Maja Bobić
Zoran Stojiljković
Uvod
Istorija Evropskog Parlamenta (EP) počinje davne 1958. od Evropske parlamentarne skupštine i vodi putem prvih direktnih evropskih izbora 1979. do Lisabonskog ugovora 2009. kojim je Evropski Parlament dobio značajne nadležnosti. Ovim ugovorom EP je dobio veća ovlašćenja u utvrđivanju budžeta i proširena je mogućnost zakonodavne inicijative na 40 novih oblasti, te je Parlament postao ravnopravni zakonodavac sa Savetom i dobio ključnu ulogu u izboru predsednika Evropske komisije. Nadzorna i kontrolna uloga EP omogućava predsedniku EP da učestvuje na sastancima Evropskog Saveta, Parlamentu da bude obavešten o ishodu svakog samita, a poslanicima da razmatraju program šestomesečnog predsedavanja na početku svakog ciklusa sa predsednikom Saveta EU. Poslanici redovno prate i rad EK koju mogu i da raspuste. Komisija redovno izveštava Parlament, uključujući tu i godišnji izveštaj o aktivnostima i trošenju budžeta, dok njen predsednik jednom godišnje daje tzv. govor Stanje Unije.
U svetlu konstantnih kritika na račun demokratskog deficita EU, EP je jedina institucija EU gde građani direktno biraju svoje predstavnike. Iako se često mogu čuti kritike na račun i ove institucije, u Evropski Parlament građani imaju najviše poverenja – 50% građana EU veruje EP prema podacima Eurobarometra iz 2018, što je značajan porast u odnosu na 2014 (34%).
1. Karakteristike izborne kampanje
Aktuelne evropske izbore je obeležilo nekoliko fenomena i tema.
Brexit
Očekivani izlazak Velike Britanije iz EU (Brexit) nije se desio kako je planirano 31. marta 2019. godine. Naime iako VB 2016. godine donela odluku na referendumu da istupi iz članstva, što se dešava prvi put u sedam decenija dugoj istoriji EU, usled unutrašnjih neslaganja i protivljenja postignutom sporazumu sa EU, VB je tražila odlaganje datuma za izlazak iz EU. EU je tu molbu odobrila uz napomenu da poslednji rok mora biti 31. oktobar 2019. i da zemlja mora učestvovati na evropskim izborima, jer je u momentu njihovog održavanja još punopravna članica.
Sama činjenica da država članica EU želi da napusti zajednicu i debata oko Brexita je prema nekim očekivanjima trebalo da oslabi EU i učini izbore podložnijim negativnim uticajima, ali nasuprot očekivanjima, tok pregovora o izlasku je pokazao jedinstvo EU kada su u pitanju osnovni principi funkcionisanja ove organizacije i solidarnost sa članicama koje će biti najviše pogođene izlaskom VB. To je verovatno imalo podsticajni efekat na glasače u smislu izlaznosti i samog izbora.
Populizam
Nepoverenje građana u demokratiju, tradicionalne partije, bolju budućnost EU dovodi do nekoliko posledica. Prva je očekivanje da će tradicionalne partije dobiti istorijski najmanji broj poslanika i nijedna od dve vodeće – EPP i PES neće biti u mogućnosti da formira sama ili zajedno većinu.
Druga je da se očekuje rekordan broj evroskeptičnih poslanika u novom sazivu Parlamenta ali i onih koji su izrazito protiv EU.
Građani EU nepoverenjem u evropske institucije ili najpre u tradicionalne partije iskazuju i sve veće nepoverenje u demokratiju i demokratske vrednosti ali i strah od toga šta budućnost nosi, strah od migracija, ekonomske neizvesnosti, nezaposlenosti, odsustva socijalne sigurnosti itd. Tradicionalne partije sve manje uspevaju da ubede evropske glasače da će glas poveren njima dovesti do potrebnih promena i poboljšanja lične situacije. Evropljani koji imaju negativan stav o EU takođe su najčešće razočarani kako demokratija funkcioniše u njihovim sopstvenim državama. Tako se nastavlja neizbežno prelivanje nacionalne politike na evropski nivo.
