Davno je, još u socijalistička vremena, dakle u vreme bajki i lepoga života, smišljen vic koji će se pokazati profetskim, a koji se sastojao iz priče o dvojici junaka koji mogu a ne moraju biti Mujo i Haso i koji se, u opuštenom razgovoru, zainteresuju za to ko od njih dvojice može da pojede više mušmula. Pa se tako dvojica junaka opklade i jedan po jedan izvršavaju zadatak: prvo plodove bere Haso, jede ih Mujo i Haso mu potom plaća 5 hiljada starih dinara koliko je iznosila opklada, pa onda bere Mujo a jede Haso a Mujo mu vraća 5 hiljada, pa opet Mujo, pa Haso… dok se najzad jedan od njih ne doseti da kaže: Jel bogati, pa vidiš li ti da se mi najedosmo mušmula a obojica imamo isto para kao na početku?! Upitani se na to mirno osvrne: Da, ali važno je da se kapital obrće.
Mnogo godina kasnije, opšta ekonomska situacija počinje da liči na pomenutu vicovsku situaciju: dok, naime, naokolo lete šrapneli olako razasutih helikopterskih para, koje predsednik države sad već obećava i unapred – ali ako glasamo za njega – u isto vreme Vlada međ pijačne tezge pokušava da uvede – fiskalne kase. Ako na jednom kraju curi, morate s druge strane stalno da sipate, zar ne?
Ta utakmica u kojoj vlast ne bira sredstva kojima će omađijati glasače, podmićujući ih, preteći im, ulizujući im se, zastrašujući ih (groblja će nam biti mala)… je vlastodržalački danse macabre u kojem se na finansijskom polju otvoreno primenjuje tehnika sečenja ušiju da bi se zakrpio tur. Groteskno izmišljanje novih i novih načina kojima će se puniti taj poslovični helikopter koji baca pare na narod počinje da dovodi do – grotesknih pronalazaka. Jedan od njih je svakako fiskalna kasa smeštena na vrh gomilice mandarina i banana.
Pijačna svakodnevna idila
Odlazak na pijacu i kupovina bilo čega na tako živopisnom mestu ne može se, kao što svi znamo, porediti ni sa čim u našem životu. Pijaca je najživlje mesto, tu život vri svom svojom pulsirajućom snagom, tu seljaci dovikuju jedan drugom dosetke dok se snajke za tezgama krive od smeha a kupci, naišavši svako u svom trenutku u taj bučni vrtlog, u hodu hvataju smisao i uključuju se da bi dodali neku mudrost sa svoje strane tezge.
Samo tu će vas, recimo, prodavac pilećih bataka i prsa ubeđivati da njegova porodica potiče od slavne firentinske porodice koja je vladala tim gradom u renesansi, dokazujući to time što mu prezime, klasično srpsko prezime, slično zvuči kao Mediči.
Na pijaci ćete videti kako podnapiti čovečuljak u ofucanoj jakni na muziku iz mobilnog telefona igra kolo sa dvonožnim pijačnim prijateljem koji se uspravio na zadnje noge i, dajući prednju šapu ljudskom saigraču, pocupkuje kako to samo psi umeju.
Na pijaci ćete, preko tezge, čuti da je vaš prodavac kukuruza šećerca umro ove zime i da će ga odsad za tezgom menjati ćerka i zet, pa ćete stati, jedan minut, u gužvi, kad se udaljite od tezge noseći kesu kukuruza, da u toj vrevi odate poštu čoveku koji vas je razgaljivao svojim osmehom. (I posle ćete, u kući, dok prvi put grizete vrući kukuruz njegove ćerke, nesvesno tražiti razlike, ubeđeni da kukuruz posle smrti starog ne može više imati isti ukus).
