Ekonomske mere koje smo doneli
upućuju na to koliko je Srbija jaka.
Želimo da pružimo našoj privredi i
zaposlenima podršku i da sa što manje
gubitaka prođe kroz ovu krizu.
– Siniša Mali, ministar
Zaglavlje prve strane na sajtu Ministarstva finansija Republike Srbije,
Jesen 2022. počela je u znaku fiskalnih mera i vladinih odluka koje bi trebalo da budu značajne i da budu psihološka podloga za naše sveukupno zadovoljstvo time što našim životom participiramo u svetskom životu baš u ovom trenutku istorije i baš na ovom malom mestu planete, zvanom Srbija. Naime, prvo je Vlada (jer na Socioekonomskom savetu sindikati i poslodavci naravno nisu mogli sami da se dogovore) odredila novi iznos minimalne zarade koji je označen cifrom od 40.020 dinara (‘De nađoše onih četr’es ‘iljada, rekao bi šaljivdžija), potom je hiperaktivni predsednik republike obećao „mladima“ (ko su to „mladi“?) po 5.000 din za Novu godinu, „kao poklon“, da bi celu tu fiskalnu komediju zaključila Gradska uprava Niša koja je odlučila, na elektronskoj sednici svog Odbora za administrativna pitanja, da svi zaposleni funkcioneri (sic!) u ovoj upravi dobijaju jednokratnu pomoć od 40.000 din (kakva koincidencija u ciframa, fali još 20 dinara!) „radi prevazilaženja energetske krize“! Nezvanično se za sada spekuliše o tome da će na kraju svi zaposleni u gradskoj upravi, a ne samo funkcioneri, dobiti apanažu za nabavku ogrevnog drveta, jer o čemu bi se tu zapravo drugom radilo ako već govorimo o energetskoj krizi i posvemašnjoj ugroženosti funkcionerske kaste koja je, znamo to, najugroženija kategorija stanovništva u Srbiji.
Za dalju provizornu elaboraciju ovog predmeta valja načiniti samo jednu generalnu napomenu: potrošačka korpa u dokumentima Zavoda za statistiku Srbije postoji u dva „izdanja“; kao Prosečna i kao Minimalna potrošačka korpa. Svaka od njih se odnosi na 3 osobe, jer smo u Srbiji odavno spali na cifru 3 kada se govori o brojnosti prosečne porodice: statistika sada kaže da nas, po porodici, ima 3,1. Dakle, kakva god bila, Prosečna ili Minimalna, korpa biva trošena od strane troja ljudskih usta. Nominalno, računica iz jula prošle, 2021. godine, izgleda ovako: Prosečna potrošačka korpa iznosi 86.839,68 din, dok Minimalna iznosi 44.856,44 din.
U trenutku, dakle, kada minimalna potrošačka korpa, danas, oktobra 2022, već premašuje novoodređeni minimalac za celih 5.000 dinara i vrtoglavo stremi daljim fiskalnim visinama i razlici od korpe sa kojom bi morala da bude komplementarna, raspevani predsednik, razapet između dve vatre od kojih ga jedna nagoni da jednog dana kaže kako će ovo biti najgora zima našeg postojanja i da nas čeka Staljingradska bitka (?!?), a druga da drugoga dana kaže kako imamo najjeftiniji hleb u Evropi i najveće zalihe suncokreta, šećera i soli, kako smo, dakle, spremni da spremniji ne možemo biti, raspevani predsednik, dakle, iz svoje dedamrazovske kese opet razbacuje oblake novca prema mladoj populaciji pošto mu očigledno analize fokus grupa koje se u njegovom kabinetu rade svaki dan (ti ljudi tamo ništa drugo ni ne rade osim marketinga) dojavljuju kako mladi nešto i nisu impresionirani ni njegovom ličnošću, ni obećanjima velikih bitaka za gradove davno promenjenih imena. Daće gazda pare, nije gazda džimrija.
Nekome je, dakle, pred nastupajuću zimu našeg nezadovoljstva, povećana minimalna jednomesečna zarada, neko će, kad pripada pravoj stranci i kad je u njoj funkcioner, taj iznos dobiti da kupi malo bukovine i cerovine, a neko će, opet, dobiti 5 hiljadarki da u novogodišnjoj noći, na nekom splavu ukotvljenom na nekoj od naših zagađenih reka, može jače da se napije i da zaboravi, makar na trenutak, gde živi i zašto se rodio. Pošteno.
Očiti dokaz napretka: Od bacanja hleba 1993, do bacanja para 2022.
I ovo bi bio samo nominalni, matematički, okvir ove priče, bez ulaženja u detalje tehnologije računanja te famozne potrošačke korpe i indeksa njenog odnosa prema realnom životu i rafovima u radnjama. Ali, vrag je u detaljima: dakle, kroz dve navedene kategorije potrošačke korpe, Prosečnu i Minimalnu, vidimo finiji mehanizam raslojavanja stanovništva na one koji prosečno jedu, prosečno se oblače, prosečno se leče, prosečno troše za struju i udžbenike, a imamo one koji jedu, oblače se, leče i na udžbenike troše – ispodprosečno, dakle minimalno, dakle: vezuju kraj s krajem a leče se kod seoskih vračeva.
