Zoran Stojiljković
Ima li još smisla protestovati ?
U vreme na socijalnim mrežama baziranoj planetarnoj eksploziji protesta, logično se nameće pitanje uloge i efektivnog značaja protesta unutar bar formalno demokratskog društva, u kome su političke strategije i akteri ključni kredibilni igrači (izborne) promene?
Prvo, protesti i na njima bar potencijalno konstituisani pokreti jasno osvešćuju jaz između legalnog i legitimnog, odnosno predstavljaju oblike građanske neposlušnosti koji govore o osvešćenoj krizi demokratskih institucija i prakse. Ovaj izazov vlastima opravdava se tvrdnjom da se društveni protest/pokret bori da ispravi nepravdu nanetu od strane vlasti. Procena dubine nepravde, kao i širine podrške protestantima usmerava akciju na zahtev za ispravljanjem ovih nepravdi ili smenom režima.
Drugo, protesti su i simptom i izraz neravnoteže moći političkih aktera koji građane i opozicione političke aktere prosto „tera“ na ulice.
Treće, oni često predstavljaju i izraz šire krize poverenja aktivnih manjina u političke aktere, kako one vladajuće, tako i opozicione. U tom okviru protesti su i neka vrsta laboratorije u kojoj nastaju novi akteri politike.
I na ovom načelnom nivou rasprave vredno je kontatovati da, prema Crtinom istraživanju iz 2017., tek svaki deseti građanin Srbije veruje da ljudi slični njemu mogu da menjaju stvari kojima nisu zadovoljni. Pri tome, protesti se (19%) kao instrument promene vide ređe nego izbori (38%) i članstvo u partijama (24%) a češće od učešća u javnim raspravama (15%) i aktivnosti na socijalnim mrežama (14%).
Iz ovih nalaza da se zaključiti da danas uspešna protesna akcija pretpostavlja optimalno korišćenje i rekonbinovanje svih raspoloživih metoda i kanala delovanja. Kada je o Srbiji reč, u njima ne treba ni u klimaksu aktivnosti očekivati učešće više od par stotina hiljada ljudi.
Društveni okvir
Šta je to, pre svega, što nas motiviše da učestvujemo u nekoj kolektivnoj akciji? Načelno, postoje tri teorije koje daju odgovore na ovo pitanje.
Teorija relativne deprivacije. Po ovoj teoriji, ono što navodi ljude da se angažuju u kolektivnoj akciji, su uglavnom osećanja besa, prezira, ozlojeđenosti, usmerena ka činjenici da su članovi njihove grupe u neprimereno lošem položaju, da su deprivirani. Pri tome to ne mora da znači da se radi o grupi koja je po objektivnim parametrima u najnepovoljnijoj poziciji – izopšteni iz društva su najčešće pomireni sa sudbinom ili bar lišeni i minimalnih resursa za (samo)organizovanje, već o relativno depriviranima – onima koji su osvestili dubinu jaza između svog aktuelnog i željenog položaja. Studenti, kvalifikovani radnici sa traženim veštinama ili nastavnici i lekari su možda najbolji primeri pravila da protesnu energiju najpre nose nezadovoljni i neintegrisani delovi srednjih slojeva.
Teorija unutargrupne emocije navodi dalje da je sam osećaj pripadnosti grupi, odnosno unutargrupna solidarnost ono što pojedinca motiviše da događaje usmerene na grupu, doživljava kao događaje usmerene ka sebi.
Teorija socijalnog identiteta se fokusira na važnost socijalnog identiteta za mobilizaciju masa, odnosno polazi od pretpostavke da su razvijeni, relativno trajni i poželjni identitet, kao i jasno razlikovanje i podela na mi i oni u osnovi osećaja solidarnosti i kaptiranja protesne energije.
Unutar analiza protesnog potencijala u fokusu je analiza procesa slabljenja ili jačanja identifikacije sa grupom – mladima, ženama, profesijom, nacijom ili sindikatom i partijom. Primera radi, dilema da li su i (prekarizovani) novinari i nastavnici radnici i paralelna, svesno produkovana kriza solidarnosti i (ne)poželjnog radničkog i sindikalnog identiteta jasno pokazuje tendenciju razaranja identiteta.