U tu i takvu pijacu, Vlada, dakle, sada namerava da utera svoj tehnološki izum za sprečavanje sive ekonomije, čedo merkantilnih carstava – fiskalnu kasu, izum koji će našu unapređenu ekonomiju tigra unaprediti do još neslućenijih granica. Fiskalnu kasu sa internetom, a ima i bez interneta. Online i offline. „Glavicu kupusa, onu tamo, manju, i ovu vezu zeleni, molim. Online!“ „Da ti stavim i vezu offline mirođije, pa da bude dvesta?“
Kikiriki sa Olimpa
Konkretno, radi se o sledećem: zakupci pijačnih tezgi koji imaju „registrovano poljoprivredno domaćinstvo“ za sada ne podležu obavezi uvođenja visoke tehnologije na svoje tezge. Ovu obavezu od početka godine imaju, sa definitivnim rokom 1. maja, vlasnici tezgi na kojima se prodaju pomorandže, banane, indijski orah, lešnici itd, a takođe i kućna hemija i srodni artikli. To su prodavci koji su registrovani kao STR (Samostalna trgovinska radnja) i koji su u trenutku pisanja ovog teksta održali za sada jedan protest pred Ministarstvom finansija a za sledeću nedelju planiran je, po rečima prodavca kikirikija i ostalog zrnevlja sa Bajlonija, odlazak pravo na najviše mesto, na sami Olimp vladajuće piramide Srbije: Andrićev venac, kancelarija predsednika države, koji je inače Ustavom ovlašćen upravo za – trgovinu kikirikijem. Komandovanje vojskom u ratu je čist bonus.
Šalu na stranu, u šta se to pretvara naš život u Zlatnom dobu? Hoćemo li zaista postati toliki roboti da pristanemo na totalnu potčinjenost kleptokratskoj eliti? Zar da obnevidimo pred činjenicom da se pred našim očima izvodi šibicarsko okretanje para koje treba da nam zamagli um i privede nas glasačkom mestu na kome ćemo, naravno, zaokružiti onog na prvom mestu, zašto su se oni trudili da u ponoć nose kutije u izbornu komisiju nego zato da mi ne moramo ni da čitamo šta se dalje nudi na glasačkom jelovniku, nego da samo zaokružujemo?
I opet šalu na stranu (sve šala do šale), ali: koliko sve mora da bude providno da bi postalo vidljivo? Koliko to „kapitala“ treba da se obrne našim rukama da bismo postali svesni lošeg ukusa u ustima?
Tehnologija
Samo površni uvid u materiju uvođenja fiskalizacije na pijace Srbije otkriva tehnološko psihološki trik koji je međ narod pustio pokojni Stiv Džobs i njegov konkurent/partner Bil Gejts: kupite telefon ili kompjuter od njih, i možete da ga koristite, ihaaaj… čitavu godinu. A onda… onda ide novi model za koji vam treba novi softver a stari model vam više „ne podržavamo“ pa vam ništa ne vredi što ga imate i što ste se tek navikli na njega; kupujte novi.
Taj je trik, već uhodan na terenu kompjutera i mobilnih telefona, sada upotrebljen u sferi fiskalizacije u Srba: nijedna kasa koja je sada u upotrebi, nijedan štampač, neće moći da se više koriste, jer dolaze novi modeli, i obaveza vlasnika radnji/tezgi je da se unapređuju. Sve o svom trošku, naravno, kupljeno od distributera koji su znali kada, gde i kako da se preporuče da bi dobili takav posao. Sve to proizlazi iz Zakona o fiskalizaciji, koji je stupio na snagu 4. januara ove godine, i koji ukida Zakon o fiskalnim kasama iz 2004, dopunjen 2012. U početnim uputstvima za pristup ovom neograničenom tehnološkom blagu dominiraju izrazi poput interfejs, aplikativni program, fiskalni modul, a tu su i skraćenice, da olakšaju stvar: ESIR, LPFR, BE, SUF… sve dostupno na internetu. Online.
Registrovana poljoprivredna domaćica, jedna od onih koje za sada još neće morati da uče aplikativne programe i baratanje fiskalnim modulima, kao ni šta je to Procesor fiskalnih računa (PFR) niti Lokalni procesor fiskalnih računa (LPFR) ili Sistem za upravljanje fiskalizacijom Poreske uprave (SUF)
Za godinu ili dve i rotkvice uz račun
Na zelenoj strani pijace, prodavačica u još mladim godinama, čija se majka 20 godina mrzla na ovom mestu a sada ga prepustila ćerci, zvaćemo je Marija, govori trezveno i veoma temperamentno – iako se za sada fiskalizacija ne odnosi na nju – da je sve što se radi sa seljacima koji proizvode hranu ludost koja se neće dobro završiti.
Marija navodi osnovnu matematičku logiku: zakup tezge ona, kao registrovana domaćica, na pijaci plaća dvostruko: svaki kvartal košta 9.500 dinara i to ste platili pa makar nijednom tokom ta tri meseca ne stupili na tezgu. A kad stupite, tog dana inkasant će vam uzeti 340 dinara dnevnog zakupa. (Prost račun: za jednu tezgu, ako računamo da će prodavac 300 dana godišnje stupiti na svoje radno mesto, to je 140.000 din. za dotičnu godinu). Za taj novac, naglašava Marija, mi od pijace nismo dobili ništa: nemamo struju, ni osvetljenje, nemamo nikakav parking. „Nemamo ništa“, sasvim je precizna Marija.
