Pre tačno godinu dana Skupština Srbije usvojila je Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji je između ostalog prepoznao i definisao neplaćeni kućni rad. I dok je deo stručne javnosti, pre svega feminističke zajednice, to video kao jednu od važnijih odredaba novog zakona, šira javnost se za temu zainteresovala tek preko kampanje preduzeća „Kraš“.
Kampanja koja je na ambalaži keksa „Domaćica“ dodala nazive zanimanja žena, želeći da ukaže na kompleksnost njihove uloge u društvu, izazvala je oprečne reakcije: od odobravanja do osporavanja.
„Domaćica i menadžerka“, „Domaćica i pravnica“, „Domaćica i umetnica“, „Domaćica i programerka“.
„Kraš“ je saopštio da je cilj kampanje da ukaže šta sve žene rade i da je briga o domaćinstvu zajednički posao svih ukućana, a ne samo žena.
Nađa Bobičić iz Centra za ženske studije za KUMU kaže da razume da je ljudima stalo do ove teme, ali da je važno da budemo realni i prihvatimo da je ovo ipak samo pi-ar kampanja.
„Čudna mi je ovolika reakcija, iskrena da budem. Domaćica, pa domaćica, a kada je kućni rad tematizovan u novom Zakonu o rodnoj ravnopravnost nije se takva diskusija otvarala. Možda zato što je zakon donesen u sred leta i dosta na brzinu. Bila je usvojena ne znam koja verzija zakona, revidirana, pa je usvojen bez odobrenja feminističkih zajednica i uopšte ženskih krugova…ali ipak mi je ta disproporcija i otvaranje debata na jednu privatnu kampanju u odnosu na neke bitnije, pomalo začuđujuća. Ja bih volela da se ovoj temi više govori i pristupa u kulturi, bilo da je to pop kultura ili tzv. ozbiljna kultura, da se ta pažnja i koncentracija uputi analizi tih tema u medijima, a ne samo u ovakvim kampanjama. Znam da su te kampanje brze i imaju pristup širokom delu javnosti i u tom smislu razumem zašto se veliki broj ljudi uključi, ali toliko je drugih bitnijih stvari.”
Neplaćeni kućni rad ogoljen pandemijom
Žene širom sveta obavljaju tri četvrtine neplaćenog rada, odnosno 3.2 puta više kućnog rada nego muškarci, procena je Međunarodne organizacije rada iz 2018. Da su obaveze u domaćinstvu dodatno opteretile žene od 2020. godine, izbijanjem epidemije COVID-19 pokazuje istraživanje koje je sproveo Centar za ženske studije u saradnji sa organizacijom CRVENA iz Bosne. Istraživanje je bilo specifično fokusirano na generacije “milenijalki” i “zumerki”. Odnosno na mlade žene na području Srbije i Bosne i Hercegovine. Sprovodilo se tokom pandemije, onlajn i obuhvatilo je žene i u urbanim sredinama i u manjim mestima. Osnovna ideja istraživanja bila je da se mapiraju, adresiraju sistemskii uslovi koji su doveli do povećanja obima neplaćenog kućnog rada za žene, objašnjava za KUMU jedna od autorki istraživanja Lara Končar iz Centra za ženske studije.
„Kroz razgovore sa ženama smo uspeli da objasnimo da opterećenost žena u neplaćenim kućnim poslovima nije nešto što je pandemija izazvala. Obim kućnog rada se samo zbog pandemijskih okolnosti povećao i to zbog vrlo konkretnih mera i konteksta u kojima se sama pandemija događala kao što su npr. uvođenje policijskog časa, skraćenje radnog vremena, zatim prelazak na rad od kuće, itd. To su sve uslovi koji su doprineli tome da se opterećenost žena u kućnim poslovima poveća. Međutim, ona ni pre toga nije bila drugačija. Mi smo kroz razgovore nastojale da mapiramo kako je bilo pre, a kako posle, i došle smo do osnovnog zaključka da je pitanje neplaćenog kućnog rada pandemija samo ogolila.”
