ANALIZA
„Žuti prsluci“ i klasna borba u Francuskoj
Autor: Ivica Mladenović
U maju 2016. godine tadašnji ministar ekonomije Emanuel Makron dolazi u gradić Lunel, na jugu Francuske. Iznerviran kritikama štrajkača povodom novog Zakona o radu, koji je, bez javne rasprave i bez rasprave u parlamentu nedemokratski nametnut radnicama i radnicima od strane „socijalističkog“ predsednika Olanda, Makron se obraća jednom mladiću sledećim rečima: „Nećete me uplašiti tom Vašom majicom sa kratkim rukavima. Najbolji način da zaradite za odelo je da radite“. „Ali, ja sanjam da radim gospodine, (…) svi nezaposleni žele da rade“, odgovorio je nezadovoljni mladić. Ova konverzacija nam više nego većina političkih analiza govori o ideologiji čiji je najistaknutiji predstavnik u Francuskoj upravo aktuelni predsednik Pete republike.
Da bismo razumeli fenomen „Žutih prsluka“, važno je u kratkim crtama skicirati osnovu ideologije i politike u odnosu na koje se pokret javlja kao reakcija. Naravno, u pitanju je neoliberalizam kao nosivi konsenzus vladajuće klase savremenog kapitalizma. Preslikavanje neoliberalnih paradigmi na konkretna društva u stručnoj literaturi se označava sintagmom „strukturnog prilagođavanja“. „Strukturno prilagođavanje“ je tako postalo mantra iza koje se kriju politike sprovođenja privatizacija, smanjivanja javne potrošnje, deficita i duga, „fleksibilizacije“ tržišta rada, podizanje granice za odlazak u penziju, te prilagođavanje svih društvenih sfera logici tržišta i profita. Analizirajući klasne posledice politika „strukturnog prilagođavanja“, pojedini istraživači su došli do zaključka da primena standarda neoliberalizma dovodi do, s jedne strane, „širenja“ na dnu društvene hijerarhije, dok s druge strane dolazi do „sakupljanja“ na vrhu.
Francuska je jedan od primera višedecenijske neoliberalne sistemske politike stvaranja pretpostavki za urušavanje socijalne države u korist vladajućih klasa. Naime, troškovi francuske države, mereni procentima nacionalnog bogatstva, 1993. godine činili su 25,5% BDP-a, dok su tako 2008. godine spali na samo 20%, tj. za više od jedne petine. Pri tome, u ovoj državi se na godišnjem nivou npr. 2009. godine prikupljalo 142 milijardi evra raznih poreza manje nego što je to bio slučaj 1982. godine. Iako se socijalne kotizacije proporcionalno smanjuju, a ukupno društveno bogatstvo na državnom nivou od 1980. do 2010. godine skoro duplira, javni dug i deficit prosto eksplodiraju. Nije neobično što dati procesi, koji imaju svoj kontinuitet od Miterana, preko Širaka, Sarkozija pa sve do Olanda, dovode i do sve neravnomernije distribucije društvenog bogastva i povećanja socijalnih nejednakosti.
Za sve to vreme, poreske olakšice i beneficije najbogatijima se uvišestručuju, tj. svedoci smo gotovo nestvarnih poreskih poklona (1986. godine, poreska stopa najvišeg poreskog razreda poreza na dohodak bila je 65%, Žospenova Vlada, 2000. godine svela ju je na 50%, a pod Sarkozijem je iznosila svega 41%), smanjivanja poreza na poslovanje, imovinu, na nasleđe i na poklone, realnih poreskih stopa preduzećima a sve to na račun povećanja javnog deficita i duga. Država je takođe na sebe preuzela i plaćanje doprinosa za socijalno osiguranje, koji su u ranijim periodima plaćala preduzeća, što je dodatni budžetski trošak od preko 20 milijardi svake godine.
Drugim rečima, da nije bilo potpuno neopravdanih poreskih olakšica komandnoj klasi, ne bi bilo ni deficita ni duga.
