Miroslav Keveždi[1]
Gde je danas solidarnost?
Bilo bi nam bolje da je više solidarnosti. Ovaj truizam krije u sebi ne tako jednostavnu teškoću – kad je tako jednostavno, kako to da nismo više solidarni? Svi za jednog – jedan za sve. Zašto je to tako teško? Znamo da je moguće, pa onda – gde je solidarnost?
Jedna od rečničkih definicija pojma solidarnosti ukazuje da je to „jedinstvo (grupe ili klase) koje se tvori ili zasniva na zajedničkim interesima, ciljevima i standardima“. Najjednostavniji odgovor na pitanje zašto nema solidarnosti bio bi taj da nam interesi, ciljevi i standardi nisu zajednički.
Prelistavajući stare spise, a za civilizaciju koja se još ponekad naziva judeo-hrišćanskom najvažniji takav spis je Biblija, vidimo da je nedostatak solidarnosti bio prisutan od pamtiveka. Odmah nakon izgona Adame i Eve iz Raja oni postaju roditelji. Prvi sin je Kain, i on je ratar. Drugi sin je Avelj, i on je pastir. Oni su braća, ali njihovi interesi, ciljevi i standardi nisu istovetni. Dok prinose žrtve Bogu događa se pra-situacija nejednakosti – Kainova žrtva ne svraća na sebe Božji pogled, dok na Aveljevu Bog pogled usmerava – „Zato se Kajin rasrdi veoma, i lice mu se promijeni“. Na emotivnu reakciju Kaina Bog postavlja pitanje zašto se srdi, ali Kain bez odgovora ubija brata Avelja. Na Božje pitanje gde mu je brat, Kain odgovara rečenicom koja kao senka nad čovečanstvom lebdi i danas: „Ne znam, zar sam ja čuvar brata svojega?“.
Jedinstvo prve porodice poremećeno je. Iako se Bog pojavljuje kao zajednički princip koji upozorava na to da je činjenje dobra osnov milosti, Kain podleže iskušenju da milost potraži samo za sebe, na način koji nije dobar. Čak ni krvno bratstvo, taj predak solidarnosti, ne uspeva da ga odvrati od ubistva. On napušta porodicu, i udaljava se od Boga. Njegovi potomci još su udaljeniji. Danas je Bog, kako zapisa Niče – mrtav. Ta obznana iskazuje da moralni standard po kojem treba činiti dobro, a izbegavati zlo – više ne vredi. U vremenu nihilizma nema ničeg što je osnova našeg jedinstva – Bog, kojem smo nekad svi jednako bili deca, mrtav je. Porodica je izgubila svoju neprikosnovenost. Ako je Bog mrtav, onda mrtva pada i religija, dodaje filozof Đani Vatimo. Sada je svako za sebe. Siročad smo. Imamo svoje pojedinačne interese i pojedinačne ciljeve. Trka pacova.
Bez nevolje nema bogomolje – glasi stara narodna mudrost. Nevolja jeste jedno počelo na kojem se zasniva povratak u zajednicu i jedinstvo. Kada nije dobro, tada naša savest, naše biće želi povratak u dobro. Dobro je uvek moralno pitanje. Solidarnost je moralna težnja za ostvarivanjem temeljnog zajedništva čovečanstva. Mi želimo solidarnost. Osim kad je ne želimo. To znači da tada nismo dovoljno siroti, ili da smo uspeli da pronađemo zajednicu koja je dovoljno dobra.
Kad pronađemo svoje bližnje tad pronalazimo i solidarnost. Kristofer Hejs će reći da raditi nešto za svoje bližnje, delovati kao da su njihovi interesi tvoji sopstveni – to jeste solidarnost. Danas se solidarnost na ovaj način pronalazi kod srećnih porodica. Solidarnost je, rekli bismo, sve suprotno od onog što je učinio Kain. Solidarnost je bratstvo.
Hrišćanske zajednice nastojale su od najranijih vremena da stvore bratstva u manastirima. Ta bratstva nisu imala svoju osnovu u krvi, već u principu dobra koje nadilazi srodstvo. To da se može stvoriti zajednica na principu koji nije krvno srodstvo u srednjem veku ogledalo se i u bratstvima trgovaca i zanatlija. Ciljevi i interesi su bili zajednički, kao i standardi po kojima se u bratstva ulazilo.
