Postalo je uobičajeno da se kad imamo neki problem koji bi trebalo da rešimo “sa državom”, prvo obratimo prijateljima ili nekom ko nam je blizak i pitamo za iskustvo, ili “ima li neka prečica”. Sada sve češće možemo da čujemo da neko traži alternativni način rešenja problema ili zadovoljenja nekih potreba koje su podrazumevajuće u “civilizovanom” svetu. U toj fazi, uglavnom nailazimo na organizacije civilnog društva koje “rade” posao učmalih državnih institucija koje nisu senzibilisane za potrebe svih: različitih ranjivih grupa, onih sa specifičnim potrebama prouzrokovanih svetskom krizom, pandemijom COVID19 i slično.
Ko su te organizacije i pojedinke odlučne da pomere situaciju na bolje? Da li je reč o entuzijazmu, altruizmu ili ludosti, pogotovo kad znamo da je krilatica “ma ne može tu više ništa da se uradi” uvek i u svakoj situaciji na snazi…
E da, možda je ključ u ovome! Naše sagovornice uopšte ne misle da je to što rade tako posebno, jer im je podrazumevajuće i deo identiteta. Za njih nema nepremostivih prepreka i ništa im nije teško.
Žensko razumevanje i solidarnost
Žene u Srbiji, u regionu, i globalno imaju slične probleme: rade u sektorima sa najnižim prosečnim zaradama (zdravstvo, obrazovanje, uslužne delatnosti, tekstilna industrija…) koji su ujedno i sektori u kojima se najčešće krše radna prava – češće trpe mobing i diskriminaciju, teže napreduju, imaju manje plate, kaže Sara Lupšor iz udruženja ROZA, koje se bavi unapređenjem položaja žena na tržištu rada. Sa Sarom je bilo teško dogovoriti intervju. Ne zato što ta mlada žena to ne želi, nego zato što dane provodi putujući po regionu u pokušaju da dopre do što većeg broja onih kojima je ROZINA pomoć neophodna. Takvih je na žalost, sve više.
“Ono što se razlikuje, pored plata od kojih (ne)može da se (pre)živi, jesu zakoni i propratni dokumenti, kao i njihovo sprovođenje, koji doprinose lošijem položaju radnica kod nas. Najvažnija razlika našeg Zakona o radu, u odnosu na zakone drugih zemalja, jeste to da ne omogućava svima jednaka radna prava. Takav Zakon o radu doprinosi ogromnoj diskriminaciji prema svim onima koje rade po PP ugovorima, preko agencija, po ugovorima o delu, studentsko-omladinskih zadruga, a usput ne poštuje Konvencije Međunarodne organizacije rada, čije je Srbija potpisnica, i ima obavezu da ih ispunjava. Imajući u vidu da je sve više takvih ugovora o radnom angažovanju, gde poslodavac može, a ne mora, da poštuje prava navedena Zakonom o radu, naše radnice su u nepovoljnijem položaju u samom startu u odnosu na žene iz regiona i šire. To u praksi izgleda ovako: dve žene rade isti posao, jedna ima Ugovor o radu, a druga Ugovor o privremeno-povremenim poslovima: prva ima najmanje minimalac, plaćen prekovremeni rad i zarađuje na primer 60 000 dinara, ima plaćen topli obrok, putne troškove, plaćeno bolovanje, trudničko i porodiljsko odsustvo; druga dobija samo 20 000 dinara, jer poslodavac ne mora da joj isplati ni minimalac, nema plaćen prekovremeni rad, topli obrok i putne troškove, nema pravo na plaćeno bolovanje; a obe rade potpuno isti posao sa sličnim ili istim učinkom. Dakle, može se reći da položaj velikog broja radnica i radnika kod nas nije dobar, da je neophodno usklađivanje sa međunarodnim standardima u oblasti rada, i generalno veće poštovanje radnica i radnika i njihovih radnih prava”, kaže sagovornica KUME.
Sara Lupšor, lična arhiva
U svakom intervjuu koji je Sara Lupšor dala, provejava ista reč – solidarnost. Zapanjujući su primeri koje je navodila o platama od nekoliko stotina do hiljadu dinara. Da li bi jače umrežavanje žena i međusobna podrška mogli da doprinese iskorenjavanju tih problema? U kolikoj meri udruživanje žena i delovanje u okviru civilnog sektora može da pomogne?
