DIJALOZI O USAMLJENOSTI - Ili kako izgleda dobra amaterska predstava za mlade (i one starije)

“ Dokle god imamo jedni druge, imamo sve“

Zrenjaninska predstava „Svi ti usamljeni ljudi“ progovorila je o mentalnom zdravlju mladih. Zalazi duboko u emocije i propituje stanje usamljenosti, ali govori i o uzrocima. U jednoj rečenici, radnja prati priču devojke Merime, koja zbog gubitka bliske osobe biva uvučena u sve dublje stanje tuge i usamljenosti.

U opisu predstave stoji: „Radnja se dešava tokom jedne noći koja će za nju predstavljati noć spoznaje i prihvatanja. Lični materijal aktera u predstavi utkan je u priču koja stanje usamljenosti promišlja sa emocionalnog, mentalnnog i socijalnog aspekta“.

Inače, sve predstave nastaju kroz kreativno-dramski proces baziran na razgovorima, potrebama i interesovanjima mladih koji se okupljaju u zrenjaninskom CEKOM-u (Centar za kreativno odrastanje i multikulturalnu saradnju). Organizacija je osnovana 2000. godine. U radu promoviše ljudska prava.

Za samo dva meseca izvođenja „Usamljeni“ su osvojili publiku i šest pojedinačnih i grupnih nagrada na pozorišnim festivalima.

Na prvi pogled i uho izgleda da su nagrade koje je za samo nekoliko meseci izvođenja dobila i predstava (za najbolju predstavu, originalnu muziku) i pojedinci, splet srećnih okolnosti. Međutim, kada se pogleda van scene, jasno je da sa iza ovog uspeha stoji dugogodišnji požrtvovan, profesionalan i strpljiv rad.

„Usamljeni“ su, ispostavilo se, uspešan spoj svetla/mraka, „muzike koja lomi“, pokreta, talentovane dece i starijih koji ih podržavaju iz senke. Tajni sastojak je ljubav. Ta predstava donosi iskru koja pokazuje da za nas kao društvo još uvek ima nade.

foto: Tibor Arva

Razgovori sa glumcima

Počinjemo od kraja. Namera ovog teksta jeste da pohvali i stavi u fokus mlade koji su u doba tehnologije i tragičnog gubitka veze sa samima sobom pokušali da dopru do svoje i nestajuće duše svojih gladalaca.

Poziv na predstavu obavezno ide uz „ponesi maramice“, „spremi se za emocije“, „klinci su sjajni“, „rezerviši odmah kartu, nećeš posle naći“. Glumci su najpre na kraju predstave bili iznenađeni stojećim ovacijama, ne samo od svojih porodica i prijatelja nego i od sugrađana i sugrađanki. Ista je situacija i kada igraju van svoje sredine.

Nije bilo moguće staviti sve u jedan tekst, pa evo samo nekih utisaka.

Aleksandra

Trinaestogodišnja Aleksandra Kiš je za vodeću ulogu Merime, već dobila nagradu za najbolju glumicu. Upravo je završila sedmi razred. U CEKOM-u je deset godina i kaže da je nerazdvojna od svojih prijatelja iz ansambla. Ovo su njeni „morski“ odgovori.

KUMA: Ti si najnagrađivanija glumica i kako se ti osećaš tim povodom? Koliko ti znače nagrade i da li te ohrabruju?

Aleksandra: Osećala sam se vrlo ponosno povodom tih nagrada, zato što sam dosta radila na liku i trudila se da budem najbolja što mogu, a na tome sam zahvalna ljudima koji su radili sa mnom tokom procesa. Naravno, svaka nagrada me podstiče da budem bolja i da napredujem, da budem veoma iskrena neke sam očekivala, a neke nisam i stvarno mi dosta znače.

KUMA: Na početku predstave deluješ tako uplašeno i slomljeno da publika, čini mi se, i ne očekuje od tebe da pokažeš sve svoje glumačke sposobnosti, i da kod gledalaca probudiš sve te emocije. Kako si spremala ulogu? Imaš li nekoga ko je imao slična iskustva?

