade zato što nemaju drugog izbora.
– Tako je, takvi radnici su jeftiniji za poslodavce, zamenljiviji i sa manjim potencijalom da „ucenjuju“ poslodavce i traže bolje uslove rada. Slično tome, mi sve više našeg novca izdvajamo za obrazovanje, na primer, kupujemo skupe udžbenike, plaćamo dodatnu i dopunsku nastavu našoj deci, časove engleskog ili ih šaljemo na sport, što je sve nekada bio deo redovnog školovanja. Ili zdravstvo na primer, plaćamo privatne preglede jer su liste čekanja u javnom sektoru dugačke.
Zašto to radimo?
– Najlakši način da otkrijemo razloge jeste da pogledamo kome takva situacija odgovara. I videćemo da je to neki privatni sektor u izdavanju udžbenika, pružanju obrazovnih ili zdravstvenih usluga. Mi još uvek imamo relativno jak javni sektor koji brine o socijalnoj politici. Ali, najjasniji trend u poslednje dve decenije je povlačenje javnog sektora i prebacivanje sve više odgovornosti na građane i na naše porodične budžete.
Koliko je u poslednje dve decenije neoliberalizam uticao na transformaciju socijalnog zakonodavstva i socijalne politike u Srbiji?
– Kao miš koji godinama gricka kauč, prvo izjedajući ispunu i sunđer, a onda polako uništavajući presvlaku. U početku se to ne vidi, onda se naviknemo da sedimo, spavamo i gledamo kauč koji je iz dana u dan sve više razjeden, da bi se jednog jutra možda začudili što je pred nama gomila krša koja je nekada bila naš kauč. Mi smo sada u stanju da smo se navikli na postepenu eroziju socijalne politike.
Mi, izgleda, prihvatamo sve što nije baš normalno.
– Mi smo to „normalizovali“, prihvatili kao normalno stanje. Zato nam je normalno da plaćamo udžbenike svake godine i da ne možemo da ih sačuvamo za mlađe dete, da plaćamo dodatnu i dopunsku nastavu, časove stranog jezika, da nam deca ne idu na sekcije u školi, već da im plaćamo sport, glumu ili slikanje i za to izdvajamo desetak miliona evra svakog meseca, da ih uče slabo plaćeni i obespravljeni nastavnici, kojima svako – od ministra, preko direktora, do roditelja – osporava autoritet.
Zato nam je normalno da plaćamo testove krvi, da preglede obavljamo kod privatnih lekara, da idemo u privatne ordinacije u kojima rade lekari sa državnih klinika, te da plaćamo privatno zdravstveno osiguranje i da ih svojih džepova platimo blizu polovine svih izdataka za zdravstvo. I tako će nam u budućnosti biti normalno da se oslanjamo sami na sebe, da raskidamo mreže solidarnosti u društvu i da ne očekujemo da će javni sektor imati onu ulogu koju je imao ranije.
Kakav je to trend s kojim se suočavamo već duže vreme?
– Mi smo suočeni sa trendom erozije prava, ali je posebno važno reći da to ne važi za sve građane, ne za sve jednako i da taj trend ne deluje na svakom planu i u svakoj politici jednako. Neki pojedinci i društvene grupe uspevaju da zaštite svoje interese bolje od drugih. Recimo da su u tom pogledu zaposleni u javnom sektoru u prednosti u odnosu na one u privatnom, da su srednji slojevi u prednosti u odnosu na radnike i poljoprivrednike itd.
Globalizacija kapitalizma je negativno uticala na poziciju sveta rada i u nekim najrazvijenijim državama.
Ipak, čini se da neoliberalizam nije isti, recimo, na prostoru Evropske unije i na Zapadnom Balkanu. Šta vi mislite?
– Nije, zato što pozicija, na primer, Austrije ili Francuske u svetskom kapitalizmu nije ista kao i Srbije. U njihovoj privredi manji udeo imaju niskokvalifikovani i niskoproduktivni radnici. Oni takve radnike nalaze u zemljama Azije, Afrike i u zemljama kao što je Srbija. Zahvaljujući globalizaciji svetske ekonomije, proizvodnja se izmešta u zemlje sa jeftinom radnom snagom, pogotovo proizvodnja koja nije posebno sofisticirana ili tehnološki napredna. Tako se, na primer, u Srbiji prave creva za gorivo ili čarape, a u Zapadnoj Evropi tehnološki napredniji proizvodi kao što su lekovi, automobili i sl. Sa druge strane, za niskokvalifikovane i slabo plaćene poslove u evropskim zemljama često konkurišu trajni ili privremeni migranti.
