Godinu dana nakon otkrića radnog logora fabrike Linglong u Zrenjaninnu
“Danas ako dopustite da se to dešava stranim radnicima, bez obzira što nisu sindikalno organizovani u bilo kom sindikatu, sutra će se dogoditi našim radnicima koji su možda i sindikalno organizovani. Dajući prostora državi da se na takav način ponaša prema svetu rada, onda ne smemo da se čudimo ako rezultat toga budu posledice i po naše radnike jednoga dana. Sindikat “Nezavisnost” je članica svih međunarodnih organizacija, samim tim, treba da se ophodi prema svim radnicima na isti način, bili oni iz Vijetnama, Kine ili Srbije,” kaže Darko Šper, novinar i predsednik Sindikata kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost“ komentarišući slučaj fabrike Linglong o kom smo tokom prethodnih godinu dana više puta pisali.
SVEDOCI
Televizijska reportaža novinarke N1 Ksenije Pavkov o uslovima života i rada Vijetnamskih radnik, bila je u rekordnom vremenu preneta na evropske i svetske mreže, novembra prošle godine. Povodom svog iskustva i “umešanosti” u slučaj, mesecima kasnije kaže: ”Eto, da nije bilo ove priče, ja do danas ne bih znala kako, iz prve ruke, izgleda saslušanje u Tužilaštvu. Podsetiću da sam podnela krivičnu prijavu protiv kineskog državljanina Chen Penguia, koji je onomad, u mrklom mraku, na zabačenom putu, meni i mom snimatelju Aleksandru Milanoviću preprečio put i slikao tablice automobile u kojem smo bili. Nije to bio njegov jedini pokušaj da ometa novinare. Nama na terenu tada je delovalo, da je to možda čak i njegov radni zadatak. A opet, moja prijava je odbačena pred Osnovnim javnim tužilaštvom u Zrenjanu. Odbačena je i žalba. Moji advokati kažu da je to bez ikakvog suvislog obrazloženja. Prijava je sada u Ustavnom sudu.” zaključuje novinarka.
Tog hladnog novembarskog nedeljnog jutra, kada su aktivisti prvi put ušli u kamp, odmah se izdvojila jedna mlada žena koja je stalno skalanjala već začešljanu kosu sa lica. Izgledalo je kao da je htela da skloni nešto sa očiju… Njena tiha i odmerena komunikacija sa radnicima sigurno je bila jedan od razloga da se radnici ohrabre i počnu da se bore za svoju slobodu. Nakon godinu dana rada na slučaju, Mirjana Mitić iz organizacija ASTRA (Anti Traffiking Action) kaže da može da izdvoji dva utiska: razočaranost i ohrabrenost. Važno je istaći da je imala je čitav niz veoma izazovnih situacija na terenu sa kojima je morala da se suoči. Da li je imalo smisla izložiti se tolikim rizicima?„Rizici jesu sastavni deo posla kojim se, zajedno sa koleginicama iz SOS Tima, bavimo svakodnevno pružajući podršku žrtvama trgovine ljudima. Ovde je samo bilo potrebno iznova preispitivati plan i strategiju uzimjući u obzir našu, ali i bezbednost radnika. Razumejući njihovu poziciju i zavisnost od poslodavca trebalo je voditi računa da njihov ugroženi položaj ne otežamo dodatno.“ kaže Mirjana Mitić iz Astre.
To nije prvi put da se kod nas otkriva jedna tako zastrašujuća priča. Iz iskustva u radu sa drugim žrtvama Mirjana kaže da je razlika pre svega u jezičkoj barijeri i otežanoj komunikaciji. U Srbiji nije bilo prevodilaca za Vijetnamski jezik (koji takođe ima nekoliko dijalekata koji se ne mogu razumeti među sobom), a Engleski jezik nisu razumeli: „To je otežavalo i proces uspostavljanja poverenja. Razmenjivali smo poruke na vijetnamskom jeziku uz pomoć različitih aplikacija za prevođenje, pa je trebalo uložiti dodatan trud, vreme i pažnju. Druga stvar koju bih pomenula jeste njihovo neprepoznavanje sebe kao žrtava radne eksploatacije, većina njih je tvrdilo da su i u Vijetnamu radili jako teške poslove za minimalne zarade (prosečna plata u Vijetnamu je oko 150 evra), da su svi pozajmljivali novac kako bi platili agenciji dolazak u Srbiju i delovalo je da je neko baš na tu njihovu ranjivu poziciju i računao kada je organizovan dolazak tolikog broja radnika iz Vijetnama. Slučaj vijetnamskih radnika je specifičan pre svega zbog velikog broja (potencijalnih) žrtava trgovine ljudima (što je iziskivalo velike ljudske, operativne i finansijske resurse), ograničen pristup radnicima (time otežano pružanje direktne podrške), nedostatka reakcije nadležnih organa, ali i otežano identifikovanje lanca odgovornih za ovaj vid radne eksploatacije“, objašnjava Mirjana Mitić.