Aleksandra: U početku nisam ni znala u šta se upuštam. Bilo mi je jako teško zato što je Merima jedan lik od koga se očekuje najviše emocija, ali kako je vreme prolazilo bilo mi je lakše. Kada sam spremala ulogu trudila sam se da makar na kratko uđem u Merimine cipele i dosta sam razmišljala i upoređivala naše živote.

KUMA: Šta si naučila za vreme tog procesa nastajanja predstave?

Aleksandra: Naučila sam da kada smo usamljeni proživljavamo dosta emocija i da nam je samo potreban dobar razgovor sa prijateljem ili sa porodicom. Merima me je naučila jednu vrlo korisnu lekciju koja glasi: “ Dokle god imamo jedni druge, imamo sve“.

Ognjen

Ognjen Kovač igra Merimonog brata Rudija. Upravo je uspešno položio malu maturu i očekuje da upiše gimnaziju. Sa zadrškom prihvata razgovor. Čini se da mu je olakšanje opcija da na pitanja odgovara preko vibera.

KUMA: U prvom kontaktu si prilično rezervisan i ne pričaš mnogo. Izgleda da ne tražiš pažnju, čak i da je odbijaš. Kako si se onda odlučio da izađeš na scenu i počneš da se baviš glumom?

Ognjen: Ja sam prvi put krenuo da glumim kod moje učiteljice u prvom razredu i ona mi je nekako otvorila želju da se bavim glumom. Posle nekog vremena prestala je da drži glumu i mislim da je prestala u momentu kada mi je druženje i kreativna saradnja najviše trebala. Početkom osmog razreda sam saznao za CEKOM kada mi je neko javio da im treba neki dečak za neku ulogu. Tada sam razmišljao da li da opet počnem da glumim. Odlučio sam da hoću i mislim da sam doneo pravu odluku, jer da sam odbio ne bih doživeo neka bitna životna iskustva i ne bih upoznao prijatelje koji će mi uvek biti tu za ceo život.

KUMA: Tvoja uloga je bila zapažena, dobio si pohvalu za glumu i nagradu publike za glumu „Igor Stanić“. Reagovao si na to sa iznenađenjem, zašto?

Ognjen: Bio sam iznenađen time da sam ja dobio pohvalu za glumu i nagradu publike za glumu, jer su na festivalu bili mnogi drugi čak i stariji učesnici za koje sam smatrao da su izvrsni i mnogo bolji od mene. Mislim da mi je u tom trenutku falilo malo samopouzdanja. Ovo mi je dalo više samopuzdanja, da moji prijatelji i ja možemo stajati rame uz rame sa starijim i iskusnijim glumcima.

KUMA: Da li naša sredina ume da prepozna i reaguje u situacijama kao što je ova koju igrate, u kojoj se nalaze likovi Merima i Ognjen? Kakva je situacija među mladima i kako ti lično doživljavaš priču o usamljenosti?

Ognjen: Mislim da se danas sve više i više javlja da su mladi usamljeni, jer se svi zatvaraju u neke svoje lopte i gube se ljudske vrednosti koje su vrlo značajne. Često nam se javljaju problemi, ali ne tražimo pomoć od drugih, jer se plašimo šta će neko drugi misliti o nama, kako će se sve posle odvijati… Trebalo bi više pričati sa mladima i svakako preporučujem da što više njih pogledaju ovu predstavu. Možda će uspeti da se nađu u nekim od ovih likova i nekako rešiti svoj problem usamljenosti.

foto Tibor Arva

Milica

Milica Graovac, plavokosa devojka, sušta je suprotnost liku koji igra. Očekuje da upiše gimnaziju. Volontira u Narodnom pozorištu, voli biologiju. Odrasla u porodici narodnog heroja, nosi gen za pravdoljubivost, iskrenost i buntovništvo. Sve te svoje osobine u javnosti slabo pokazuje. Ne voli da se eksponira. Na ova „ozbiljna“ pitanja odgovara kratko.

KUMA: Koliko dugo si u CEKOM-u i zašto si odabrala glumu?

Milica: U CEKOM sam došla sa sedam godina, u prvom razredu. Moja mama je inicirala dolazak. Bila sam stidljiva i CEKOM mi je pomogao da steknem samopouzdanje. Volim ceo proces rada na predstavi.