Ključne teme
Najvažnije teme za evropske građane su uglavnom bile i najvažnije teme izborne kampanje spitzenkandidata i kandidata za Evropski parlament, te su obeležile kako debatu tako i rezultat.
Prema Eurobarometru pet najvažnijih tema za evropske građane u 2018. godini su imigracija, terorizam, ekonomska situacija, finansije evropskih zemalja i nezaposlenost. Klimatske promene su takođe među važnim temama posebno na severu i zapadu EU. Sa imigracijom povezana pitanja identiteta, nacionalnih država, globalizma i budućnosti Evrope su značajna za evropske glasače.
Međutim kako je ECFR utvrdio, u složenoj i dinamičnoj današnjici, ne postoji samo jedno pitanje koje muči prosečnog glasača. Mnoge više brine emigracija nego imigracija, dok su prisutne i druge teme: islamski radikalizam (87 miliona, 22 % populacije koja glasa); rast nacionalizma (45 miliona ili 11 procenata) i ekonomija (63 miliona, 16%). Prema ovom istraživanju «samo» 59 miliona ili 15% stanovništva smatra migraciju najvećom pretnjom u Evropi.
Za mlade u EU su takođe teme migracija i klimatskih promena kao i ekonomije ključne teme, iako oni možda drugačije tumače migracije – više kao priliku nego kao pretnju. Klimatske promene i zaštita životne sredine su teme najmlađim Evropljanima koji su u velikom broju učestvovali u takvim akcijama poslednjih godina.
Da u EU ima “za svakog ponešto” govore i nalazi ECFR-a koji je obavio opsežno istraživanje početkom godine u 14 zemalja. Na pitanje šta bi bio najveći gubitak od (slabo izglednog) raspada EU građani Grčke navode saradnju evropskih zemalja u odbrani i bezbednosti, slobodnu trgovinu i slobodu rada i života bilo gde u Evropi, dok Francuzi navode gubitak evropskog bloka kao protivteže supersilama kao što su SAD i Kina, uz slobodu rada i života drugim delovima kontinenta, evro i zaštitu ljudskih prava. Za ekonomski otvorene Nemce najveći gubitak je slobodna trgovine širom Evrope, ali odmah zatim i pitanje slobode rada i kretanja i bezbednosti i odbrane. Slične odgovore daju i Španci i Italijani, dok Šveđani ističu i zajednički rad na klimatskim promenama. Za istočno evropske zemlje EU ima vrednost i svrhu postojanja i u zaštiti ljudskih prava, demokratije i vladavine prava.
2. Rezultati
Na izborima održanim 23-26 maja ove godine oko 426 miliona ljudi iz EU bilo je u prilici da izabere 751 predstavnika u Evropskom parlamentu (EP) za narednih pet godina. Broj mesta koji će neka zemlja dobiti zavisi od korigovanog broja njenih stanovnika, pri čemu manje zemlje dobijaju nešto veći broj poslanika u parlamentu od svog udela u ukupnom stanovništvu EU. Tako, recimo, najviše poslanika ima Nemačka – 96, slede Francuska sa 74, Velika Britanija i Italija sa po 73, Španija sa 54 mesta u parlamentu, dok će, na drugoj strani, po samo šest (6) mesta imati Malta, Luksemburg, Estonija i Kipar.
Izlaznost
Izlaznost na evropskim izborima je niska, posebno u centralnoj i istočnoj Evropi gde je samo trećina ili manje iskoristila mogućnost da oblikuje evropsku budućnost. Ovi trendovi su neobični jedino iz ugla podatka da na severu i zapadu EU građani inače više veruje nacionalnim institucijama nego EU, dok je na jugu i istoku obrnuto – manje veruje sopstvenom demokratskom sistemu nego što veruje EU.
Na izbore je ovoga puta izašlo oko 51 odsto birača, čime je preokrenut trend pada izlaznosti koji traje od prvih neposrednih izbora za EP iz 1979., odnosno postignuta je najviša izlaznost birača u poslednjih 20 godina.