Krize su zaista dobri pokazatelji gde sistem nije pripremljen i gde sistem ne štima, dodaje istraživačica i u razgovoru za KUMU izdvaja osnovne rezultate istraživanja.
„U proseku su ispitanice nedeljno provodile 13,7 sati u kućnim poslovima što je do tri puta više vremena nego prema republičkom proseku. Za skoro polovinu ispitanica, obim neplaćenog kućnog rada se povećao za 46,5 odsto. Tu su na prvoj liniji doprineli briga o drugima. Usled zatvaranja ta briga o drugima čak i ukoliko nisu bili članovi i članice domaćinstva, je donela dodatne obaveze za žene. Takođe, i loša organizacija zdravstvenog sistema. Znamo da neke druge bolesti nisu bile tretirane zbog Korone i da smo imali zatvorene čitave institucije i nemogućnost prilaska sistemu zdravstva. To je takođe doprinelo da se žene preopterete. Čak je jedna od sagovornica istraživanja rekla da su bili prinuđeni da naprave neku vrstu malog zdravstvenog sistema unutar kuće da bi brinuli o drugim članovima porodice. Ovo je samo jedan od primera. Tu su i nabavke, zatim je zatvaranje vrtića za majke bio veliki problem, a posebno za one koje su ostale da rade od kuće. Onda se čitava dinamika domaćinstva i odnosa u porodici izmenila.”
Ako se pitanje i problem neplaćenog kućnog rada sagleda u kontekstu iznetih podataka i činjenica jasno je da kampanja na kutijama keksa nije ni dovoljna, ni suštinska. Kakva kampanja nam treba i koji je pravi način bavljenje ovom temom?
Nađa Bobičić objašnjava da nikako ne možemo ostati samo na nekakvoj kampanji. Potrebno je da se napravi sistemski pristup i analiza, a kampanja eventualno može da dođe na kraju svega.
„To bi prvo podrazumevalo da se u nekoj zamišljenoj, budućoj državi blagostanja, socijalističkoj državi, napravi godišnji proračun i da se na osnovu toga vidi koliko para treba za esencijalne stvari, a među tim esencijalnim stvarima da bude i pitanje kućnog rada. Onda, da se dobar deo tih para, za nekoliko godina, preusmeri ciljano na izgradnju infrastrukture, ciljano na to da se osnaže žene, zatim na to da se radi na promeni rodnih uloga očekivanih i onda da i ta kampanja na kraju bude jedna vrsta komunikacije sa javnošću o svemu tome. I tek kada konkretne žene različitih grupa, godišta, mesta prebivališta, kažu šta im treba, pa se strukturno osmisli infrastruktura, e onda imamo neku kampanju.”
FOTO: Nađa Bobičić, foto Mladen Savković
Antikampanjom protiv nasilja
U realosti međutim imamo pi-ar kampanju, a zatim i antikampanju. Ubrzo nakon pojavljivanja keksa sa porukama i brojnih komentara u javnosti osvanule su i nove fotografije na društvenim mrežama. Protivkampanja, kako su je nazvali, je ime „Domaćica“ promenila u „Nasilnik“. Dakle preinačeno je značenje kampanje tako da bude negativno osvrnuta na muškarce nasilnike, da bi se ukazalo na porast nasilja prema ženama. Da li je to dobar korektiv za KUMU odgovara, Nadja Bobić iz Centra za ženske studije.