Marija ima to famozno registrovano poljoprivredno domaćinstvo u beogradskoj Višnjici. Sasvim je, međutim, izvesno, dodaje Marija, da država i „nama registrovanima, za godinu ili dve, sprema istu stvar sa fiskalnim kasama“. Njene prognoze su mračne već sada, a naročito u tom slučaju: pokazuje prazne tezge naokolo, i kaže da stariji prodavci već sada odustaju od pijace, a da fiskalizaciju svakako neće moći da podrže, da se ta utakmica ne može izdržati, sa sve skupljim gorivom, veštačkim đubrivom koje je nedavno poskupelo za više od 100% (sic!) i sa brutalnom konkurencijom radnji koje na volšeban način mogu da recimo cenu šargarepe drže na 60 din, koja je po njoj, koja povrće uzgaja u svojoj registrovanoj bašti, nemoguća. „Ljudi će odustati“, zaključuje Marija. Neće više biti pijace kao takve, ostaće nam samo, po hipermarketima osvetljenim neonskim svetlima, bledunjavi paradajzi kreirani šestarom u laboratoriji, krastavci u celofanu kreirani lenjirom i paprike istovetnog oblika dizajnirane u živim bojama, koje u januaru zaliva robotska ruka.
Gde nestaju novci od pomorandži?
U sali za prodaju sira, pilića i suhomesnatih proizvoda, Milanko Medić, vlasnik živinarske farme u Sremu, nudi, pak, zanimljivo objašnjenje nadolazeće fiskalizacije: „Država tačno zna koliko je banana i pomorandži uvezeno. I kad pogledaju koliko se vratilo kroz porez… pa i ti bi mogao da izračunaš koliko tu fali, jel tako?!“. Bauk sive ekonomije lebdi nad pijacom; prodavci južnog voća nisu registrovana domaćinstva jer banane i pomorandže za sada još ne uspevaju u Srbiji pa moraju da budu prvo kupljene od uvoznika da bi bile iznete na pijačnu tezgu. Medić nema mnogo sluha za zabrinutost kolega zakupaca oko fiskalizacije: on, kao vlasnik registrovane pilićarske farme u Sremu, plaća porez paušalno a za cifru od 8 miliona din. godišnjeg prihoda koja je granica preko koje se u poslovanje mora uvesti fiskalna kasa, odmahuje rukom uvis, kao da govorimo o vasionskim razdaljinama: „Nikad ja to neću dohvatiti“.
Registrovani poljoprivredni domaćin Milanko Medić, Mediči sa Bajlonija
Blaga disonanca koja se nazire u stavu poslednjeg sagovornika u ovom tekstu jedna je u nizu konstanti našeg poslovičnog mentaliteta koji slogu baš i ne priznaje za svoju zastavu, i pored onog opominjućeg prisustva izvesna četiri slova u nacionalnom grbu. Mada je velika većina sagovornika čija je priča bila izvor piscu ovog teksta bila unisona u osudi ne samo predviđene fiskalizacije nego i čitave agrarne politike aktuelne vlade, veliko je pitanje kako će se stvar sa fiskalizacijom odvijati, tačnije: hoće li u frontu onih koji joj se protive i čiji će odabrani predstavnici uskoro sesti na kanabe u Olimpu doći do neke pukotine kada bi, možda, neko iz tog fronta, omamljen mekotom kanabeta ili ko zna čime iz arsenala olimpskih opijata, mogao da kaže kako ta fiskalizacija, hm… i nije tako loša stvar.
Život se, na kraju, mora menjati, ne može stajati u mestu, to je u redu, i mi to moramo razumeti. Ali opet: koliko se života može prepustiti napretku i trci za novcem a da život ostane život? Da ne postane samo jalovo obrtanje kapitala u kojem je nama suđena uloga onih koji se prejedaju mušmula dok kapital obrću pametniji?
P.S. Ako neko možda pomisli, čitajući vic s početka teksta, ili ga se priseti iz originalnih vremena, da se tu zapravo ne radi o mušmulama nego o jednoj drugoj stvari… taj se dobro seća. Nisu mušmule. Mujo i Haso: da. Ali nisu mušmule.
Piše: Bojan Bosiljčić