Tabela 1: Neposredni izbori za Evropski parlament i procenat izlaznosti
Godina izbora
(broj EU članica) 1979
EU 9 1984
EU 10 1989
EU 12 1994
EU 12 1999
EU 15 2004
EU 25 2009
EU 27 2014
EU 28
Procenat izlaznosti 61,99% 58,98% 58,41% 56,67% 49,51% 45,47% 43,00% 43,09%
Izvor: Internet prezentacija Evropskog parlamenta (www.europarl.europa.eu)
Zahvaljujući intenzivnoj mobilizaciji svih aktera , polarizaciji i reideologizaciji oko pitanja same sudbine i budućnosti EU, izbori su od dosadnog, drugorazrednog „test“ glasanja pred važne nacionalne izbore postali važna tema u javnosti i probudili interes birača.
Desni populisti očekivali su da zadobiju bar trećinu poslaničkih mesta čime bi uticali na sam proces odlučivanja i napravili dalji korak ka „Novoj Evropi“
Na drugoj strani, zagovornici jače integracije EU, predvođeni francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, ocenjivali su da se radi o najvažnijim izborima od 1979. godine jer se EU suočava s „egzistencijalnim rizikom“ od nacionalista koji teže da je podele.
Ključni argument predstavljala je tvrdnja da su pitanja klimatskih promena, terorizma i ograničavanja migracije previše velika da bi ih zemlje same rešavale.
Izvesno je takođe da je uključivanje različitih političkih i društvenih aktera, kao što su organizacije civilnog društva, širom Evrope, doprinelo živoj debati i razmeni mišljenja, što odavno nije bio slučaj.
I Evropska konfederacija sindikata (ETUC) je doprinela izbornoj mobilizaciji tako što je borba protiv agresivnog, ksenofobičnog desnog populizma, kao i suverenističkih, evroskeptičnih pozicija i zalaganja za “manje Evrope”, konfederalnu Evropu nacija, bila visoko na listi programskih prioriteta na kongresu održanom u Beču, pred same evropske izbore.
Izborni efekti
1. Prekompozicija: kraj vladavine mejnstrim dueta narodnjaci – socijaldemokrate
Na prvom i drugom mestu po broju poslanika u EP ostaće grupacije proevropskog političkog mejnstrima narodnjaci i socijaldemokrate- političke familije *6 koje se od prvih neposrednih izbora pre četiri decenije smenjuju na prvom mestu, odnosno zajedno dobijaju više od polovine mesta. Ovoga puta, Evropska narodnjačka partija (EPP) osvojila je 179 mesta u parlamentu dok su socijalisti osvojili 152. Zajedno izgubili su gotovo 15% glasova čime je prekinuta era njihovog političkog duopola.
2. Uspon liberala i zelenih
Na trećem mestu je Savez liberala i demokrata ovoga puta sa trocifrenim rezultatom (105 poslanika) a Zeleni na četvrtom su takođe ostvarili dobar rezultat sa 69 poslanikom/poslanicom.
Kako tumačiti ove uspehe, odnosno koje su to poruke uputili ovi (relativni) izborni pobednici?
ALDE je promovisao liberalnu Evropu slobode, mogućnosti i prosperiteta za pojedinca kao odbranu od nacionalističkih, iliberalnih i populističkih trendova naglašavajući mir i ljudska
__________________________________________________________________________
*6 Sistem političkih grupa u okviru EP je specifičan i jedinstven. Umesto da ostanu unutar nacionalnih delegacija članovi EP iz različitih političkih partija širom EU okupljeni su, po srodnosti političkih afiniteta, zajedno u supranacionalne grupacije koje predstavljaju i promovišu zajedničke interese.