„Pa što da ne, ti mimovi, reakcije u onlajn zajednici je nešto što je sada već standardno i očekivano, pa zašto ne otvoriti i tu temu, temu rodno zasnovanog nasilja. Bitno je pričati o tome, žene sa na taj način osnažuju, ali ja opet nisam sigurna koliko u ovakvom sistemu u kojem zakazuju esencijalne stvari, pravosuđe npr. kako žene uopšte da izađu iz kruga nasilja. Ja dolazim iz jedne perspektive koja je marksistička i sistemska i ne mogu reći samo u nekakvom vakuumu – evo nasilje postoji. Hoću prvo da vidim koji su uzroci, kako na uzroke da reagujemo, i onda da pokušamo da se suštinski bavimo tim društvenim problemom, koji je maltene na nivou pandemije, jer se ne tiče samo žena, nego i kvir ljudi, raznih zajednica, pa je dodatno komplikovano kada imamo i rasizam, ksenofobiju … Dakle, to je toliko komplikovana tema da mi možemo da skrećemo pažnju nekakvim akcijama, onako usputno, ali ja bih zasta volela da se suštinski krene od uzroka. Zašto su žene i razne marginalne grupe u podređenom položaju u ovakvom sistemu. Umesto toga, mi lečimo posledice”.
Privatno je javno
Suštinsko bavljenje društvenim problemima kakav je prepoznavanje opterećenosti žena neplaćenim kućnim radom takođe podrazumeva borbu koja mora da se odvija na više frontova, kaže Lara Končar.
„Kao prvo, možemo dok se recimo borimo za različita radna prava žena i muškaraca, da uključimo i pitanje neplaćenog kućnog rada, jer su to neodvojive stvari. Takođe, i nezaposlenost i neplaćeni kućni rad su itekako povezani i imaju različite efekte po pitanju života i svakodnevice žene. Drugo, toj borbi mogu da doprinesu feministički i levičarski pokreti koji pokreću takva pitanja, kao i njihovo udruživanje i osmišljavanje različitih politika, i na trećoj liniji imamo neke borbe koje se odvijaju na nivou međuljudskih odnosa unutar samih porodica i partnerskih odnosa.”
Nađa Bobičić dodaje, da taj problem nikako ne treba svoditi na pitanje kuće, individualnog domaćinstva i nekakvog dogovora, jer ne postoje samo klasične porodice iz onih stereotipnih konzervativnih „Idealno zamišljenih” porodica – muškarac i žena i dva deteta.
„Postoje različiti oblici porodica, različiti oblici funkcionisanja, postoje kvir zajednice…. I da se vratim na početak priče o kampanji u ovom kontekstu, mi ne možemo da predstavljamo domaćica-programerka, domaćica-menadžerka, a da nema esencijalnih zanimanja npr. domaćica- čistačica. Oni su samo stavili neka probrana zanimanja, idealno zamišljenih uspešnih žena i svojih zamišljenih pozicija. Ja definitivno ne bih govorila samo o privilegovanim grupama žena, definitivno ne bih govorila samo iz ugla jednog stereotipičnog prikaza porodice i konačno ne bih to pitanje svodila na individualno.”
Zato je važan korak to što je unutar Zakona o rodnoj ravnopravnosti, neplaćeni kućni rad prvi put prepoznat kao rad. Na tom deklarativnom nivou mu se dala pažnja. Ono što bi naravno bilo dobro jeste da se i u sve ostale zakone, koji mogu na neki način da se tiču i neplaćenog kućnog rada, uvrsti i to pitanje i da se u odnosu na sve uslove koji dovode do veće opterećenosti žena osmišljavaju različite politike, borbe, pa i kampanje između ostalog, kaže Lara i dodaje.
