Piše: Zoran Stojiljković
Dva moguća scenarija postpandemijske krize u Srbiji
Sprečiti rast nejednakosti i bespravlja
Nema nam spasa bez održanja privrede, međutim rešenje nije samo u odlaganju obaveza koje se ne mogu platiti, već i u razvojnim programima, investiranju i kreditima, ali i državnom preuzimanju dela obaveza prema zaposlenima i njihovim zaradama
Radni logor
Sve govori da će se kada prođe pandemija, već prisutna recesija i, posebno, dolazeća ozbiljna kriza, iz logike vanrednog stanja preći u zlokobnu tišinu radnog logora u kome će poluzaposleni i dodatno osiromašeni i zaplašeni biti usmereni na golo preživljavanje. U logor će se na Balkan dodatno, bar na neko vreme, vratiti i oni koji su izgubili nesigurne radne aranžmane u zemljama EU.
Prateće aktuelno suspendovanje demokratije može završiti u njenom dugoročnom simuliranju.
Dobar primer može biti suspendovanje ionako malih radnih prava donošenjem vanrednog, kriznog zakona o radu, poput prakse nagoveštene u Hrvatskoj. Pitanje je onda kada i kako se vratiti na postojeće odnose koji onda još mogu izgledati kao ideal.
Bez održanja privrede nema nam spasa. Danas treba podržati preduzetnike i privatni sektor, posebno njegove najugroženije delove, odnosno mikro, malo i srednje preduzetništvo.
Nije rešenje samo u odlaganju obaveza koje se ne mogu platiti. Rešenje je u razvojnim programima, investiranju i kreditima, ali i državnom preuzimanju dela obaveza prema zaposlenima i njihovim zaradama. Ključni kriterijum za dodelu sredstava mora biti socijalna klauzula, odnosno obaveza očuvanja radnih mesta i prava i zarada radnika. U suprotnom, na delu će biti logika rasta nejednakosti i bespravlja u kojoj opstaju samo najmoćniji i najkorumpiraniji.
Čak i iz logike ne naročito osetljivih ljubitelja novca i vlasti, ako po MAT analizama troškovi angažovanja radne snage u Srbiji ne prelaze desetinu ukupnih troškova poslovanja to nije nerazuman trošak jer smo već sebe učinili jeftinim. Drugo, primajući plate nastavljamo da trošimo. Treće, kao kupci roba, ali i izbornih obećanja donosimo i prihode i glasove. Isplati se bar povremeno biti fin i solidaran. Najzad, budžetski novac je novac svih nas i bolje da ga uložimo u ljude nego u fontane i jarbole.
Poželjnije rešenje
Na drugoj strani, samo osećaj kolektivne ugroženosti i opasnosti, svest da smo svi na istoj barci, može ujediniti svet i probuditi nadu i uverenje da je zajedničkim naporima moguće prebroditi ovu krizu.
U tom cilju, nacionalne države moraju, na duži rok, da urade dve ključne stvari.
Prvo, javni i netržišni sektor mora obezbediti pružanje univerzalnih osnovnih usluga i osnovnog dohotka. Treba li podsećati da teret borbe sa pandemijom nosi, ruinirani i osiromašeni, javni zdravstveni sektor.
Drugo, treba doneti zakone za razbijanje tehnoloških i tržišnih monopola i obeshrabriti poslovne modele ponašanja poput finansijskih špekulanata.
Istovremeno, osnaživanje socijalnog dijaloga i pregovora o platama i obezbeđivanje besplatnih javnih usluga podstiču brzu automatizaciju privrede, rezultirajući padom radnog vremena potrebnog za reprodukciju ljudskog života.
Ovo ima duboke implikacije na tradicionalno razumevanje „ravnoteže posla i života“: promena ne može biti samo u smanjenju 1.700 sati prosečnog rada godišnje za jednu petinu.
Borba za ozakonjenje kraće radne nedelje, bez gubitka plate, ujedno socijalno promoviše automatizaciju i robotizaciju tako što uvođenje univerzalnih osnovnih prihoda i usluga pruža adekvatnu kompezaciju za proces gubitka poslova. To omogućava da ljudi prežive vremena kad dobro plaćeni posao postaje deficitaran – i poništava slabu pregovaračku moć rada.
Autor je predsednik Sindikata “Nezavisnost”