Političke grupe su izuzetno bitne za samo funkcionisanje EP One utvrđuju političku agendu, odnosno odlučuju koja će to pitanja biti razmatrana na plenarnim zasedanjima. One takođe mogu predlagati amandmane i podneti izveštaj o kojem će se glasati tokom plenarne sednice. Uticaj grupa se reflektuje i kroz činjenicu da one postavljaju kandidate za sve značajne funkcije uključujući i predsednika Evropske Komisije prava, dogovor i saradnju na evropskom kontinentu kao ključne u odbrani od modernih pretnji iznutra i spolja. Njihov Manifest i poruke su pokazivale optimizam u budućnost Evrope koja koristi sve prilike globalizacije, inovacija i preduzetništva, otvorene trgovine i koja ima ulogu na globalnoj sceni.
Evropski Zeleni su naravno imali dominantnu poruku posvećene i ambiciozne borbe protiv klimatskih promena a za zelenu ekonomiju, inovacije i istraživanja, ali i protiv rasizma i mržnje, za socijalna prava i definisanje minimalne zarade, vladavinu prava i ljudska prava.. Zeleni su predložili i konkretne «projekte» koji bi transformisali saobraćajnu infrastrukturu u Evropi – ka železničkoj, zaustavljanje plastičnog otpada, zabranu izvoza naoružanja diktatorima, pravedno oporezivanje koje ne ide na ruku multinacionalnim kompanijama i bogatim pojedincima.
3. Dalji, ali ne i prelomni uspon evroskeptičara i evrofoba
Tri desne političke formacije ostale su u zbiru ispod 200 mesta, čak i ako im se pribroje Orbanovi novoizabrani parlamentarci koji su još formalno u EPP grupi. Evropski konzervativci i reformisti imaju 60, Evropa nacija i sloboda (nova „Salvinijeva“ alijansa) takođe 60, Evropa slobode i direktne demokratije (sa Pokretom pet zvezdica i Partijom za Bregzit kao novim igračima ) 51.
Očito, radikalni desničai nisu uspeli da ubede veliku vecinu u svoje retrogradne ideje, pri čemu su mnogi morali da odustanu od pocetnih poruka kao sto je izlazak iz EU i evro zone i donekle ublazitli retoriku o EU.
Primera radi, Italijanski lider desničarske Lige Matteo Salvini je u centar debate stavio borbu protiv iliegalnih migranata, zaštitu granica i borbu protiv ektremizma, pitanja koja ga je približilo i mađarskom premijeru Orbanu i francuskoj liderki Le Pen ali i drugim radikalnim partijama u EU. Salvini se nada da će okupiti evroskeptični blok koji je izrazito protiv federalizma i insistira na promeni EU, uz uobičajene populističke predloge o zaštiti porodice, tradicije, socijalnoj pravdi i malo životne sredine. Slično i Marine Le Pen govori o dubokoj transformaciji EU, «Evropskoj alijansi nacija» iako je odustala od ranijih ključnih tačaka programa – izlasku iz EU i evro zone. Program Nacionalnog zbora podrazumeva i ukidanje Evropske komisije, reformisanje Parlamenta i vraćanje nacionalnih granica, pozivajući i na dobre susedske odnose sa Rusijom i Turskom te «oslobađanje od Amerike».
Iako na nivou EU nije došlo do „političkog zemljotresa“ u brojnim zemljama evroskeptična i čak evrofobična desnica napravile su korak napred i, bar na ovim izborima ostale ili postale vodeće nacionalne političke opcije.
U Francuskoj najviše glasova dobio je Nacionalni front Marin Le Pen – 24 odsto i tako u foto-finišu pretekao favorizovanu, evroentuzijastičnu i liberalnu partiju predsednika Emanuela Makrona (22,5 odsto glasova).
Istini za volju Makron je napadan ne toliko zbog evroentuzijazma vec zbog demonstracija koje traju i neoliberalne reforme radnog zakonodavstva i socijalne i politike zapošljavanja.
Šta tek reći za 34 odsto Lege Nord ministra unutrašnjih poslova Matea Salvinia u Italiji, uz posrtanje ideološki amofnog – „ni levo ni desno, Pokreta 5 zvezdica i izvestan oporavak evrofilne, levocentrične Demokratske partije Nikole Zingaretija.