U razvijenim zemljama je i mnogo viši nivo radnih i socijalnih prava.
– Nivo radnih i socijalnih prava i mehanizmi njihove zaštite su mnogo razvijeniji, i teže ih je bilo razbiti nego u zemljama kao što je Srbija. Isto tako, bilo je teško razbiti sve mehanizme preraspodele, na primer, nisu svuda smanjeni porezi za bogate, materijalna davanja i dalje uspevaju da koliko-toliko zaštite od siromaštva itd. Ako direktorki velike firme smanjite platu za 20 odsto ona će možda morati da skreše svoje troškove na putovanja ili kola, ali će moći da živi na manje više istom nivou kao i ranije. Ako se to desi radnici na minimalcu, njoj će biti ugrožena sama egzistencije. Isti je slučaj sa radničkim pravima i ulogom sindikata, tamo i ovde.
Konačno, nisu ni svi radnici u istom položaju. Kao što moj kolega Mihail Arandarenko godinama naglašava, u Srbiji danas imamo tržište rada podeljeno na dva dela. Na jednom su dobro zaštićeni radnici u javnom sektoru i pojedinim velikim privatizovanim kompanijama, a na drugom su radnici u privatnom sektoru, samozaposleni, neformalno zaposleni koji imaju mnogo manju ili nikakvu radno-pravnu zaštitu.
Transformacija socijalne politike se očigledno katastrofalno odrazila na položaj radničke klase.
Kako onda objasniti to što u političkoj areni Srbije nema ozbiljnih i uticajnih zastupnika interesa radničke klase?
– Tome je verovatno kumovalo mnogo faktora. Prvo, to je duh vremena. I u zapadnim zemljama partije levice nisu ono što su bile, u mnogima su izgubile snagu, pomerile se ka centru, pokušavajući da privuku i srednje slojeve.
Zašto se to desilo?
Brojni su razlozi, ali hajde jedan da izdvojimo: radnička klasa nije ono što je bila. Danas radnici u razvijenim zemljama mogu da uživaju u materijalnom standardu koji su ranije imali srednji ili viši slojevi. Mogu da imaju, na primer, automobile, stanove ili kuće, mogu da putuju na letovanja i zimovanja, da prikupljaju ušteđevinu. U takvim okolnostima, interesi radnika više nisu tako jasno definisani kao kada su njihovi roditelji bili radnici, pre nekoliko decenija. U mnogim zemljama njihove interese sada predstavljaju populisti koji se bore protiv imigranata i čuvaju nacionalnu kulturu, više nego prava radnika. Oni koji ne idu za njima, okupljaju se oko drugih ideja, kao što su ekologija, lokalni ili nacionalni identiteti, prava seksualnih manjina i slično. To su teme koje više pokreću nego prava radnika.
– U Srbiji su delovali i drugi razlozi. Propast socijalizma, raspad Jugoslavije i decenije siromaštva koje su nastupile sa razvojem divljeg kapitalizma doveli su do toga da druge ideje okupiraju birače. Nekada su to nacionalne ideje, a nekada ideje socijalne pravde, samo sada usmerene protiv nove političke i ekonomske elite koja se obogatila u divljoj privatizaciji, protiv korupcije i zloupotrebe države i njene imovine.
Upravo na tom talasu je i Srpska napredna stranka došla na vlast. I oni su, paradoksalno, delu radnika u Srbiji doneli nešto – poslove. Po pravilu loše plaćene i sa malim stepenom zaštite, ali ipak poslove. Videćemo da li će se u narednom periodu pojaviti političari i stranke koji će stvari pogurati za korak dalje u pravcu veće radno-pravne zaštite ili u pravcu politika kojima će se podržati otvaranje boljih i tehnološki naprednijih radnih mesta.
Kako vidite ulogu sindikata u društvu u kojem zaposleni u strahu od gubitka posla i zarad kakve takve plate nisu spremni da energičnije brane svoja radna i socijalna prava i interese?