KUMA: Ti u potpunosti dočaravaš lik devojke koja na prvi pogled ima sve u životu. Jesi li se susretala sa takvim osobama? Koliko si pokušavala da razumeš taj njihov stav i ponašanje?

Milica: U predstavi glumim lik devojke Darije, ćerku bogatih roditelja koja često zbog svog statusa u

društvu, zbog svoje popularnosti i spoljašnjosti biva shvaćena kao površna osoba, čija je jedina

svrha da se smeška. Imala sam priliku da sretnem ljude poput nje, ali mislim da ih nisam zaista upoznala, i mislim da je baš to ono zbog čega Darija pati.

KUMA: Knjige su tebi veoma važne. Odrasla si u porodici u kojoj se neguje ljubav prema pisanoj reči. Pored toga, svi imate razvijen taj aktivistički, borbeni, duh. Zastupate i branite one kojima je pomoć potrebna. Uvek ste na „pravoj strani“. Jesi li sva ta iskustva iz svog okruženja prenela na ulogu?

Milica: Veoma sam zahvalna što sam odrasla u porodici u kojoj se neguje kultura i ona me je formirala u osobu kakva sam sada. Ali, kada gradim lik, trudim se da ga odvojim od svog ličnog života i zato se nisam trudila da pronađem inspiraciju u svom privatnom životu.

Još jedna Milica..

U informacijama o predstavi, Pojavu 1 igra Milica Tucakov. Milica je sve samo ne „pojava“. Lice joj sija i u mraku na sceni. Odrastanje u porodici čije prezime može biti ne smo podstrek, nego i težak teret, Milica nosi uz nežan osmeh. Svoja lična iskustva prenosi u uloge i tekstove koje piše.

KUMA: Kakav je tvoj utisak, da li sredina ima razumevanja za usamljene ljude?

Milica: Smatram da je tema usamljenosti ili generalno mentalnog zdravlja počela da bude aktuelna tek skoro. Mnogim ljudima je to novina i ne mislim da je svi najbolje razumeju. Sredina u kojoj se ja nalazim je naravno raznolika. Ima ljudi koji bi rado pomogli onim usamljenima, rado bi seli i popričali, dok postoje i oni koji ne shvataju taj problem ozbiljno. U svojoj okolini imam par bliskih osoba sa kojima mogu da podelim po neku misao i na tome sam veoma zahvalna.

KUMA: Pored glume, baviš se i pisanjem. Napisala si svoja razmišljanja o usamljenosti za nastup na Radio Beogradu sledećeg vikenda. Da li bi htela da ih podeliš sa nama?

Milica: Usamljenost je pojava sa kojom se svaki pojedinac suoči, barem jednom u životu, ali nikome nije lako da je objasni. Vrlo često je ne vidimo svi isto. Usamljenost je kao crna soba, velika mračna soba u kojoj nemate osecaj gde su zidovi, vrata ili prekidać za svetlo. Svako ima drugačiji odnos prema ovoj sobi. Neko pokušava da izađe napolje ali ne zna kako, neko samo sedi po sred nje i oseća iznenađujući konfor u njoj, ne žele da izadju na neki novi, možda gori, teren.

Pre godinu dana, bio je period kada sam bila zatvorena u toj mračnoj sobi, ali nisam želela da izađem iz nje. Nisam želela da mi iko drugi pomogne. Nisam htela da pustim tugu i usamljenost da prođu. Iako su neke emocije negativne, mi ipak ne želimo da ih pustimo. Mislimo da je u redu da se osećamo tako i da to zaslužujemo. Proces izaslaska iz ovog stanja se naravno ne dešava preko noći. Mnogo stvari utiče na tu promenu. Podrška i toplina ljudi oko nas je najvažnija, čak iako nekada neko ne želi pomoć, ova toplina ce ih naterati da pokušaju da ustanu da makar nađu prekidač za svetlo. Smatram za sebe da i dalje nisam izašla iz te sobe, ali da sam pronašla taj prekidač za svetlo i da je nekadašnja velika mračna soba, nova prostorija. Prostorija puna lepih uspomena, ljudi i topline. Možda ne treba da bežimo od usamljenosti, smatram da treba da uradimo baš suprotno. Da joj se približimo, osetimo, razumemo i na kraju, da je pustimo da ode.