Iz širokog spektra emocija na kojima bazira protesna energija, većina autora izdvaja dve najvažnije: ponos i bes. Williams i DeSteno (2008) smatraju da će pojedinci kada osete ponos, zanemariti poteškoće ili troškove buduće akcije i slediti taj osećaj u želji da ponovo trijumfuju. Taj osecaj je toliko jak i značajan, iz razloga što individua uspeh automatski prepiše svom angažovanju i oseti se barem delom zaslužan za to.
Kada je o besu reč, Weiner smatra da se on javlja u situacijama kada je naš neuspeh proizvod odluka drugih, ali da takođe pozitivno utiče na motivaciju aktera kolektivne akcije.
Razlozi
Sam razlog za izbijanje protesta usko je povezan sa dva ključna faktora : stepenom razvijenosti demokratije i sa stanjem ekonomije.
Veza između demokratije i protesta je u tome da protest uglavnom izbija tamo gde je „režim autoritaran, gde je demokratija u padu ili gde su države proživele dugu istoriju nedemokratske vlasti“ (Brancati, 2014). Kada je glas naroda ograničen, modifikovan, kada je čak i izborima nemoguće promeniti vlast, kada se narod ne pita ni o najsitnijim odlukama tada se javlja bes koji prerasta u protest.
Drugi važan faktor koji Brancati navodi, a koji utiče na samo izbijanje protesta jeste ekonomija. On zastupa stav da ukoliko se uporedi jačina ova dva faktora, brojni primeri iz sveta dokazuju da je ekonomija faktor koji preovlađuje. Kada privreda napreduje, zaposlenost je zadovoljavajuća, a prihodi rastu , narod će lakše zažmuriti na autoritarni režim i protestvovati manje,
Postoje brojni sporovi među teoretičarima oko međuodnosa ekonomskog i političkog momenta – jedni smatraju da je veza između ova dva faktora ne tako čvrsta, drugi da je krucijalna.
Posredujuća varijabla je borba za intepretativno polje, posebno na polju ekonomije. Brancati uvodi subjektivnu procenu u ovaj sukob stavova, navodeći da su „ljudi koji žive u različitim zemljama skloni da procenjuju stanje ekonomije svoje zemlje na vrlo različite načine, u skladu sa svojim očekivanjima“ (Brancati, 2014). To je razlog zbog koga se mnogi političari odlučuju da situaciju u zemlji medijski oblikuju – spinuju ocenjujući je kao pozitivnu, odnosno kriznu. Isto tako, tvrdnje da će kroz određeni broj godina doći do rasta stvaraju mnenje da je vredno sačekati neko bolje vreme ili da će se „isplatiti“ teške godine koje su pred nama.
Dominacija ekonomije i politike u užem smislu ne znači i da ekološki problemi, kulturne kontrdadikcije, nacionalne frustracije i sukobi ili rodna i generacijska nejednakost ne igraju danas sve značajniju ulogu.
Primera radi, u Srbiji proteklih meseci, svedoci smo učestalih protesta lokalnog stanovništva i predstavnika ekoloških organizacija protiv izgradnje mini hidroelektrana u Srbiji (NE ZA MHE), potom protesta majki protiv nepovoljnih zakonskih rešenja vezanih za nadoknadu porodiljskog odsustva (Mame su zakon) ili pak aktivističkih inicijativa usmerenih protiv delovanja javnih izvršitelja (Združena akcija Krov nad glavom). Zapravo, tokom proteklih godina odvijao se niz većih ili manjih nepovezanih građanskih, socijalnih, studentskih, ekoloških protesta, lokalnih inicijativa, blokada puteva, zauzimanja javnih objekata, demonstracija i radničkih štrajkova
Protesti u doba postdemokratskog pražnjenja demokratije
Za razliku od prethodnih demokratskih “obojenih revolucija” koje je karakterisalo jedinstvo i sinergija civilnih i političkih aktera , uz jasnu međunarodnu podršku “demokratskog Zapada” (Spasojević, 2014), protestne politike danas sve češće postaju legitimno, a u nekim situacijama i jedino raspoloživo, sredstvo političkog delovanja i kolektivnog organizovanja u (post)demokratskom kontekstu. Ivan Krastev u nevelikoj knjizi Ometena demokratija takvu vrstu angažmana naziva “antipolitikom ulice“.