– Sindikati gube politički uticaj. To je slučaj kod nas, ali i u Zapadnoj Evropi. Iako i tamo i ovde gube uticaj, to nema isti značaj kod njih i kod nas. U Evropi je slabljenje masovnosti i snage sindikata dovelo do manjeg otpora kapitalu, a kod nas do stanja gotovo potpune nezaštićenosti. Naši sindikati su pokušali da svoju snagu očuvaju tako što su ulazili u politiku, pa smo imali slučajeve da čak šefovi sindikata budu ministri. Sa ove distance sasvim je jasno da taj zagrljaj sa dnevnom politikom radnicima i samim sindikatima nije ništa dobro doneo.
Izgleda da je višedecenijska manipulacija nacionalnim i patriotskim osećanjima trajno potisnula ekonomske i socijalne interese duboko ispod radara šire javnosti, pa i radništva.
Kako drugačije objasniti to da uprkos rastućim socijalnim nejednakostima u Srbiji nema masovnih radničkih pokreta ili većih socijalnih konflikata, kao što su, na primer, nemiri „žutih prslika“ u Francuskoj?
– U Francuskoj postoji kultura otpora i demonstracija i ljudi su generalno zainteresovani za politiku. Kod nas takođe postoji kultura protesta, ali je ona vezana za srednje slojeve. Svi protesti u poslednjoj deceniji bili su protesti srednjih slojeva. I što je zanimljivo, oni su bili, po pravilu, motivisani vrlo načelnim pitanjima – tražili su više demokratije i medijskih sloboda, odogovornost vlasti i sl. Bilo je, naravno, i protesta i otpora koji su bili motivisani nekim pojedinačnim interesima, na primer, otpor sudija reformama pravosuđa ili protesti protiv malih hidroelektrana.
Ali ne i radničkih protesta.
– Nije bilo radničkih protesta, nije bilo protesta motivisanih socijalnim i ekonomskim pitanjima. Za to, kao i za mnoge druge stvari u društvu, ne postoji jednostavno objašnjenje.
Jedan razlog je globalno slabljenje levih i radničkih pokreta, drugi razlog je mala zainteresovanost građana za politiku i javni angažman. Više od 70 odsto građana Srbije nisu zainteresovani za politiku, a tek svaki deseti je učestvovao u nekom skupu ili protestu. Treće i posebno važno za sadašnju političku situaciju – danas je stanje u Srbiji bolje nego što je bilo, na primer, devedesetih. Iako je siromaštvo rašireno, a nejednakosti među najvećima u Evropi, dobar deo ljudi živi bolje ili makar dovoljno dobro da ih socijalna situacija neće isterati na ulične proteste. Konačno, za artikulisanje ideja i protesta potrebni su akteri koji će to raditi – sindikalni lideri, građanski aktivisti i političari. Čini se da oni koji su sada na sceni nisu preterano uspešni u tom poslu.
U fokusu Vaše studije o neoliberalizmu su strategije reprodukcije srednje klase i elite.
Šta je danas u Srbiji srednja klasa, a šta elita? Kakve su njihove snage i perspektive naspram radničke klase?
– Za elitu su stvari jednostavne. Reč je o ljudima koji upravljaju političkim i ekonomskim procesima i oni, po definiciji, imaju snagu da svoje interese zaštite ili čak da ih društvu nametnu kao opšte interese.
Kada je reč o srednjim slojevima, tu su stvari mnogo složenije. Oni imaju više novca, veza i poznanstava i znanja nego radnici (sociolozi kažu imaju više ekonomskog, socijalnog i kulturnog kapitala). Zato lakše ostvaruju svoje interese: nalaze bolje poslove, lakše dobiju zdravstvenu usluge i sl. Njihova deca imaju veće šanse da i sami postanu pripadnici srednjih slojeva ili elite, nego deca radnika.
Ali i kod srednje klase se sve više ispoljavaju razlike.
– Da, i unutar te grupe postoje velike razlike između, na primer, nastavnika u provinciji i profesora univerziteta, inženjera u komunalnom preduzeću i u velikoj multinacionalnoj kompaniji, lekara u domu zdravlja i na klinici, itd. Iako je njihov položaj u proseku bolji nego radnika, iako imaju više novca, njihova deca imaju veće šanse da završe fakultete, žive u boljim stanovima i kućama, i unutar te velike grupe postoje razlike. Neki su nedvosmisleni dobitnici u novom sistemu, a neki samo malo bolje prolaze od svojih sunarodnika radnika.
Velimir Perović