Ili pak za procentualno istovetan (34 odsto) rezultat Faražove Bregzit partije dok su istovremeno duboko podeljeni oko Bregzita Konzervativci i Laburisti u osipanju.
U Austriji je konzervativna stranka kancelara Sebastijana Kurca sa osvojenom većinom ostvarila veliku pobedu, dok je krajnje desna Slobodarska partija Austrije (FPO) završila na trećem mestu ( 18 odsto), uprkos korupcionaškom skandalu oko ministra Hansa Kristijana Štrahea i raspadu desne koalicije.
Naravno, rezultati desno- populističkih partija Orbana i Kačinskog u Poljskoj i Mađarskoj su vrh brega i dokaz kako nacional- populizam nije politički incident već isplativa i relativno trajna politička opcija za zauzimanje vlasti.
Unutar grupacija populističke desnice postoje, međutim, brojne međusobne razlike, čak i uzajamni antagonizmi koji su u velikoj meri rezultat specifičnih nacionalnih arena i suprostavljenih nacionalizama, različitih viđenja „ključnog protivnika“ i, naravno različitog stepena političkog radikalizma.
Moguće jezgro njihovog potencijalnog zajedništva unutar evroskeptičnih formacija u EP, odnosno okupljanja unutar „nezavisnih“ čini, pored zalaganja za interese „malog, domaćeg čoveka“ i otpor širenju „ diktata“ evropske birokratije.
4. Dalje slabljenje radikalne levice
Osipanje podrške radikalnoj, evroskeptičnoj i (umereno)porotekcionističkoj levici, čini se da predstavlja dobru ilustraciju za tezu da po svojoj prirodi internacionalistička levica u situacijama krize koja, zbog migranata i terorizma, ima pretežni nacional-identitetski karakter ne može da parira krajnjoj desnici odnosno da su klasna identifikacija i solidarnost u situacijama krize i devastacijae slabija karta od poziva na nacionalno okupljanje
3. Političke grupacije u novom sazivu
Parlamenta
Nakon održanih izbora, kako sada stvari stoje osam političkih grupacija zadovoljava pravila koja predviđaju da svaki klub ima najmanje 25 zastupnika iz sedam država članica, odnosno četvrtine članica EU.
Grupa Evropske narodne partije (EPP) je i dalje prva sa osvojenih 179 mandata U odnosu na, recimo, izbore održane pre jednu deceniju (2009 – 265), to je osetan pad za gotovo stotinak mesta , pri čemu se radi o već uspostavljenom trendu.
Progresivna alijansa socijalista i demokrata (S&D) je na ovim izborima osvojila 38 mesta manje nego na prethodnim 2014. godine. Socijalisti su, bez obzira na sva kritička preispitivanja i mobilizaciju, platili cenu igranja uloge „mlađeg, manje-više poslušnog partnera globalnog kapitala „ i praktično pali na petinu svih glasova.
Alijansa liberala i demokrata za Evropu (ALDE) je politička grupacija u EP koja je sastavljena od članova parlamenta koji pripadaju dvema partijama: Alijansi liberala i demokrata za Evropu i Evropskoj demokratskoj partiji. Na ovim izborima ALDE je ostvarila trocifren rezultat , odnosno dobila svaki sedmi-osmi dati glas.
Zeleni/Evropska slobodna alijansa (Greens/EFA) je politička grupacija sastavljena od dve partije: Evropske partije zelenih i Evropske slobodne alijanse regionalista. Ova grupacija osvojila je za 15-20 više mesta nego na izborima 2009 i 2014. zahvaljujući pre svega strahu od klimatskih promena i svom odlučnom zalaganju za održivu „zelenu ekonomiju“, pri čemu su uspehu odlučujuće doprineli Zeleni u Nemačkoj i Francuskoj.
