Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Populistička desnica će biti najveći pobednik evropskih izbora, prognozira Evropski savet za spoljne odnose
Populističke desničarske partije su na putu da i na evropskim izborima u junu 2024. ostvare dalje uspehe, dok će stranke levog centra i zelene partije gubiti poslanička mesta. To će pomeriti ravnotežu u Evropskom parlamentu udesno, pokazuje istraživanje Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR).
ECFR predviđa da će radikalne desničarske partije verovatno završiti na prvom mestu u devet a na drugom ili trećem u još devet zemalja članica uključujući i one najrazvijenije i najmnogoljudnije – Italiju, Francusku, Nemačku, Španiju i Poljsku.
Iako se očekuje da desnocentristička EPP ostane najveća politička grupa u parlamentu i da zadrži moć određivanja agende i odlučivanja o izboru narednog predsednika Evropske komisije, ECFR predviđa da će populistička desnica biti najveći pobednik izbora.
Krajnje desna grupa Identitet i demokratija (ID) će prema projekcijama dobiti još 40 mesta u EP čime će, sa gotovo 100 poslanika, biti treća po snazi grupa u novom sazivu. Zajedno sa Evropskim konzervativcima i reformistima (ECR), koji bi mogli da dobiju 85 mesta, imali bi 25 odsto poslaničkih mesta, što bi bilo prvi put da zajedno imaju više mesta nego EPP ili S&D.
Promene u političkim grupama i koalicijama, ocenjuje ECFR, uticaće na političku agendu EU i pravac budućeg evropskog zakonodavstva.
Od Evropskog parlamenta sa takvim sastavom se može očekivati da će se zalagati za tvrđi stav po pitanju politike proširenja, a rezultati izbora mogu imati značajne posledice na sposobnost Evropske komisije i Saveta EU da sprovode odluke i obaveze, pre svega u oblasti spoljne politike i životne sredine.
Može se očekivati da će sledeći Evropski parlament blokirati zakonodavstvo neophodno za implementaciju politički teške sledeće faze Zelenog dogovora – koji utiče na klimatski suverenitet EU – i založiti se za čvršći stav po pitanju drugih područja suvereniteta EU, uključujući migraciju, proširenje i podršku Ukrajini“, ocenio je ECFR.
Na drugoj strani, dugo već traju brojni pokušaji da se oživi posrnula levica. Šantal Muf (Chantal Mouffe) je jedna od brojnih intelektualaca koji tvrde da populizam nije sam po sebi zlokoban, niti je a priori rezervat desnice. Levičarski populizam, može biti efikasan u obliku širokog, progresivnog pokreta koji okuplja nezadovoljstvo oko borbe za radikalnu demokratiju.
Postoje i relevantne inkarnacije levog populizma „od krvi i mesa“: Podemos u Španiji, Siriza u Grčkoj, Laburistički zamah u Velikoj Britaniji ili levica u Portugalu.
No i oni su u međuvremenu prošli svoj zenit i pokazali se, ne proširivši se, recimo, na celinu evropskog prostora, tek kao nedovoljna delimična alternativa za upravljanje i promene kapitalizma u vremenima globalne polarizacijue i ratova.
Da bi do promena došlo, moraju ponovo da se povuku oštre linije između levice i desnice, ne izbegavajući borbu sa neoliberalnim establišmentom kao što, kako Muf tvrdi, čini većina savremene levice, nadajući se da će joj se poneka mrvica baciti sa stola.
Ona ovo stanje naziva ‘populističkim trenutkom’, koje levičari ignorišu – ne prepoznajući da su mnogi zahtevi koje artikulišu desničarske populističke partije demokratski zahtevi, na koje se mora dati progresivan odgovor.
Vladavina slobodnog tržišta je preuzela vladavinu države, uvođenjem režima deregulacije, privatizacije i fiskalne štednje. Nije bilo pravog izbora među elitama koje sve zastupaju korporativne interese.
U sistemima u kojima izbori nisu bitni, građani su bili lišeni demokratskih prava – i zbog toga su bili nezadovoljni. Demokratija – sa jakom dozom socijalne pravde – je ta koja će ujediniti dovoljno veliku većinu da preokrene status kvo.