Pra-situacija nejednakosti između prihvatanja žrtve Kaina i Avelja iznedrila je hijerarhiju, a s njom i kainovski zahtev za jednakošću. Égalité, fraternité, liberté – jesu vrednosti koje je samo naizgled lako harmonično uskladiti. Ubistvom Avelja Kain uči da tamo gde nema jednakosti nema ni bratstva. Kainova logika se u revoluciji 1792. godine ponavlja. Mnogo puta različito tumačena, slika Ežena Delakroa „Sloboda predvodi narod“ neupadljivo ponavlja motiv bratoubistva – dok su pogledi uprti u otkrivenu slobodu dotle pod njenim nogama leže žrtve. Kain ne ukida hijerarhiju, već je pervertira. Dok se uspostavlja jednakost između Marian u haljini prostitutke, aristokrate s cilindrom i siromašnog Gavroša, dotle jedan od palih biva skoro sasvim go, oslobođen od znakova društvenog statusa, ali sam po sebi znak žrtve, čoveka koji nije bližnji, nejednak, mrtav. Sloboda pravi granicu između onih koji su braća i onih koji to nisu. Puškom.
Sloboda pak ne bi trebalo da bude sloboda za bratoubistvo, već sloboda za dobro. Sloboda se na srećan način udružuje sa bratstvom tek kad im se pridruži i jednakost. Kad se taj susret odigra na način revolucije to nije dobro za Aveljov rod, a varljivo se prikazuje kao dobro za Kainov. Karl Marks ukazivao je da solidarnost predstavlja odnose i veze između članova radničke klase, zbog njihove zajedničke borbe protiv ugnjetavanja pod kapitalizmom. Za Marksa se istinska društvena solidarnost može postići među ljudima samo unutar savršene slobode komunizma. Kainovska solidarnost stvorila je Gulag.
Solidarnost se po pravilu realno pojavljuje kao solidarnost samo unutar Kainovog ili Aveljovog roda, dakle partikularno. Međutim, ako je solidarnost ona moralna težnja za ostvarivanjem zajedništva čovečanstva – da li je moguće da se u svojoj univerzalnosti uspostavi solidarnost između Kaina i Avelja?
Danas barjak slobode ne nosi Kain u ime jednakosti, već Avelj u ime hijerarhije. Alen Badju podseća da se svetska struktura danas ogleda u upadljivoj nejednakosti razvoja: 1% svetskog stanovništva poseduje 46% resursa; 10% svetskog stanovništva poseduje 86% resursa; 50% svetskog stanovništva ne poseduje ništa. Ovo na svetskom nivou čini svetsku oligarhiju od oko 10% stanovništva, i ona nalikuje nekadašnjem plemićkom režimu. Srednja klasa, stub demokratije, obuhvata oko 40% stanovništva koje poseduje oko 14% resursa. Ona nikako ne želi da postane ostatak koji nema ništa. Instinktivno, solidarnost se pojavljuje samo unutar svojeg društvenog sloja.
Međutim, kako bi se ovo stanje prevazišlo solidarnost se postavlja kao zadatak koji ne treba da se izvršava samo horizontalno – u odnosu na one sa kojima smo jednaki, već se solidarnost mora tražiti i uspostavljati po vertikali hijerarhije. Moralne intuicije su, verujemo, ipak zajedničke čitavom čovečanstvu. Moralni pak običaji razlikuju se – interesi, ciljevi i standardi nam nisu zajednički. Oni su oblikovani presecima društvenog položaja, pogleda na svet i vrednosti. Oni zahtevaju pregovaranje, i snagu za pregovore – solidarnost. Za uspostavljanje univerzalne solidarnosti potrebno je razumeti svoj društveni položaj i ličnu privilegovanost – uvek ima onih koji imaju manje, kao što ima i onih koji imaju više. Potrebno je graditi povezivanje preko granica različitosti, pa i različitog statusa. Potrebno je angažovati se u strukturalnim promenama, na svetskom nivou – tek uspostavljanjem globalnih pravila igre stvara se osnova za istinsku solidarnost.
[1] filozof-religiolog