“Na mikro nivou, jednog kolektiva, zajedništvo može doprineti ublažavanju pa čak i iskorenjavanju pomenutih situacija. Za sistemske promene neophodna je solidarnost i empatija svih radnica i radnika. Često smo suprostavljene jedne drugima: radnice u fabrikama jedna drugu doživljavaju kao konkurenciju. Radnice u industriji, poljoprivredi, drugim sezonskim poslovima, ne vide da su novinarke, umetnice i sportistkinje, takođe radnice i obratno; radnice u javnom sektoru ne vide potrebu da podrže one koje rade u privatnom sektoru; zaposlene ne vide potrebu da se bore za one koje su po PP ili nekim drugim ugovorima o radnom angažovanju… Sve to zbog narativa koji već godinama postoji u javnosti ‘ako nećeš ti, ima ko hoće’, ‘ćuti, može gore’ i ‘ništa ja ne mogu promeniti’ koji doprinosi situaciji u kojoj se svi nalazimo”, prenosi nam Sara Lupšor svoja iskustva sa terena.
Uloga sindikata kao poveznice između državnih institucija i radnica je važna, ali teško ostvariva smatra sagovornica: “Dobro organizovani i umreženi sindikati su jedini koji bi mogli imati realnu moć da utiču na sistemske promene. Međutim, među starijim generacijama se izgubilo poverenje, a mlađe generacije ne vide važnost i prednosti sindikata. Takođe ni organizacije civilnog društva nisu dovoljno jake da donesu promenu, a često obavljaju posao koji bi trebalo da obavlja država, sa veoma ograničenim mogućnostima. Dakle, verujem da je u zajedništvu i umrežavanju svih pomenutih strana, ključ za ostvarivanje radnih prava kod nas.”
U ovom napetom, izuzetno stresnom poslu, aktivistkinje mnogo nauče o tome kako da pomognu drugim ženama. “Najvažnija lekcija je da moramo biti uporne, da je svaki korak, svaka žena i njeno iskustvo dragoceno”, smatra Lupšor i dodaje,”važna je i svest o tome da to što mi nešto znamo ili imamo informaciju o nečemu, ne znači da drugi ljudi to znaju. Da je važno da prenosimo iskustva i infomacije, i da verujemo jedna drugoj. Takođe, potrebno izgraditi poverenje u pomenute sindikate i organizacije, a kroz rad na terenu. Poverenje se stiče i načinom na koji se obraćamo, jezikom koji koristimo, ali i obraćanjem pažnje na to da budemo dostupne onima kojima je to potrebno. Organizacije ne smeju imati elitistički pristup, a sindikati ne smeju biti tromi u procedurama.”
U toj solidarnosti i zajedničkoj borbi potrebno je pokazati da strah od gubitka posla, usled konstantne brige o preživljavanju, nije jedina opcija, ohrabruje Sara: “Takav stav često ima upravo suprotne posledice. Nijedan posao nije vredan gubitka zdravlja ili života. Veoma je važno pokazati i primere dobre prakse (pozitivne presude nekog radnog spora, ili poboljšanje uslova rada kroz zajedničko delovanje). Potrebno je i podsećanje na to da je promena moguća, ali i pokazati gorepomenutu solidarnost i razumevanje za situaciju.”
Najvažnija poruka ove izuzetno empatične aktivistkinje je da je svakoj ženi potrebno da zna da nije sama, da ima podršku od strane porodice, radnog okruženja, ali i ovih žena iz civilnog sektora, i da zna, da ne mora da pristaje na sve. “Žene moraju shvate da moraju same da se bore za sebe i svoja radna prava, jer im niko neće doneti bolje uslove ukoliko se same za njih ne izbore. Ponekad je potrebno i samo ih informisati o njihovim radnim pravima, jer se dešava da usled nedostatka informacija i normalizovanja loših uslova rada i kršenja radnih prava, pristaju na sve”, zaključuje Sara Lupšor aktivistkinja udruženja za radna prava žena ROZA.
Potrebe mladih i život u digitalnom svetu, daleko od institucija
Prema podacima istraživanja Friedrich Ebert Stiftunga iz 2019. godine, mladi najviše slušaju muziku (91%), i izlaze sa društvom (74%), dokoličari su više od polovine njih (64%). Sportom se bavi svaka druga mlada osoba, knjige čita trećina, dok omladinske centre posećuje samo 8% njih. Razlozi se pronalaze u ograničenoj ponudi koja im je dostupna, posebno u oblasti kulture. Mladi su bili posebno ugroženi u periodu pandemije. Vreme provedeno kod kuće dok je na snazi bila zabrana izlaska, jedan je od povoda da se izađe iz zone komfora i institucionalne uštogljenosti. Za Tanju Ćirić, bibliotekarku Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin” iz Zrenjanina, takvi podaci nisu iznenađujući. Svoj rad sa mladima ona temelji na entuzijazmu i ličnom angažmanu i saradnji sa nekoliko kolega i koleginica koji uporno žele da dopru do tinejdžera u svom gradu.
Zato su se, van svojih uobičajenih poslova, uključili u Erasmus plus projekat „Train2Sustain“, u saradnji sa partnerskim organizacijama iz Austrije, Slovenije i Grčke. Projekat se bavi uticajem koji je pandemija virusa Covid-19 imala na institucije iz oblasti kulture i kulturnih industrija, kako na radnike u kulturi, tako i na umetnike i edukatore, i to iz ugla rada sa mladima.