Postdemokratija (Krouč, 2014) je obeležena atmosferom u kojoj sve veći broj građana sebe smatra apolitičnim, nastojeći da se ogradi od diskreditovanih profesionalnih političara za koje veruju da više ne predstavljaju njihove ideale i interese. U takvoj situaciji, savremeni protesti neretko postaju sami sebi strateški cilj, ne nudeći političku alternativu.
Kako navodi Krastev, oni su obeleženi eksplozijom moralne indignacije, nepoverenjem prema institucionalnoj politici, ali i prema tradicionalnim medijima.
Posledično, učesnici protesta nisu zainteresovani za preuzimanje vlasti ili za promenu sistema; oni nastoje da odrede granice koje sadašnje ili buduće vlade ne bi smele da pređu. To nisu protesti protiv ove ili one vlade, već „protiv toga da se bude podvrgnut vlasti.
Organizovanje i mobilizacija
Umesto formalnih organizacija zasnovanih na političkom predstavljanju, učesnici novih protesta radije se oslanjaju na kratkotrajne, promenljive (neretko i ad hoc) forme kolektivne organizacije u okviru kojih se odvija proces neposrednog debatovanja i donošenja odluka.
Dok je institucionalna politika postala profesionalizovana delatnost eksperata, protestna politika pokazuje otklon od bilo kakvih pokušaja ideologizacije, hijerarhizacije i profesionalizacije.
Drugim rečima, protestna politika mahom počiva na idealu samoorganizovanja, a ukoliko se klasične organizacije i pojavljuju u okviru protestnih mreža, one nastoje da svoje ideje, ciljeve, agende, simbole i kolektivne identitete stave u drugi plan, u zamenu za stvaranje labavijih mreža putem kojih se lakše povezuju sa širom zajednicom i šire protestnu bazu (Bennet & Segeberg).
Borba za (socijalne) medije
I način mobilizacije učesnika u savremenim protestima se promenio. Usled tehnološkog napretka i sve snažnijeg uticaja socijalnih mreža, mobilizacija se mahom vrši pomoću digitalnih sredstava komunikacije. Neretko se govori o Facebook ili Twitter revolucijama ili protestima.
Istovremeno, one svojom mrežnom strukturom utiču i na samu logistiku ali i umreženu strukturu protesta čime i uvećavaju izglede na demokratsko dizajniranje i uspeh protesta. Castells ih naziva „mrežama besa i nade“, koje su uspele da mobilizuju široke mase stanovnika, bez potrebe da iznedre nove ideologije ili lidere. Činjenica je, međutim, da je internet zona prenaseljena i teško pregledna, odnosno surfovanje omogućuje tek onima već prethodno obaveštenima i motivisanima. Osim toga lajkovanje i online podrška unutar „tastatura aktivizma ne znači i efektivno priključivanje protestu.
Neretko, međutim, socijalne mreže mogu imati destruktivan uticaj. One postaju oruđe kontrole i manipulacije masama, kojima se služe i oni protiv kojih su protesti usmereni. Zapravo, društvene mreže lako mogu da postanu sredstvo nadzora, putem kojeg vlade, korporacije, političke stranke ili druge interesne grupe nastoje da kontrolišu građane (ova pojava prepoznata je kao „digitalna autoritarnost“). Pored toga, manipulativna moć Interneta i socijalnih mreža ogleda se i u tome što se putem delovanja organizovanih mreža „botova“ javno mnjenje kreira ili po potrebi menja, a politički protivnici napadaju ili diskredituju.