„Jako dobar primer nam je trenutno aktuelan Nacrt zakona o obavljanju privremenih i povremenih poslova u posebnim delatnostima koji se odnosi na pitanje sezonskog rada, rada u sferi usluga, građevinarstva, turizma i ugostiteljstva i u poslovima čišćenja privatnih i stambenih jedinica koji će takođe na specifičan način da pogodi žene. Taj zakon je skandalozan i ono što stručna javnost ukazuje jeste to da žene apsolutno gube prava, posebno iz oblasti materinstva, porodiljskog odsustva, plaćenog odsustva za brigu i negu deteta. I ono što hoću da kažem jeste da sve vrste politika, borbi, javnih i medijskih kampanja, bilo koja vrsta aktivizma uvek pitanje neplaćenog kućnog rada treba da posmatra u paketu sa drugim fenomenima. Dakle, možemo da pričamo o migracijama, o zdravstvenom sistemu, zakonima, radnim aranžmanima, problemu nezaposlenosti, siromaštva…. To su sve teme sa kojima tema neplaćanog kućnog rada može i treba da bude obrađena i u skladu sa time treba da se osmišljavaju strategije. Ako se zadržimo samo na pi-ar kampanji koja će samo da ukaže na probleme, a nema nikakvu političku i društvenu moć da dovede do promena, osim da poveća vidljivost problema, onda dolazimo do toga da iznova samo mapiramo probleme i posledice tih istih problema.”
Sindkati i neplaćeni kućni rad
Još jedan front borbe mogao bi biti i sindikalni, dodaje Lara Končar. Kako kaže, u najmanju ruku, prema Zakonu o radu, sindikati bi mogli da deluju u odnosu na zaposlene žene. Ono što uviđa kao problem je to što veliki broj ljudi kod nas nije uključen u te klasične, formalne radne angažmane.
„Umesto toga, često kreću u okvirima privremenih, povremenih i sezonskih poslova. Žene su zaista u smislu neformalne i ranjive zaposlenosti najviše pogođene raznim merama štednje, zabranama zapošljavanja i nemogućnostima ulaska na tržište rada. Ali sindikat i njegovo delovanje jeste, na žalost, ograničeno. Svi koji se kreću unutar tržišta rada u tim poslovima koje sam nabrojala nemaju prava organizovanja na štrajk, na kolektivno i organizovano delovanje, tako da bi prvi korak bio da se ta prava omoguće. Sada ne postoji prostor delovanja na nivou sindikalnog organizovanja osim u aktivističkom smislu, što se i događa, ali na nekom formalnom nivou u smislu zastupanja sopstvenih prava u odnosu na institucije i borba za njih je zakonom onemogućena.”
Neplaćeni kućni rad jeste pitanje i za sindikate, za institucionalne promene i u tom smislu moramo biti otvoreniji, saglasna je i Nađa Bobičić. Kako kaže, takve teme zahtevaju mnogo radikalnije pristupe i borbe. I podseća na borbe koje su se vodile za osam sata rada, osam sati odmora, osam sati sna.
„To su bile borbe koje su se vodile po ulicama, to su bile revolucije. Male ili velike od Oktobarske do revolucije koja je bila tokom Drugog svetskog rata i kod nas. Dakle, mi teško da ćemo izvesti nekakve sistemske promene na ovako usputnim, parcijalnim malim borbama, ili tek ponegde malo zagrebavši tu temu. Ovo je toliko ozbiljna tema i toliko veliki problem da zahteva i malo veći angažman od svih nas ali velikih institucija koje su sada ugrožene. Ja mislim i da je internacionalni pristup tim pitanjima jako bitan. Mi dosta učimo od Španjolki, žena iz Latinske Amerike, one zaustave čitave gradove kada se dođe do tema nasilja ili kućnog rada. Mislim da bi trebalo da idemo u tom pravcu, da naše borbe budu radikalnije, masovnije, da se obraćamo najširim grupama žena, jer ovo nije tema jedne male grupe feministkinja , nego je tema 80, 90 posto žena koje obavljaju dominantno kućni rad. Mi moramo naći način da to komuniciramo kao pitanje koje se tiče većine. E sada ko će da predvodi sve te promene, ja to stvarno ne znam. Ali mislim da će u ovo doba krize, inflacije, sa sadašnjim ratovima i sukobima te teme postajati sve očiglednije i nećemo moći da ih zanemarujemo.”
Piše: Tamara Srijemac