Evropska ujedinjena levica/Nordijska zelena levica (GUE/NGL) je politička grupacija levice u EP, a sama grupa je sačinjena od političkih partija socijalističke i ekološke orijentacije. Na izborima za EP ova grupacija je prola znatno gore nego 2014. godine, odnosno praktično se vratila na rezultat iz 2009 kada je osvojila približno 5 odsto glasova. Ovaj pad levi evroskeptici u velikoj meri „ duguju“ više nego skromnim rezultatima Sirize u Grčkoj i grupacije oko Žak – Lik Melonšona u Francuskoj.
Evropski konzervativci i reformisti (ECR) su politička grupacija desnog „evroskeptičnog“ centra u EP koja je na ovim izborima praktično, ako ne računamo povećanu izlaznost, ostala unutar varijacija na prethodnim izborima, odnosno učinku od nešto ispod deset odsto glasova.
Evropa slobode i direktne demokratije (EFD) nastala je kao politička grupacija posle izbora za Evropski parlament 2009. godine i važi za jednog od najvećih protivnika evropske integracije u EP. Na ovim izborima ona je među onima koji su uspeli da poprave svoj rezultat.
Konstatovali smo već da je zbog rivalskih igara na desnici njen ukupni bolji rezultat za efekat imao nastanak još jedne, treće desno-populističke grupe Evrope nacija i sloboda (EFN).
4. Šta nakon izbora ?
Već 27. maja kreću dogovori o kreiranju političkih grupacija, dok će konstitutivna sednica novog Parlamenta biti 2. jula u Strazburu. Poslanici će izabrati Predsednika i 14 potpredsednika i 5 kvestora i odlučivati o broju i sastavu Odbora u EP.
Države članice će predložiti kandidata za predsednika EK ali bi trebalo da se rukovode poštovanjem prakse spitzenkandidata i rezultatima izbora. Potrebna je kvalifikovala većina u Evropskom savetu – 21 država članica koje predstavljaju 65% stanovništva EU. EP potvrđuje predloženog predsednika većinom ukupnog broja članova Parlamenta, 376 poslanika, ali i ostale predložene komesare većinom ukupnog broja onih koji su glasali. Tokom septembra i oktobra održavaju se slušanja predloženih komesara i inaugurijalni govor predsednika EK.
Pogled sa periferije : Izbori i buduće proširenje EU
Iako ovaj izborni proces nema direktnu vezu sa Zapadnim Balkanom, ipak će rezultati ovogodišnjih izbora imati posledice na odnos briselskih institucija prema proširenju, koje se tiče Srbije i država regiona.
Čini se da nikakve značajnije promene ne treba očekivati pre svega zato što je godinama unazad proširenje EU veoma nepopularna tema među zemljama članicama, zbog čega je i u proteklom periodu došlo do stagnacije u svim procesima koji su vezani za proširenje. Najglasnija u ovom pravcu je bila Francuska koja se u evropskim kuloarima smatra “kočnicom” za proširenje. Stav francuskog predsednika, koji nije usamljen, jeste da Evropa prvo mora da se konsoliduje pre nego što nastavi da se bavi proširenjem. Kao takav on je nalazi već i u evropskim strategijama i dokumentima, jedino što francuski predsednik izgleda ne razume jeste da proces pregovora, reformi i angažovanja sa zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima – nije isto što i proširenje i ne može i ne sme da čeka konačnu konsolidaciju EU, jer nje očigledno neće biti.
Pitanje proširenja, krajnje nepopularno u predizbornoj kampanji – toliko da je objavljivanje redovnih izveštaja o državama kandidatima i potencijalnim kandidatima pomereno sa aprila na sam kraj maja – nije pitanje koje će diktirati ni raspodelu ključnih pozicija ni agendu EU u sledećoj deceniji. Ali jeste tema koja je važna za stabilnost i bezbednost kao i globalnu poziciju EU.
Srbija i region zapadnog Balkana mogu i treba mnogo više pouka i lekcija da nauče iz ovogodišnjih evropskih izbora – o demokratiji, političkim trendovima, temama koje su slabo ako imalo prisutne kod nas – klimatske promene, inovacije, istraživanja, za koje je krajnje vreme da postanu deo političke ponude i debate.
