Evropska unija ulazi u 2020. godinu sa novim Parlamentom i novom Komisijom kojom predsedava Nemica Ursula fon der Lajen, koju je EP podržao sa 461 glasa čime je 1. decembra 2019. počeo petogodišnji mandat. Zastupljenost žena u novoj EK je najveća do sada i pored prve žene na čelu ima još 11 članica (naspram 15 muškaraca) a tematski će pokušati da se fokusira na pitanja zaštite životne sredine i klimatske promene, rast, inkluziju, inovacije i digitalizaciju kao i na očuvanje demokratije, evropskih vrednosti, građanskih prava i vladavine prava. Sve to će naići na izazove u implementaciji u dinamičnim međunarodnim (SAD, Kina, Rusija, Iran..) i „domaćim“ (pre svega Brexit) okolnostima koje zahtevaju unutrašnju slogu i jasnu orijentaciju kao i utemeljene vrednosti koje svi prihvataju.
Međutim, nesuglasice unutar EU su vidljive upravo po pitanju proširenja, iako to nije najvažnije pitanje sa kojim se EU suočava. Da ne bude zabune, nesuglasice i razmimoilaženja su prirodan deo procesa funkcionisanja tako složenog sistema kao što je EU i često, do konsenzusa se stiže teškim i drugim pregovorima. Više puta odložena odluka, ili nemogućnost donošenja odluke, o otvaranju pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom je pomerena još jednom za 2020. godinu bez naznake da li će biti saglasnosti ovog puta. Naime protivljenje Francuske (i ne samo Francuske) otvaranju pregovora je otvorilo dugo zanemarenu istinu da u EU nema jedinstvene vizije budućnosti proširenja i da problem nije samo u tzv. metodologiji vođenja pristupnih pregovora već u fundamentalnom pitanju –kakvu i koliku EU želimo u budućnosti? Pitanje budućnosti EU je otvorila Junkerova Komisija, ali i brojni evropski lideri, od kojih je najglasniji Makron, te je nova predsednica Komisije u svom programu najavila početak dvogodišnje debate – Konferencije o budućnosti Evrope koja bi trebalo da uključi građane širom EU, civilno društvo i evropske institucije. Evropski parlament je nedavno usvojio Rezoluciju gde se u jednoj tački, inače prilično razrađenog dokumenta o organizaciji Konferencije, pominje potreba razmatranja mogućnosti učešća zemalja kandidata u razgovorima o budućnosti Evrope. Možda su naivna ali čini mi opravdana očekivanja da njihovo učešće treba svakako i izvesno predvideti i na nivou država – institucija, socijalnih aktera ali i građana. To bi bio važan znak da su u očima i planovima sadašnje EU, buduće članice i građani zaista buduće države članice i građani EU.
Tokom 2020. godine dve za region značajne zemlje predsedavaju EU – Hrvatska u prvoj polovini i Nemačka u drugoj polovini 2020. Tokom hrvatskog predsedavanja biće održan i EU-Zapadni Balkan samit, 6-7. maja 2020. godine sa ambicijom da donese konkretne odluke ili zaključke koji će pre ličiti na Solunski (2003) nego na Sofijski (2018) Samit. Imajući u vidu da je potrebno definisati eventualne promene u pristupu proširenju na koje je ukazala Francuska, a zatim i niz drugih zemalja EU i na koje godinama ukazuju brojne istraživačke organizacije[1] – neka vrsta odluke ili obrisa novog pristupa se može očekivati ali je za sada nepoznato koliko će on predstavljati suštinsku promenu i kako će se odraziti na zemlje koje su odmakle (isključivo po broju otvorenih pregovaračkih poglavlja) u procesu pristupanja – Crnu Goru i Srbiju. Prilično ambiciozno mada dobro zvuče najave hrvatske Vlade da će zagrebački Samit definisati „mapu puta“ za region za narednih deset godina. Mogući datum ulaska „predvodnica“ u procesu evropske integracije do 2025. koji se pominje u Strategiji proširenja iz februara 2018. godine, više izgleda ne deluje ni kao uslovno dostižan cilj.
Konačno, na EU strani u ovom dijalogu važno je istaći da je novi evropski komesar za proširenje i susedsku politiku Mađar Oliver Verhelji, koji je dobio zeleno svetlo od EP nakon dodatnog niza pitanja koji su se odnosili na činjenicu da glavni zagovornik i kontrolor ispunjavanja pristupnih uslova (koji se u velikoj meri odnose na vladavinu prava i slobode građana i medija), dolazi iz zemlje i najpre partije, koja je već godinama optužena da iste krši. U mandatu novog komesara je održavanje kredibilne perspektive budućeg članstva, otvaranje pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, ubrzavanje strukturnih i institucionalnih reformi sa fokusom na vladavinu prava, ekonomski rast i reformu javne uprave, borba protiv korupcije i rešavanje bilateralnih pitanja.
Srbija ulazi u 2020. u šestu godinu pregovora sa EU (od januara 2014.) i to sa neslavnim rekordom da je za skoro 6 godina otvorila samo 18 pregovaračkih poglavlja (od 35) a tek dva privremeno zatvorila. Imajući u vidu da je Srbija zahtev za članstvo podnela krajem 2009. a status kandidata dobila 2012. godine, ne može se govoriti ni o kakvoj dinamici evropske integracije već o odugovlačenju koje izgleda ponekad odgovara svima. Tokom 2019. godine samo su dva poglavlja otvorena uprkos najavama srpskih političara o spremnosti za mnogo veći broj politika. Ovo se može tumačiti opštim usporavanjem procesa ali i posledicom stalne kritike upućene Srbiji zbog odsustvu reformi u najvažnijim pitanjima koja se odnose na vladavinu prava, funkcionisanje parlamenta i međustranački dijalog, slobodu medija itd.
