Dobitnik
Vučić je pobedivši na predsedničkim izborima postao sve što se može biti. I to sa četrdeset i nekom. Ima se utisak da je sveprisutan. Njegova duga, pomalo smarajuća obraćanja su stvar rutine.Pri tome on je mag transformacije. Repertoar mu ide od snishodljivog pred moćnicima do ultimativnog tona prema podređenima. Ili inadžijskog prema rivalima i novinarima. Danas je na suprotnoj poziciji od početne. I rejting ne pada u narodu koji voli da se sakrije iza vođe – da ga izabere pa ostavi ne mešajući mu se u posao. Gotovo nas je ubedio da smo lenji i sami krivi što nam je zarada od 500 evra nedosanjani san. To može da potraje još par godina – dok mu ne dosadimo i dok se ne opusti. Manevarski prostor je i njemu i nama sve uži. Demokratske procedure su rizične a naprednjački brod prenatrpan prilično neupotrebljivim teretom. Igra li to Vučić na sistem lične vlasti?
Gubitnik
Ne uspevši da svoje ubedi da treba da trči novi predsednički krug Toma Nikolić je otišao u političku penziju. Ostaće upamćen kao onaj posle jednog i pre drugog . Za više nije imao ni strasti, ni vizije, ni šlifa. Sve je u njegovoj izvedbi od opozicionog kartona do predsednikovanja delovalo nekako kitnjasto provincijski i tetralno. Najbliže okruženje samo mu je odmoglo. Demokratski se odrekavši kontrole nad vladajućom strankom ništa nije smislio da održi poluge vlasti. Tako je neverni Toma na kraju nadigran.