Na drugoj strani, „ tradicionalni“ mediji su postali najjače oružje vlasti Načelno, postoje dva načina na koje mediji mogu podrivati uspeh protesta.
Jedan je da ga predstave kao pretnju, kao nešto loše i zastrašujuće, što treba izbegavati. Omiljeni postupak pri tome je da se relativizira razlog protesta, grupa koja učestvuje u njemu obeleži kao zavedena ili čak privilegovana u odnosu na lojalne druge a njene vođe satanizuju i/ili kriminalizuju.
Drugi je da ga ignorišu, iz dana u dan, kao da se ne dešava, koliko god trajao, kakva god njegova brojnost bila.
Omiljena korišćena alatka je „protestna paradigma“. Ona se odnosi na „obrazac prenosa koji se fokusira na nasilne i neugodne aspekte protesta, opisuje proteste koristeći scenario vesti o kriminalu, naglašava čudan izgled demonstranata ili njihovo neznanje, prikazuje proteste kao neefikasne, fokusira se na pozorišne aspekte protesta i zanemaruje suštinska pitanja i trudi se da usmeri javno mnjenje protiv protestanata, uzgred privilegujući izvore koji podržavaju vladu“ (McLeod i Hertog, 1988).
Za populističke režime, ideja pluralističke debate između suprotstavljenih gledišta i njihova artikulacija kroz takmičarske političke platforme suprotna je njihovom shvatanju homogene, uniformne narodne volje. Populisti stoga teže da eliminišu posrednike i vrlo često da se „otarase novinara“ (Miler, 2017), Populistima su stoga mediji potrebni samo kao transmisioni mehanizam njihovih političkih poruka, a ne i kao slobodni entiteti koji te poruke kritički preispituju.
Akcioni repertoar
Repertoar akcija savremenih protesta takođe donosi neke novine. Najvažnija je ta da protesti postaju svojevrsni ulični performansi u kojima je scenario događaja neretko bitniji od političke poruke ili govora. Protesti postaju manifestacije sa kojih se odašilju video snimci ili na kojima se slikaju “selfi“ fotografije, kako bi se posvedočilo učešće. Protesti su obično praćeni manje konvencionalnim oblicima političke participacije, kao što su Internet aktivizam, potpisivanje peticija, nošenje bedževa ili lepljenje stikera, bojkotovanje, odnosno namerno kupovanje pojedinih proizvoda ili usluga, doniranje sredstava za političke kampanje (Pešić, 2019).
Strateška ravan : (Ne) mogućnost proizvođenja promena
Uprkos razlikama u strategijama i repertoarima ono što povezuje savremene proteste je sličnost u zahtevima i sloganima: učesnici mahom ukazuju na korumpiranost elita, neefikasnost javnih usluga, pogubnost mera štednje, rastuće socijalne nejednakosti, na nedostatak solidarnosti ili socijalne pravde, na pogaženo ljudsko dostojanstvo; u zemljama sa demokratskim deficitom zahteva se uspostavljanje zapadnog tipa demokratije, u zapadnim zemljama se zahteva drugačiji tip demokratije, (Krastev, 2016)
Bez sumnje, savremeni protesti mahom mobilišu predstavnike srednje klase i mlade. Pol Mason smatra da kapitalizam više nije u stanju da mladima ponudi izvesnost stabilne karijere i sigurnog posla. Ekonomski razvoj zasnovan na četvrtoj industrijskoj revoluciji ubrzano vodi automatizaciji rada i nestanku sve većeg broja profesija. Mladi sve izvesnije postaju višak radne snage. Jasnih garancija za zaposlenje nema, a oni koji dođu do posla neretko rade u prekarnim uslovima. Glavni protagonisti novih revolucija su, kako Mason kaže, razočarani “diplomci bez budućnosti“, mladi koji su završili školovanje, ali nemaju pravi posao.