Sa parolom „ni levica, ni desnica“, odnosno „i levica i desnica“, E. Makron u maju 2017. godine dolazi na vlast upravo kako bi – ujedinjujući dominantne frakcije vladajuće klase (do tada podeljene u podršci Socijalističkoj partiji i Republikancima) napokon dovršio program „strukturnog prilagođavanja“ i „modernizacije“. Zaista, do sada neviđene „neoliberalne reforme“ u Francuskoj su sledile jedna za drugom: radno pravo, poreske politike, privatizacije… Činilo se da je Makronova politička mašina nezaustavljiva. Naročito jer nije bilo nikakvih naznaka da bi mogla biti uzdrmana radikalnijim i masovnijim osporavanjem. Predsednik je delovao samouvereno, na granici arogancije. Prošlog proleća, u vreme snažne, ali ipak neuspešne, mobilizacije sindikata protiv usvajanja mera koje su trebale da pripreme za privatizaciju SNCF (nacionalno preduzeće u sektoru železnica), Makron je Fox News-u izjavio: „ne postoji nikakva šansa da se povučem“, jer „(…) ako stanem, kako mislite da ću biti u poziciji da modernizujem zemlju?“
„Generalizovani Blitzkrieg“, kako je S. Alimi nazvao ovaj frontalni napad na „državu socijalnog staranja“ i ostatke „društvenog dogovora“ u korist vladajućih klasa, sproveden uglavnom na nedemokratski način, tj. usvajanjem velikog broja lex specialis-a, dao je nedvosmislene rezultate. U nedelju 11. novembra 2018, tokom velelepne ceremonije u Parizu – pred 70 šefova država i još 30 visokih državnih delegacija –, povodom stogodišnjice od potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu, delovalo je da je predsedniku Francuske već stavljena „kruna“ kao nespornom lideru „demokratske“ i „liberalne“ Evrope.
Ipak, nepunih nedelju dana nakon toga, u subotu 17. novembra, Makronov politički mehanizam je brutalno destabilizovan neverovatnom mobilizacijom od blizu pola miliona „Žutih prsluka“.
Formalni okidač za ustanak „Žutih prsluka“ je bilo najavljeno povećanje cene goriva, a naročito dizel goriva, koja je sa 1,16 evra po litru u junu 2017, skočila na 1,58 evra u novembru 2018. Nezadovoljstvo, naravno, nije došlo niotkuda, niti je uzrokovano ili motivisano isključivo najavljenim povećanjem „ekološke takse“ na gorivo. Rečena mera je bila samo kap koja je prelila čašu nagomilanog nezadovoljstva opštim stanjem u društvu, a naročito beskrupoloznom politikom u korist bogatih koju sprovodi „predsednik bogatih“ (ovako Makrona vidi 74% građanki i građana Francuske). Iskazani bes je tako urezan u same temelje novih društvenih protivurečnosti i klasnih rascepa savremene Francuske. Uostalom, građankama i građanima je od samog početka bio dostupan podatak da će samo 10% sredstava dobijenih od „ekološke takse“ biti iskorišćen za „ekološku tranziciju“, dok je ostatak novca, očigledno, trebalo da pokrije deficit koji je u budžetu napravljen ukidanjem davanja kojima su bili „opterećeni“ ultrabogati Francuzi, odnosno tzv. „Solidarnog poreza na bogatstvo“ (ISF) (u zemlji u kojoj gotovo 1/5 građanki i građana živi u siromaštvu, dok je, istovremeno, broj milijardera, u poslednjih 10 godina, utrostručen).
U tom ključu, jedana od osobenosti pokreta „Žuti prsluci“ – a ujedno i razlika u odnosu na savremene društvene pokrete, koji, generalno, kao svoju socijalnu bazu imaju mlade i srednju klasu – jeste učešće i podrška od strane „narodskih slojeva“. Na osnovu istraživanja IFOP-a (Institut français d’opinion publique), sprovedenog krajem decembra 2019, za fondaciju Ž. Žores (koja je naručila dato istraživanje), pokret „Žutih prsluka“ je politički veoma heterogen, ali je geografski i klasno prilično homogen.
