“Nisam sebi dozvolila da odem na godišnji odmor jer mi svaki dinar znači”
Poslednji podaci Republičkog zavoda za statistiku za april 2023. godine beleže skoro 60 hiljada osoba koje su u statusu zaposlenja van radnog odnosa. Za njih letnji meseci nisu samo “period kada najčešće koristimo godišnji odmor”. Oni, jun, jul, avgust provode radeći ili na neplaćenom odsustvu.
Upravo to je priča sagovornice KUME koja je u jednoj medijskoj kući na osnovu ugovora o privremeno-povremenim poslovima angažovana od 2021. godine do danas. Kako kaže njen rad se ceni po učinku, ne po satnici, i to je jedini benefit ovakvog radnog odnosa koji zakonski nju u stvari vidi kao nezaposlenu.
“To s druge strane u praksi znači da sam često u prilici da radim jednako koliko i sve druge kolege koje su u radnom odnosu i po radnim obavezama i po satnici, a ponekad i više. To posebno dolazi do izražaja kada menjam svoje kolege koje su na plaćenom godišnjem odmoru, na koji ja nemam pravo.”
Pravo na godišnji odmor regulisan je Zakonom o radu. Zaposleni stiče pravo na korišćenje godišnjeg odmora u kalendarskoj godini nakon mesec dana neprekidnog rada, od dana zasnivanja radnog odnosa. Pravo na plaćeni godišnji odmor imaju samo oni koji imaju zasnovan radni odnos i kojima su prava definisana Ugovorom o radu, dok oni koji su angažovani po osnovu druge vrste ugovora – privremeni i povremeni poslovi, ugovor o delu i dopunski rad, nemaju pravo na plaćeni godišnji odmor.
Otkako se vratila sa porodiljskog odsustva, pre više od dve godine, sagovornica KUME nije bila na godišnjem odmoru.
“Imala sam zdravstvenih problema, te sam prve godine zbog operacije bila primorana da budem odsutna mesec dana, sličan zahvat imala sam i naredne godine kad sam takođe odsustvovala mesec dana, koliko mi je trebalo da se oporavim. Prvi put preduzeće mi je isplatilo platu po “PP” ugovoru kao da sam radila svaki dan, sledeći put dobila sam pola. Kada sam treće godine zbog bolesti deteta od dve godine, koje je završilo u bolnici, opet bila odsutna mesec dana, isplaćena mi je opet polovina sume. Na osnovu čega su donošene takve odluke, niti ko ih je odobravao nije mi poznato. Takođe mi ni danas nije jasno zašto sam prvi put dobila celu sumu, a naredna dva puta pola. Možda to ima veze sa tim što mi je prvi put pozlilo na poslu, pa sam sa radnog mesta otišla u urgentni centar, ali to ne mogu da tvrdim. Kako radim za minimalac, jasno je da su ta primanja nedovoljna za normalan život. Tako nisam posle sebi dozvolila da odem na godišnji odmor jer mi svaki dinar znači.”
Slično iskustvo deli veliki broj osoba od tih 59 776, koje su, prema republičkom Zavodu, u statusu zaposlenja van radnog odnosa. Zabluda je da se sa takvom praksom suočavaju samo oni koji su angažovani u privatnom sektoru, kaže Bojana Tamindžija iz „Centra za politike emancipacije“.
Bojana Tamindžija, lična arhiva
„Od tog ukupnog broja zaposlenih, otprilike trećina (21 333) odlazi na PP angažovanje u javnom sektoru, pokazuju podaci iz aprila, dok je ostatak angažovan u privatnom sektoru. Radnice i radnici angažovani na ovaj način nemaju pravo korišćenja ni godišnjeg odmora, ni bolovanja, što u praksi znači da je svako odsustvo sa posla, čak i kad su u pitanju zdravstveni razlozi, neplaćeno. Imali smo situaciju prošle godine, kada je državna revizija utvrdila da je javno preduzeće “Pošta Srbije” imala nedozovljeni broj ugovora o privremenim i povremenim poslovima za svoje osnovne delatnosti. Pored toga, javno komunalno preduzeće “Beogradski vodovod i kanalizacija”, samo je jedno od komunalnih preduzeća koje je veliki broj radnica i radnika godinama držalo na pp ugorima.“
Dakle angažovanje na osnovu ugovora o privremeno-povremenim poslovima ne bi bilo ni upola problematično da ne dolazi do zloupotreba, odnosno da poslodavac ne angažuje radnike i radnice na „PP“ ugovore, iako postoji stalna potreba za obavljanjem određenog posla. Prema Zakonu o radu, angažovanje radnica i radnika na ugovor o privremenim i povremenim poslovima može trajati najduže 120 dana i to za poslove čiji karakter u okviru određene radne jedinice jeste privremen ili povremen, objašnjava Bojana Tamindžija.