Svi pokušavaju da pobegnu iz nje, sve dok ne shvate da ona nije tu da bismo pobegli iz nje, već da bi se suočili sa tamom u njoj i da pronađemo svetlo. Ta soba, u stvari, sadrži i tamu i svetlost, i ona se zove život. Soba puna tame je samo usamljenost.

Likovi iza kulisa

Peđa

Peđa, Predrag Karanjac je dugo u CEKOM-u. Bio je i sam na sceni, bio je koautor tekstova i „pomalo pomagao oko muzike“. U predstavi „Svi ti usamljeni ljudi“ potpisuje i tekst i režiju. Objašnjava da su „Usamljeni“ nastali zapravo od tzv. srednje grupe glumaca jer se starija ugasila odlaskom svršenih srednjoškolaca na studije. Kaže i to da je grupa nastala spontano, vođena trenutnim idejama.

KUMA: Pored ono malo informacija koje govore o tebi, a mogu se naći na netu, prvu koju sam čula je da si ti „tih“ i „dobar čovek“. Da li je predrasuda da temu usamljenosti, kao univerzalnu temu, dobro razumeju samo dobri ljudi? Kako si je ti razumeo i preneo na te mlade ljude i u njima pronašao sve te emocije koje smo imali priliku da vidimo na sceni?

Peđa: Pojam usamljenosti je zaista toliko univerzalna tema da može svako da je razume jer najbolje se razume nešto po iskustvu, a verujem da ne postoji osoba koja se bar na nekom nivou nije osetila usamljeno. Dramski proces je veoma didaktičan i smatram da sam i sam dosta toga naučio o usamljenosti u toku rada. Mnogo smo pričali i kroz razgovor sa mladima shvatio sam koliko je to tabu tema, a da se mladi danas osećaju usamljenije nego ikad. Za mene je usamljenost sasvim prirodna stvar koja može da bude problem ako postane hronična. Zato se ne treba stideti usamljenosti već otvoreno o njoj govoriti.

KUMA: Karte za predstavu planu čim objavite da će se igrati. Ovacije i suze na kraju su obavezan deo dugog aplauza koje klinci zasluženo dobiju. Jesi li se nadao tome? Jesu li se mladi glumci nadali?

Peđa: Ovu predstavu igramo kamerno, zbog intimnije atmosfere i to nas dovodi do toga da na svakom igranju bude ograničen broj mesta tako da pouzdano znam da postoji još mnogo ljudi koji žele i tek treba predstavu da pogledaju. Za dva meseca predstavu smo odigrali više od deset puta i to smatram velikim uspehom. Kada radimo na predstavi cilj nam je da je igramo što više možemo, ali i da sa njome gostujemo, da mladi putuju i predstave naš rad i van lokalnog okvira. Ovim mladim ljudima je ovo prva ozbiljna predstava i zato verujem da su već prevazišli svoje nade i očekivanja, a ja se nadam će im ovo biti dobar temelj za sve buduće uspešne projekte.

KUMA: Muzika, uz pokret, je važan deo predstave. Uz slušanje, dobijamo i biografije poznatih muzičara koji su bili usamljeni i tužni. Stiče se utisak da je taj segment pažljivo planiran?

Peđa: Tako je, muzika i pokret su već dugo dosta bitne u svim CEKOM-ovim predstavama, prosto tako smo navikli i smatramo da nam to pomaže da nađemo autentičan izraz. Smatram da se u savremenom stvaralaštvu umetnici sve manje oslanjaju na tradicionalne postavke i da sve više eksperimentišu kada je pozorište u pitanju. Neverbalni teatar može da bude podjednako efektan kao i verbalni ako se iskoristi na pravi način. Zvuk je univerzalni jezik kao i pokret i naš cilj je da se u tom smeru razvijemo još više. Muzika je veoma važna, a priče o pesmi i muzičarima su tu da nam ogole njihovu umetnost, prikažu je ljudskijom i bližom nama, da je možemo bolje razumeti ali i da celoj predstavi daju malo i dokumentarističkog karaktera. Pri odabiru muzike za predstavu najviše sam se vodio osećajem da bude ona koja najbolje komunicira sa trenutnim emocijama u toj sceni.