Nezadovoljstvo je primarno koncentrisano na: 1. delove Francuske koje geograf R. Briner naziva „dijagonalom pražnjenja“, od Ardena do Visokih Pirineja, tj. u sve napuštenijim ruralnim, ali i periurbanim departmanima (blizu velikih gradova); 2. „narodski slojevi“, ali i pauperizovane delove srednje klase. U najkraćem, to je Francuska koja se mnogo više brine o kraju meseca (fin du mois), nego o kraju sveta (fin du monde). Iz intervjua sa učesnicima protesta proizilazi da se radi o građankama i građanima koji žive u delovima zemlje depriviranim od javnih saobraćajnih usluga; koji, zbog povećanja cene potrošačke korpe i osnovnih troškova (kirija, struja, grejanje, osiguranje…), jedva uspevaju da sastave mesečni budžet; i, napokon, koji više ne mogu da priušte nekoliko mesečnih izlazaka u restoran i bioskop sa decom, zabavu i druge hobije koji su u Francuskoj tipični za srednju klasu…
Imajući ovo u vidu, nije neobično što najveću podršku „Žutim prslucima“ primarno daju manuelni radnici, nezaposleni, nemanuelni radnici, samozaposleni i penzioneri. Podrška je, s druge strane, neuporedivo skromnija kada je reč o tzv. „prelaznim profesijama“ koje su, noseća kohorta srednje klase, a najmanja je među intelektualnim profesijama. Štaviše, među potpisnicima peticija koji se protive „Žutim prslucima“, snažno su zastupljeni upravo oni koji pripadaju privilegovanim socio-profesionalnim slojevima. S obzirom da nisu izloženi ekonomskoj nesigurnosti, odnosno da najveći deo vremena provode u velikim gradovima, u kojima uglavnom koriste benefite zajedničkog transporta (dok im automobili najčešće služe za rekreaciju preko vikenda), ovi slojevi mnogo više razmišljaju o „kraju sveta“, tj. pokazuju veći senzibilitet za zelenu problematiku.
Kako pregnantno primećuje S. Hajat, pokret „Žutih prsluka“ je melange starog i novog: s jedne strane, mobilizacija siromašnih koja nas navodi da pravimo paralele sa pokretima sankilota i žakrija protiv Ancien régime-a i, s druge, agilnost i spretnost u korišćenju modernih sredstava komunikacije, društvenih mreža, intervencija u medijima, kao i kapacitet da se od subote do subote (i tako već 4 meseca zaredom) podižu blokade na različitim mestima: od kružnih tokova u zabačenim delovima zemlje, do samih centara moći i luksuza u centru Pariza (sa posebnom fascinacijom Šanzelizeom). Ovo je jedna od ključnih razlika u odnosu na tradicionalne društvene i političke pokrete u Francuskoj XX i u prve dve decenije XXI veka. Radi se dakle o vrlo specifičnom narodnom pokretu koji ima mnogo veći potencijal da izvrši društveni pritisak na vlast nego da direktno mobilizuje ljude na akciju. Pokret uživa veliku podršku javnog mnjenja, naročito u „narodskim slojevima“, iako se odlikuje i vrlo nasilnim akcijama; međutim, oni koji ga verbalno podržavaju nisu nužno spremni da i sami stupe u akciju, te je broj učesnika skroman u odnosu na ukupno stanovništvo Francuske).
Osim toga, u odnosu na uobičajene forme narodnih mobilizacija, još jedna od kvalitativnih odlika pokreta transgresivnost. Ona se ispoljava na sledeći način:
- putem načina organizacije (skupovi su uglavnom neprijavljeni, ne postoji vođstvo pokreta, tj. pokret je potpuno nehijerarhijski i horizontalan, tako da svako ima pravo da govori ispred pokreta, ali ne u ime pokreta, nego u sopstveno ime kao dela pokreta);
- kroz zahteve: povećanje kupovne moći, pravedni porezi, sprečavanje autoritarizma vlasti i organizovanje referenduma na građansku inicijativu);
- kroz dinamiku promene zahteva (izuzetno brz prelazak sa odbacivanja povećanja „ekološke takse“ na gorivo na druge rečene zahteve);
- putem repertoara akcija (nema poziva na štrajkove ili na manifestacije koje podrazumevaju masovnu koncentraciju učesnika na uobičajenim protestnim mestima; naprotiv, radi se o rasutim okupljanjima na kružnim tokovima, parkinzima ispred super marketa, i sl.);
- kroz odbacivanje pregovora sa vlastima (što bi zahtevalo preciziranje zahteva i izbor glasnogovornika).
