Rado upotrebljavana u teorijskim analizama brojnih sociologa, politikologa, psihologa i kulturologa, teško osvojiva “veština” u praksi – empatija, kao umeće “uosećavanja” u realne patnje drugih ljudi, postaje kontroverzna i, usled deovanja ideološko propagandnih amalgama, gotovo nedostižna. Najčešće se manifestuje kao sopstvena inverzija, kao selektivna i hinjena bolećivost ili, simulirana, javno iskazana osetljivost koja kratko traje.
Prema statističkim podacima iz ovog meseca, broj poginulih u zemljotresu u Turskoj i Siriji premašio je 50.000, a vojne žrtve na obe strane tokom jednogodišnje agresije Rusije na Ukrajinu sada su već preko 200.000. Prema podacima Kancelarije visokog poverenika Ujedinjenih nacija za ljudska prava, iz decembra 2022. godine, tragični bilans u Ukrajini upućivao je na skoro 18.000 civilnih žrtava rata, među kojima je 429 dece.
“Ono stradanje civila u Buči je strašno, ali šta se tu može… Ta agresija je izazvana”.
“Ove slike ljudi pod ruševinama u Hataju su jezive. Kakava prirodna katastrofa! Kako mogu da pomognem?”
U oba iskaza tačno se percepira stradanje ljudi, samo u prvom postoji jedno “ali”… Ta mala, a zapravo uznemirujuća, ograda pokazatelj je formiranog (ili nametnutog, pa usvojenog) moralnog stava po kojem su neka stradanja nedužnih tragičnija od drugih, a neki dostojniji osećanja aktivnog sažaljenja i želje da se pomogne.
Kasnih osamdesetih, Loren Vispe piše da upravo u savremenom, dehumanizovanom društvu ljudi padaju u zamku razmišljanja da su “neki” drugačiji od nas i da ne osećaju i ne ponašaju se isto kao mi, te tako postaju svojevrsne “žrtve empatije”: “Ovo je posebno izraženo u slučajevima kada su ljudi fizički udaljeni od nas. U takvim uslovima, kada gledamo izveštaje o katastrofama ili sukobima u stranoj zemlji, kod pojedinaca se stvara verovatno drugačiji osećaj empatije, jer mislimo da su oni koji pate fundamentalno drugačiji od nas. U takvim uslovima ponekad, kada druga osoba pretrpi užasno iskustvo, ljudi greše i okrivljuju žrtvu za svoje okolnosti. Koliko često se kod ljudi čuje stav – šta je žrtva zločina mogla da učini da bi izazvala napad?”
Međutim, na primerima Buče i Hataja, kao ilustracijama odsustva ili prisustva empatije, diskutabilne ili nesumnjive dostojnosti žrtve da je dobije kao reakciju na svoju patnju, udaljenost po svoj prilici nije odlučujuća. Ono što razlikuje reakcije na ova dva događaja zapravo se nalazi u ideološkom području, ili preciznije, u propagandnoj pripremi koja ukazuje na to da su neke žrtve manje važne od drugih.
Prema Slavoju Žižeku, “ideologija ljudi oko Putina i samog Putina sasvim je jasna: to je neofašizam”. Iako oni ne koriste ovaj izraz, kaže Žižek, čitav okvir ruskih imperijalističkih pogleda, koji podrazumeva pravo na agresivno širenje državnih granica, osnova je onoga što se može nazvati neofašizmom: “Rusija tvrdi da je anti-imperijalistička sila, ali čak i ovo ima fašističke presedane, u propagandi koju je koristila Nemačka, kada je okupaciju evropskih zemalja pravdala otporom britanskom i francuskom imperijalizmu. Japan je koristio istu retoriku u regiji Pacifika 1939. godine”.
Ukoliko su, dakle, propagandnim tehnikama nedvosmislenog ideološkog spektra, ljudi uveravani da tamo negde stradaju oni koji su patnju sami izazvali svojim lošim ambicijama ili opredeljenjima, stvoriće se nešto poput ideološkog vakuuma koji će neutralisati svaku vrstu želje za pomoći ugroženima. Društva u kojima su na vlasti populistički i ideološki represivni režimi zapravo i računaju sa ovom vrstom utrnuća empatične reakcije, u njima postoji koncept zaslužene odmazde i zaslužene patnje, kojim se u naknadnim ideološkim obradama ne samo aboliraju masovni zločini, nego i proglašavaju nekom vrstom neophodnog “civilizacijskog pročišćenja” od onih koji bi svojim delovanjem da naruše propisane političke, religijske ili vrednosne norme.
Propagandne i ideološke tehnike nesumnjivo utiču na stvaranje emocionalnih reakcija, a zatim i na formiranje moralnih stavova o opravdanosti ili neopravdanosti određenih događaja. Tanja Milivojević, u tekstu Inflacija upotrebe reči empatija i emocionalizacije etike, podseća da su: „U istoriji filozofije i psihologije (…) retki mislioci koji su osećanjima ili emocijama pridavali odlučujuću funkciju u moralnom rasuđivanju. Još od antičke Grčke je teorijom morala dominirao racionalistički model prema kojem su samo posredovanjem (raz)uma mogu formulisati valjani, odnosno univerzalno važeći sudovi (…) Savremeni emotivistički talas, koji obnavlja hjumovske ideje, predstavlja preokret u istoriji teorija morala. Vetar u leđa emotivizmu su dale neuronauke u sprezi sa teorijom emocionalne i socijalne inteligencije, u čijem središtu se nalazi pojam empatije (…) Neuroanatomska istraživanja, sprovedena pomoću napredne tehnologije, revolucionisala su racionalistički model dokazivanjem emocionalnih osnova mnogih procesa koji su se ranije vezivali samo za kognitivne“.
Postojanje emocionalne povezanosti, dakle, utiče na formiranje moralnih sudova koji, zatim, utiču na naše osećanje empatije. Drugim rečima, skloniji smo da saosećamo ili ne saosećamo sa onima koji su nam emocionalno bliski ili emocionalno udaljeni. A konstruisanje emocionalne bliskosti u društvenom i političkom polju nesumnjivo je jedan od zadataka ideologije i propagande.
Time se, konačno, objašnjava zašto su mnogim ljudima podaci o žrtvama aktualnog rata “strašni” i zašto uvek dodaju jedno – “ali”.
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