Klasična populistička dihotomija „mi protiv njih“ očigledno je imala smisla za mnoge glasače, zbog čega su desničarske protestne stranke napredovale.
Dakle, glavni preduslov da levica stane na noge jeste napuštanje neoliberalnog statusa kvo.
Odgovor se ne može ograničiti na uske kategorije kao što su klasa, pol ili rasa, već radije mora „ujediniti sve demokratske borbe protiv postdemokratije.
Ali njena tvrdnja da će nezadovoljstvo napustiti nacionalizam i autoritarnu politiku kako bi se okupilo oko nečeg tako nejasnog kao što je ‘radikalna demokratija’ je veoma upitna. Populizam, notorno tanka ideologija, možda bolje odgovara radikalnim desničarskim pokretima nego levičarima. Ostaje dilema da li empatija sa desničarskim biračima implicitno znači i promenu njihovih afiniteta? ( Sheri Berman).
„Bauk populizma“ koji kruži Evropom za svoju energetsku osnovu ima poziv povratka na stare proverene obrasce, odnosno na samorazumljive „pasoške karakteristike“ nacije i rase, vere i porodice. Povratka na nacionalne lojalnosti i zatvorene, „sebične“ politike velfer šovinizma u kojoj se briga za poziciju društveno ranjivih usmerava samo na domicilno stanovništvo.
Na široko pihvatanje naišao je stav da strance treba primati samo u meri u kojoj su potrebni kao radna snaga i pod uslovom da su nam kulturno slični i daju se integrisati.
Radi se i o reakciji na unifikatorsku i previše evrofiličnu i evrocentričnu politiku briselske „duboke države“.
Pitanje je, međutim, i zašto su odgovori (ne) reformisane levice tako slabi. Ili još pre nečujni? Nasuprot desnici, levica bolje pliva u prostoru probuđenih osećaja nade i ponosa.
Ona ima i ugrađenu „konstrukcionu grešku“ svojih bazičnih vrednosti jednakosti i solidarnosti koja je onda okrenuta ka svim diskriminisanim grupama. Grupama koje se, poput nacionalnih i seksualnih manjina, na desnici vide kao opasni drugi.
Levica ima dakle složeniju političku formulu a da nije rešila probleme integrisanja vrlo heterogene potencijalne izborne klijentele. NJu čine i modernizatorski nastrojeni urbani i obrazovani mladi, vezani za propulzivni proces rastuće digitalizacije u robotizacije , ali neretko socijalno neosetljivi, i prekarizovani i loše plaćeni iz sektora usluga, često kulturno konzervativni.
Levica, i kada je bila na vlasti u poslednje tri decenije nije uspela da zaustavi trend rastućih nejednakosti i stanja u kome je svet postao tri puta bogatiji a da se (relativni) položaj srednjih slojeva i radništva nije popravio.
Posledično, levica, bar ona neoliberalna, sve je manje poželjni politički kišobran i za zaboravljene radnike i sindikate, i za „razočarane diplomce bez budućnosti“ ( Krastev, Mejson). NJen ključni greh je zapravo što niie dala zadovoljavajući odgovor na ključno pitanje: koliko nejednakosti i nepravde i uniženosti može da podnese zdanje liberalne, predstavničke demokratije a da od njega ostane išta više od oronule i napukle fasade?
Kapitalizam i logika profita i demokratski principi i logika nalaze se u odnosu uzajamne podrške, napetosti i ograničenja.
Istorija sadrži naime brojne primere kohabitacije krupnog kapitala i autoritarnih poredaka, uključiv fašističke, ali ne, uz delimičan izuzetak konjukturnog, postratnog kompromisa oko države blagostanja, primere u kojima uspešno korespondira sa levicom – onom levicom koja sem što upravlja kapitalizmom želi i da ga pripitomljava i menja.
Posedovanje krupnog, korporativnog kapitala za najačeg neprijatelja koji sebi onda aranžira uslove ekonomske i političke utakmice kupujući medijski i politički uticaj je zato drugi, ključni problem levice.
Za njega nema rešenja dok se on ne razvlasti merama radikalne ekonomske i poreske politike vođene od strane „preduzetničke države“ (Micukato) u skladu sa pravilom da ako je već socijalizovala rizike i troškove država mora socijalizovati i dobiti od razvoja.