Dakle, savremeni protesti nisu platforme za promenu sveta ili kapitalističkog sistema. Oni su pre sigurnosni ventili kapitalizma (Krastev), koji služe njegovom ponovnom legitimisanju i prihvatanju nove realnosti zasnovane na politici bez budućnosti.
U knjizi sa indikativnim naslovom Sa verom u nepoverenje , Ivan Krastev tvrdi da što društva postaju transparentnija, a globalna međuzavisnost političkih i ekonomskih aktera snažnija, to je građanima teže da odluče koga da okrive za sopstvene nevolje. Kako navodi Krastev, živimo u društvima “nevinih kriminalaca“, u kojima vlade radije traže izgovor u sopstvenoj nemoći za nepreuzimanje odgovornosti i nedavanje obećanja nego što polažu pravo na moć.
Savremeni protesti, zaključuje Krastev, ne označavaju povratak revolucionarne politike niti predstavljaju delotvornu strategiju u doba globalizacije u kojem su nacionalne vlade sve slabije, multinacionalne korporacije moćnije, a političke partije izgubile sposobnost mobilizacije i izgradnje političkih identiteta. Moć građana i protestnih politika je, smatra on, pre svega u njihovoj sposobnosti da ometaju oligarhijske strukture i kontrolišu vlast.
Protest i /ili pokret
Još pre dve decenije konstatovao sam da kratka istorija socijalnih i političkih protesta u Srbiji, 1991-1997. godine, potvrđuje tezu da, parcijalni i nepovezani, protesti, sa stanovišta svojih neposrednih povoda i kratkoročnih efekata, mogu biti uspešni, ali da , ne uspevši da artikulišu alternativni društveni projekat, po pravilu završe fijaskom.
Očito da je dug put od (uspešnog) protesta do promene i da ni serija snažnih protesta ne prerasta nužno u pokret za društvenu promenu.
Da bi protest bio i pokret, neophodno je ispuniti sledeća četiri preduslova.
- Pre svega, neophodno je, unutar mreže civilno-društvenih pokreta i inicijativa – projektnih grupa, autonomnih medija, profesionalnih udruženja, sindikata i studentskih asocijacija, jačati svest o potrebi povezivanja političkih i socijalnih zahteva i međusobne koordinacije akcija.
- Ona pretpostavlja različite modalitete ulaženja u polje politike. Treba prethodno otkloniti u ovim organizacijama rašireni zazor od svakog oblika političkog delovanja i saradnje sa demokratski orijentisanim političkim akterima. Širenje svesti o tome da su radnički i građanski protesti, delom i politički protesti, kao i da se političko delovanje ne iscrpljuje u partijsko-političkom, posebno ne uskostranačkom angažovanju, je značajan iskorak.
- Na drugoj strani, neophodno je da se stranke oslobode tutorskih ambicija i tendencije da kontrolišu i instrumentalizuju svaku inicijativu, odnosno da se (samo) ograniče na ulogu političkog medijatora.
- Najzad, atomizovan opozicioni politički prostor zahteva prethodno raščišćavanje političke scene i potiskivanje surevnjivosti, animoziteta i dominacije užih interesa i ciljeva unutar i između stranaka sa stvarnom demokratskom orijentacijom. Tako bi najšire okupljanje na projektu promena zadobilo neophodan «politički kišobran» i osnovu, i steklo šansu za izbornu verifikaciju i podršku biračkog tela (Stojiljković, 1998).
Nažalost, sva ova ograničenja jednako, bar kad je o Srbiji reč, stoje i danas.
Ovaj tekst u prilog građanskoj kuraži i odgovornosti završiću, suprotno svim pravilima pismenosti, parafraziranjem drugog autora – gurua protesta u Americi Leni Kaufman. Ona konstatuje da je protest uvek čin vere, opklada naslepo da će jedna akcija izazvati druge akcije. Društvenim pokretima je možda najteži izazov to kako sačuvati nadu, neophodnu ljudima da bi nastavili da delaju. Stoga je ključna upravo promena u samim učesnicima, kada okuse kolektivnu snagu koja im je potrebna da bi ostali u svojoj borbi.