Na pitanje koje su potrebe mladih za sadržajima kulture, Tanja kaže da nije sigurna da može da odgovori: “Pitanje je šta im se nudi i na koji način. Mislim da je to pitanje celokupnog društvenog uređenja, pitanje kontinuiteta, pitanje kulturne politike. Jedan projekat ne može da da takve odgovore. Što se tiče mladih tokom pandemije, slično je kao i sa odraslima, kultura se više konzumirala, ujedinila je ljude, pružala utehu.”
Prema podacima UNESCO-a, 60% institucija je u vreme pandemije prošlo kroz potpuno zatvaranje, a zatim radilo u izmenjenim okolnostima. Tanja Ćirić koja je sa kolegama iz Gradskog muzeja radila na projektu, objašnjava da je “devedeset i pet odsto muzeja bilo zatvoreno zbog pandemije” i da su morali da smisle načun kako da ipak sve funkcioniše, a takva potreba javila se i pre pandemije, zbog praćenja potreba novih generacija: “Organizacije su razmišljale o socijalnim mrežama, o različitim upotrebama digitalnih alata i novoj interpretaciji sadržaja iz kulture, posebno za mlade. Pandemija je zapravo vrlo slično uticala na mlade, bez obzira na zemlju iz koje dolaze. Navode da su im životi definitivno promenjeni, da je bila prisutna zabrinutost za budućnost, da im je nedostajao fizički kontakt, da su njihove aktivnosti prekinute (od prevoza, nabavke materijala, prodaje, preko izložbi i koncerata do druženja sa drugim umetnicima). Svakome je trebalo neko vreme da se prilagodi, nikome se nije svidela izolacija.”
Ipak je pandemija naučila mlade da više cene susrete sa ljudima, da budu strpljiviji sa ljudima, kaže sagovornica, i dodaje da su čak češće počeli da odlaze na kulturne događaje nakon pandemije.
Fotografija sa radionice sa mladima
Oflajn/onlajn svet mladih u Srbiji i ponuda sadržaja
Radionice storitelinga koje je bibliotekarka Tanja Ćirić ranije realizovala u muzeju (što je daleko više od onoga što postojeći propisi nalažu uposlenicima biblioteke i muzeja), mladi su veoma voleli. Pripreme su bile posebno zanimljive, od šminkanja do pravljenja različitih rekvizita koji su korišteni u radu. Za vreme projektnih radionica, deca iz Srbije su različito reagovala na rad preko onlajn platformi. Neka su se osećala užasno pred kompjuterom, nekoj deci je takav rad više prijao jer su osećali veće samopouzdanje i manji pritisak, objašnjava Tanja Ćirić:
“Što se tiče nas koji smo zaposleni u institucijama kulture, iskustvo pandemije je bilo strašno, nismo bili spremni, ali smo se, u poređenju sa drugim zemljama, izuzetno dobro snašli, posebno s obzirom na naš budžet, uopšte nismo zaostajali po idejama i realizaciji. Povezali smo se sa drugim institucijama kulture. Brzo smo savladali nove alatke. Organizovali smo rad onlajn, ali, nije nam prijalo, ne može se porediti rad sa mladima uživo, nikako.”
Da li je ponuda sadržaja i vreme provedeno ispred različitih ekrana donelo i neki benefit, šta je to dobro izašlo iz cele situacije? Naučili su da koriste nove digitalne alate, poput snimanja filmova, audio zapisa, koje i sada mogu da koriste u svrhe promovisanja institucije, objašnjava Tanja: “Naučili smo da možemo bolje da se umrežimo van državnih granica. Pozitivno je što recimo neki snimak radionice ostaje kao trajan sadržaj, dakle dostupniji je široj publici, Dalje, neko dete sa sela, koje ne može da dođe u grad, može da učestvuje. Iako je pandemija prošla, sada redovno snimamo radionice i emitujemo ih i onlajn, radimo intenzivnije promocije na društvenim mrežama, itd. Dakle, pandemija nas je naučila, baš kao i mlade, da više cenimo mogućnost susreta, gledanja u oči, umesto preko tastature i ekrana”
Tanja Ćirić zaključuje rečima: “Sve što je moglo da se radi sa malim budžetima, to smo odlično radili. Svetski muzeji pravili su ozbiljne prezentacije svojih sadržaja, ali o realizaciji takvih projekata, sa našim budžetom, možemo samo da sanjamo.”
Nije novost da i državnim institucijama, pogotovo iz oblasti kulture, i civilnom sektoru, manjka novca za realizaciju programa koje bi našu zemlju ali i svet učinili boljim mesto, ali važno je reći da zato mnogima iz te sfere rada ne fali ideja, kao ni empatije, ni solidarnosti.
Piše: Ivana Gordić Perc