KUMA: Za orginalnu muziku ste nagrađeni. Kakva je bila saradnja sa Bobom Vidrićem, autorom muzike?

Peđa: Sa Bobom Vidrićem sarađujem još od mog dolaska u CEKOM, radili smo zajedno na mnogim projektima, a on je, pored Dušana Kalejskog, najzaslužniji što se u našim predstavama dugi niz godina koristila većinski autorska muzika. Što se tiče predstave „Svi ti usamljeni ljudi“ i Boba bi se složio da smo u njoj možda i najmanje koristi autorsku muziku, iako je većinom arhivska muzika. Sve ranije naše predstave su često dobijale nagrade za autorsku muziku, a za to su bili najzaslužniji Boba i Dule.

KUMA: Pored nagrade za originalnu muziku, dobili ste nagradu za najbolju predstavu, zatim nagradu za scenski pokret. Aleksandra i Ognjen su dobili nagradu za mlade glumce. Koliko tebi znače te sve nagrade?

Peđa: Nagrade znaju da budu potvrda da je naš rad i trud prepoznat i cenjen, ali nam je uvek bio važniji utisak koji smo uspeli da ostavimo. Nažalost, unatoč tome što smo nagrade i ranije dobijali imamo utisak kao da one nisu doprinele da naš rad bude prepoznatljiviji, i kao da i posle svake osvojene nagrade mi i dalje nemamo prepoznatljivo mesto čak i u takoj užoj zajednici. Za mene lično samo takmičenje u umetnosti nema previše smisla, ali igranje na festivalima nam ipak obezbeđuje da predstavu igramo i u drugim sredinama. Najvažnije nam je da igramo predstavu, da se pri tome zabavljamo i družimo, upoznajemo nove ljude a nagrade su tu samo prateći deo svega toga. Lično preferiram nagrade koje su usmerene ka kolektivnom radu, ali se veoma radujem kada mladi dobiju individualnu nagradu jer znam koliko im to znači, koliko im to može biti vetar u leđa i pomoći u izgradnji samopouzdanja za dalji rad.

Smiljana

CEKOM je, u kontinuitetu, prošle godine organizovao više od 180 radionica u kojima je direktno bilo uključeno oko dvadesetpetoro dece i mladih po radionici. Iza svih tih organizacija stoji Smiljana Tucakov. Deca i mladi su u fokusu njenog interesovanja, kako kaže, oduvek. Shvativši da je suština života ljubav, rad sa decom i mladima je prostor kojem je takva vrsta rada najpotrebnija, i prosto se dogodilo “da sam počela da delim taj prostor sa njima, jer u njemu mogu najviše da dam sebe, u njemu osećam da moj život ima potpuni smisao. I zbog toga ne razmišljam o odustajanju već svaka nova aktivnost znači novu borbu, nove izazove i nove pobede.”

KUMA: Ti si osoba iz senke, ali baza Cekom-a. Rekla si onomad u intervjuu da su ti jednom prilikom „svi kazali da si luda“ i da se sećaš da su institucije nekada vodile stručne osobe. Stručne osobe na pozicijama odlučivanja sada skoro da i nema. Verujem da si ti prva znala odmah da će ova predstava postići veliki uspeh. U čemu je pored stručnosti, tajna? Gledaš u budućnost?

Smiljana: Druga moja ljubav je pozorište, čarolija koja me je, takođe, u potpunosti opčinila. Spojivši te moje dve ljubavi dogodio se CEKOM u kojem već pune 23 godine, sa decom i mladima, živimo tajnu te čarolije. Za nju ne postoji uputstvo, jednostavno je. Važno je da hoćemo, da se slušamo, uvažavamo, družimo, učimo, puno radimo. Dok traje proces rada na jednoj predstavi toliko se dobro upoznamo i zavolimo da to postaje snažna grupa koja može mnogo da pruži. Da, gledam u budućnost, to je veoma važno. Zbog toga je CEKOM iznedrio mnoge mlade umetnike koji već duži niz godina rade sa decom i mladima, razmaštavaju sa njima teme o kojima žele da progovore, javno, sa scene. Mladi reditelji, pisci, kompozitori, koreografi, kostimografi, scenogorafi, umetnički forografi… To je moje gledanje u budućnost.