„U praksi se dešava da su ljudi angažovani po PP ugovorima i po nekoliko godina i to za poslove iz osnovnih i redovnih delatnosti. U tim situacijama na svakih 120 dana se menja ugovor i opis posla na papiru, dok se u stvarnosti radi o istom radnom mestu i o poslu koji nema privremeni ili povremeni karakter. Ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova koji sklapaju poslodavac i angažovano lice može, pored obaveznih stavki, uključivati recimo i pravo na bolovanje ili slobodne dane, ali to je ostavljeno dobroj volji poslodavca i u praksi se retko dešava. Ukoliko pravo na godišnji odmor i pravo na bolovanje nije definisano PP ugovorom, dešava se da se poslodavac i angažovana radnica ili radnik dogovore, ali ponovo ti dani ostaju neplaćeni.“
Posao koji obavlja sagovornica KUME, koja je želela da ostane anonimna, zapravo nije ni privremen ni povremen, iak tako stoji u njenom ugovoru. Zbog toga se ona, kaže, oseća vrlo diskriminisano u medijskoj kući za koju radi. Kako će i da li će biti plaćena ukoliko odluči da ode na godišnji odmor, nije upoznata.
“Kako nisam bila odsutna radi odmora, ne znam kako to uprava reguliše i da li neko opet proizvoljno donosi odluke šta će i koliko kome da se plati ili ne. Nisam se ni usudila da pitam za godišnji odmor, jer sam stekla utisak da sam već velike probleme napravila time što sam duži period bila odsutna zbog bolesti, činilo mi se tako jer su me vrlo često tokom bolovanja zvali i pitali kada ću da se vratim. Zaposleni u stalnom radnom odnosu imaju pravo na zaradu ako odsustvuju zbog bolesti i nege deteta do 3 godine života. Ja sam, eto u toj situaciji iz nečije samilosti ili već meni nepoznatih razloga, tada dobila 20.000 dinara. Pravi se atmosfera da na tome treba da budem zahvalna, a ne da mi se tako vređa dostojanstvo i pravo na normalan život u preduzeću u kojem bez prekida na raznim ugovorima radim od 2017. godine. Za to vreme došlo je mnogo novih ljudi koji su odmah dobili ugovore za stalno i sve beneficije zaposlenih, ja eto nikako da stignem na red. Inače sam fakultetski obrazovana, sa više od 20 godina profesionalnog iskustva.”
Za KUMU objašnjava kako je posebno težak period bio vraćanje na posao nakon porodiljskog odsustva.
“Kada se vratite sa porodiljskog odsustva, dete napuni godinu dana, još uvek je praktično beba. Treba vam novac za pelene, za dadilju (jer ako ne ide u vrtić nema ko uvek da ga čuva), treba vam odsustvo zbog raznih bolesti deteta koje su u tom uzrastu vrlo česte, treba vam pravo na plaćeni godišnji odmor zbog neprospavanih noći. Radite dodatne kratkoročne poslove jer drugačije ne možete da zaradite dovoljno da namirite sve dažbine. Ne provodite dovoljno vremena sa detetom, jer radite više poslova odjednom. Stalno ste umorni i zabrinuti.”
Neizvesnost, nesigurnost, zabrinutost, neshvaćenost, diskriminisanost su dominatna osećanja sagovornice KUME i brojnih radnica i majki sa sličnim iskustvom.
“Ja ne znam da li ću sutra potpisati taj ugovor za stalno ili će me pozdraviti i zahvaliti se na trudu. Mogu samo da se nadam, a poslodavac, zloupotrebljava tu nadu. Bez deteta mogla sam lakše da se okrenem i odem, ali naći nov (pogotovo bolji) posao nije baš lako u ovoj zemlji, znam to jer ga konstantno sve ove godine tražim. Kovid i inflacija zbog rata u Ukrajini, samo su mi još više otežali odluku da odustanem od firme u kojoj me ne cene. Većina ljudi u Srbiji jedva preživljava poslednje dve godine. Da bih dala otkaz moram prvo da nađem nešto bolje. Ne mogu sebi da dozvolim da sa malim detetom ostanem bez ikakvih primanja.”
Većina eksperata iz polja radnog prava složni su u stavu da ugovore o privremenim i povremenim poslovima treba ukinuti. Kako kaže Bojana Tamindžija iz CPE ne postoji razlog zbog koga bilo koja vrsta povremenog i privremenog angažovanja ne bi mogla biti definisana ugovorom na određeno, osim što „pp“ ugovori donose ogromne uštede poslodavcu i čine radnu snagu u Srbiji jeftinijom i ranjivijom.
„Činjenica da postoji na ovaj način definisano radno angažovanje govori o tom koliko su donosioci zakona antiradnički orijentisani. Sindikati se od starta protive režimu pp ugovora, ali se čini da im moć nije baš velika. Treba se svakako jače zalagati za ukidanje pp ugovora, a kod onih poslodavaca kod kojih postoji organizovan sindikaT treba se boriti da svi radnici angažovani na pp ugovore dobiju ugovore na određeno ili neodređeno vreme u skladu sa radnim mestom i vrstom posla koje obavljaju.“
Piše: Tamara Srijemac