Da se ne zamaramo prevelikom matematikom, ali neki od iznosa potrošačke korpe su zaista slikovit prikaz razdvojenosti statistike i javnih finansijskih ustanova od realnog života i zdrave pameti: na primer, u Minimalnoj potrošačkoj korpi figurira, recimo, stavka: Obrazovanje. Samo tako: Obrazovanje. Po tvorcima te potemkinovske projekcije zvane Minimalna potrošačka korpa tročlana porodica mesečno za potrebe obrazovanja izdvaja 128,54 dinara (sic!). Tu je i stavka Komunikacije za koju ista tročlana porodica izdvaja 1.006,37 dinara. I tu je, za kraj ove karikaturalne statistike, stavka: Zdravstvo, za koje navodno čitava pomenuta tročlana porodica izdvaja mesečno 1586,71 din.
Pa dobro, gde ti ljudi koji kreiraju ovu korpu žive?! Račun za tri mobilna 1.006 dinara?! Za lekove i privatne klinike na kojima se danas radi sve osim operacija srca hiljadu i po din?! Stvarno, dajte se malo opasuljite, statističari! Jer, ne mogu se doveka i beskrajno razmazivati oči narodu kako bi se iznosi minimalca nekako upodobili potrošačkoj korpi za koju svi znamo koliko je teška i koliko su turobni dani zavirivanja u njeno pocepano dno. Možete vi, ergo, staviti na taj tabelarni prikaz imaginarne potrošačke korpe i kako za zdravstvo mi izdvajamo 100 dinarčića i kako je po tome minimalac jedna glamurozna svota za koju vi možete da idete i u Švajcarsku na lečenje… to neće poništiti činjenicu da nam na lekove koji nisu na pozitivnoj listi, na participacije lekova koji jesu na pozitivnoj listi, na vađenje krvi pred odlazak u bolnicu, na rendgenski snimak polomljenog lakta, na magnetnu rezonancu uništenog kuka na čiju operaciju čekamo u proseku 4 godine pa nas sad napokon zovu iz bolnice da provere jesmo li živi i da nam izdiktiraju spisak šta sve njima od analiza i snimaka treba a sve to mora da bude urađeno u privatnoj klinici odnosno laboratoriji jer nas u bolnicu zovu da dođemo sutra… da nam na sve to odlazi astronomski više nego tih vaših mizernih hiljadu i po dinara, dakle 500 dinara po članu porodice, suma koja je, ruku na srce, na tabeli primadone među potrošačkim korpama, Prosečne potrošačke korpe, uvećana na cifru od 2.905, 29 din. (Kakva fina diferencijacija, rekosmo to: prosečan građanin Srbije se leči na skupljim klinikama i ide u bolje apoteke; oni sa minimalcem, koji će doduše od 1. januara biti povećan na 40 hiljada, idu u bolnice za sirotinju o kojima su pisali Selin i Bukovski. U bolnice za umiranje).
Sve je većem procentu ovdašnje populacije, dakle, jasno da se partija na vlasti počinje da vrti u sve manjem krugu sopstvenih zabluda o premoći ličnog marketinga nad zdravim razumom i nagonom za samoodržanjem. To bezglavo razbacivanje javnim novcem nedefinisanim „mladima pred Novu godinu“, taj razbalavljeni funkcionerski pir u kom se funkcionerima gradske uprave daje čitav nečiji mesečni dohodak za nabavku drva uz obrazloženje da je sve to „po propisima“, čitav taj scenario u kome smo mi viđeni kao ovce raspete između Staljingrada i Gornjih Nedeljica, raspamaćene i nevoljne da bilo šta preduzmu, ovce sprečene da politički misle jer ako se išta kaže to će odmah biti okarakterisano kao „politički čin“… taj je scenario sve bliži svom prirodnom završetku. Jer ne postoji taj ekonomski model u kome je moguće dugo održavati helikopter sa novcem u vazduhu bez dolivanja tog goriva, nemoguće je jednim ljudima govoriti da im je dovoljno 500 kinti po čoveku da im očuva zdravlje a drugima, tačnije: svojima u Nišu davati 40 hiljadarki za bukvu, grab i cer, i, na kraju krajeva, nemoguće je doveka govoriti ljudima da su svi glupi a da je samo jedan pametan i da nam valja njega slušati inače ćemo svi pomreti.
Jer, mi ćemo pomreti, i nestati, kao što su pre nas nestali toliki narodi; nestale su Maje i Asteci, nestali su Sumeri i Vavilonjani, nestali su Asirci… ostavljajući za sobom i materijalne ostatke i sećanje na njihove blistave civilizacije. Samo će Srbi biti upamćeni kao narod koji je saginjao glavu do poda i ćutao i hodao kao omamljen dok je slušao istorijski do istorijskog govora jednog čoveka koji je tako smelo koračao prema provaliji.
Piše: Bojan Bosiljčić