Važno je, takođe, podcrtati da se pokret „Žutih prsluka“ velikim delom uklapa u trend savremenih osporavajućih pokreta. U pitanju je ideološki uglavnom neartikulisan i populistički protest – u sociološkom značenju pojma „populizam“ – protiv establišmenta, odnosno protiv etabliranih ekonomskih politika a naročito protiv političkog sistema u celini (što je naročito važno, jer je izbor E. Makrona i velikog broja novih zastupnika u francuski parlament, predstavljen kao čin regeneracije francuskog političkog sistema). Štaviše, pokret je nastao na talasu odbacivanja ne samo političkih partija, nego i svih posredničkih institucija, uključujući i sindikate. Birokratska okoštalost i nesposobnost učinili su da je nepoverenje u sindikate danas u najvećem delu „narodskih slojeva“ na vrhuncu. S obzirom da je od samog početka CFDT izrazito kritičan spram „Žutih prsluka“, nije neobično što pitanje saradnje nikada nije došlo na dnevni red. S druge strane, uprkos brojnim pokušajima od strane CGT-a da dođe do konvergencije borbi, pa i delimičnog uspeha u nekoliko navrata, suštinsko poverenje između sindikata i pokreta nikada nije uspostavljeno.
Populistički karakter „Žutih prsluka“ se može videti i u sledećem: zahtevi za povećanjem „kupovne moći“ generalno, pre nego za preciznim povećanjem plata; za smanjenjem poreza generalno, umesto za smanjenjem PDV-a (koji je najdirektniji udar na radne slojeve) ili za povećanjem progresivnih poreza (koji je najdirektniji udar na najbogatije); pozivanje na narod („mi Francuzi, protiv odnarođenih elita …“) umesto na klasu („mi radnici …“) , samo su neke od tendencija koje možemo da uočimo, u poslednje vreme, i kod najrelevantnijih evropskih levičarskih partija (PODEMOS u Španiji, La France insoumise u Francuskoj itd.).
Naravno, populističke tendencije su sociološki razumljive imajući u vidu kontekst razaranja klasne svesti, diskreditaciju levičarskih političkih i ekonomskih organizacija, i uopšte, krizu reprezentacije radničkih slojeva (što je jedan od najvećih uspeha hegemone ideologije). Prema podacima CREDOC-a, na primer, skoro 2/3 Francuza smatra da pripada srednjoj klasi, a čak 64% misli da su nezaposleni krivi za njihove nevolje.
Ova politička „neartikulisanost“ je, međutim, istovremeno i nedostatak i prednost „Žutih prsluka“. Nedostatak, jer je praksa pokazala da bez jasne borbe na dva fronta, društvenom i političkom, nikakav progres u javnom interesu nije moguć. Potčinjeni slojevi su u istorijskoj vertikali pravili najveće prodore u borbi za jednakost upravo u periodima kada su njihove ekonomske organizacije (sindikati) i političke organizacije (partije) bile na vrhuncu moći. Međutim, u kontekstu kada su isti na dnu moći (u poređenju sa situacijom u poslednjih 100 godina), prednost transgresivnih narodnih pokreta, kakav je pokret „Žutih prsluka“, nalazi se u tome što su, u odnosu na druge savremene pokrete osporavanja, pod kontrolom slabih sindikata, političkih partija ili građanskih udruženja, sposobniji da nateraju vlast na povlačenje. Njihova neorganizovanost i „nekontrolisanost“ je upravo ono što ih čini potpuno nepredvidljivim i što plaši ne samo političku elitu, nego i vladajuću klasu u celini. Na tom tragu imamo svedočanstvo jednog novinara časopisa l’Opinion, koji je inače blizak krugovima ekonomske elite: „Sve velike firme će izdeliti bonuse, jer su se njihovi čelnici zaista uplašili da će im glave završiti na kopljima. Ah da, velike kompanije… Kad je svanula crna subota, one su, uprkos gubicima, sve redom zvale predsednika Udruženja francuskih poslodavaca ponavljajući: ’Sve im daj! Sve im daj, jer u suprotnom…’ Osećali su se ugroženo. Fizički ugroženo.“