Iako je deo civilnog društva posredno uključen u proces pregovora taj proces je ostao krajnje netransparentan, nepredvidiv i bez mnogo uvažavanja različitih stavova i mišljenja i na mnogo nivoa formalistički a ne suštinski. Brojne sugestije nisu uvažavane a probijeni su rokovi u akcionim planovima koje smo sami sebi postavili (na primer Ustavna reforma 2017). Konačno proces je ostao u „zapećku“ i bez mnogo uticaja na političku i reformsku agendu što je paradoksalno jer je navodno najvažniji unutrašnji i spoljnopolitički cilj države. Podrška građana procesu pristupanja je među najnižima u regionu (53% je za ulazak u EU prema poslednjem istraživanju iz jula 2019) i podložna je dnevno političkim izjavama najviših zvaničnika Srbije koji često kritikuju nespremnost EU, odsustvo podrške, pa čak i „protiv-državno“ delovanje „zapadnih sila“ a nikada svoju odgovornost ili krivicu.
Pitanje Kosova takođe ima značajnu ulogu iako nema izgleda da će dijalog Beograda i Prištine dati ozbiljnije rezultate u izbornoj godini u Srbiji i nakon promene vlasti na Kosovu, uprkos „hitnosti“ rešavanja ovog problema na kojoj EU insistira, doduše videćemo koliko aktivno.
Izborna godina u Srbiji po već poznatom scenariju znači i apsolutni zastoj u bilo kakvim ozbiljnim reformama i stavljanje svih teških pitanja ad acta ili u predizborne svrhe, što znači još minimum pola izgubljene godine za evropske integracije Srbije. To sasvim izvesno znači i da srpski pregovarački tim neće dobiti novog šefa nakon odlaska Tanje Miščević, ali odavno je jasno da politički impuls ne dolazi sa ove strane i da su odluke i retorika predsednika ono što daje ili oduzima energiju EU aspiracijama Srbije.
Stoga najave i određeni koraci u cilju jačanja regionalne saradnje (koja po pravilu jeste korisna za proces pristupanja i za građane) pre svega sa Albanijom i Severnom Makedonijom, zvuče pre kao stvaranje nedovoljno dobre ili svakako ne do kraja promišljene alternative, nego podsticaj za ubrzanje EI. Pošto evropska integracija nije tema oko koje se emotivno i drugačije mobilišu birači u Srbiji, a imajući u vidu prakse i pristup vladajuće ali i opozicionih stranaka-koalicija, ne treba očekivati da ova tema dobije previše na značaju u 2020.
U 2020. moguće je očekivati konačno usvajanje Akcionog plana za poglavlje 19 zapošljavanje i socijalna politika koji je dobio zeleno svetlo u Briselu iako nije uvažio primedbe civilnog društva i neće biti zaokret ka promišljenoj i strateškoj politici zapošljavanja i socijalnoj politici. Socijalna dimenzija evropskih integracija je poslednjih par godina postala nešto značajnija tema ali sva je prilika da neće biti dominantna tema u „geopolitičkoj EU“ i u uslovima ozbiljnih demokratskih izazova u zemljama Zapadnog Balkana. Međutim, otvaranje teme promene pristupa u politici proširenja na EU nivou može da otvori prostor različitim akterima da istaknu svoje prioritete i svoje predloge koji bi učinili da proces postane mnogo kvalitetniji, delotvorniji i za sve građane – značajniji.
Takođe brojne druge za Evropu i građane značajne teme mogu i treba da postanu i naše teme i prilika da se povežemo sa evropskim partnerima u promišljanju zajedničkih rešenja i zagovaranju boljeg uključivanja našeg regiona. Te teme obuhvataju između ostalog klimatske promene i zaštitu životne sredine i sa tim povezane aspekte promene okruženja za ekonomiju, rad i budućnost poslova; inovacije i digitalizaciju i takođe budućnost rada i zaštite prava radnika; inovacije, digitalizacija i veštačka inteligencija; Evropska socijalna povelja koju je Junkerova Komisija pripremila a koju i aktuelna Komisija želi da unapredi-primeni (ispitati mogućnosti da se ova Povelja u celini primeni na zemlje u procesu pristupanja); novi budžet EU; migracije (pored migracija sa Bliskog istoka, i migracije iz ZB u EU ali i unutar-između ZB); budućnost Evrope u širem smislu itd.
Za sve ove teme bi bilo korisno promisliti koje su naše – državne, ali i sindikalne pozicije i kako se mogu formirati partnerstva sa evropskim socijalnim partnerima i drugim akterima civilnog društva, kao i sa akademskom zajednicom i privredom. Tako bi se uvele nove, zanemarene dimenzije u naš javni prostor koji je često suviše „skučen“ i izmanipulisan ali i omogućila razmena kao i umrežavanje zarad zagovaranja rešenja koja uzimaju u obzir i ovaj deo Evrope i njegove interese.
Maja Bobić