Prema rečima Danila Ćurčića iz A11 (Inicijativa za ekonomska i socijalna prava) slučaj Linglong je oduzeo puno resursa s kojima raspolažu, pomerio neke dosadašnje granice, što je dobro saznanje za buduće situacije: „Ono čemu se nadam je da u celom tom angažmanu nismo izneverili te radnike sa kojim samo razgovarali i koji su bili u stvari glavni u čitavoj toj priči. To je zapravo ogromna odgovornost i lekcija na koji način se baviti ovim slučajevima. To nije slučaj kojom može da se bavi jedna, dve ili pet osoba. Mislim da je potrebna jedna zajednička, koordinisana akcija zasnovana na solidarnosti, uvažavanju različitih vrsta resursa i sredina iz kojih dolazimo da bismo mogli da odgovorimo na ovakve izazove sistematskim rešenjima.“
Danilo i Mira prvi put u prvoj poseti Vijetnamskim radnicima, foto Ivana Gordić Perc
Ni Danilo ne govori o svom ličnom proživljavanju takvih situacija. Kaže samo da u tom trenutku nema mnogo prilike da se razmišlja o tome kako se osećaš: „Jedno trošenje energije koje, nadam se, nije uzalud. Ostaje to loše iskustvo što nismo uspeli da dobijemo neku vrstu odgovornosti za ono što se desilo. Za sada nismo, ali nadam se istovremeno da ćemo uspeti nešto da uradimo u tom smeru. Da to bude jedan slučaj koji će pokazati da ovakve situacije ne mogu da se ponavljaju više u ovoj zemlji i da sistem zaštite ljudskih prava funkcioniše. To bi meni bilo nešto ispunjujuće. Da neko odgovara jer je ovde zaista vrlo dobro dokumentovano šta se događalo. Mi smo imali prilku da vidimo te ljude kako su držani u onim uslovima koji su bili apsolutno neprihvatljivi za bilo koje ljudsko biće.“
BORBA KROZ INSTITUCIJE
RERI (Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu) je kroz pravosudni sistem pokrenuo niz postupaka koji se odnose uglavnom na zaštitu životne sredine na teritoriji cele Srbije. Za godinu dana Institut je imao veliki broj sudskih postupaka pred Upravnim sudom u vezi sa postupcima poništavanja građevinskih dozvola Linglongu.
Ljubica Vukčević, advokatica RERI-ja kaže da su za sve slučajeve, pa i Linglong, zajedničke najteže i najrazličitije povrede zakona: „Jedan trend građenja bez građevinske dozvole, bez procene uticaja na životnu sredinu. Očigledno je da je to jedan trend koji te najveće kompanije neguju, a sama država stimuliše i motiviše. To je i trend gde se pokreću postupci gde na kraju ta lica budu osuđena na neke simbolične novčane kazne. Onda imate stimulaciju da kršite zakon. Tu smatram da se takvi propusti prave i u korist Linglonga i u korist Ziđina i da je to, očigledno, jedna preporuka. Ne znam kako to drugačije da nazovem.“
Mirko Popović, izvršni direktor RERI, je i sam direktno uključen u pravnu borbu za zaštitu prava na zdravu životnu sredinu. Kaže da i često u praksi čuo da imamo dobre zakone ali da se ne primenjuju: „E, pa nemamo dobre zakone. Naši zakoni su međusobno suprostavljeni, našim zakonima su izbijeni zubi i posečeni nokti. Oni ne mogu da obezbede da se kršenje zakona na adekvatan način sankcioniše. Ali, i kada bi se ovakvi kakvi su primenjivali – situacija bi bila dobra. Onda dolazimo do toga da se zakoni ne primenjuju i da se investitorima gleda kroz prste. Važno je reći da javni službenici trpe izuzetno veliki pritisak da postupaju suprotno propisima i da propuštaju da čine ono što im je dužnost. Ali, to ne može biti opravdanje.“
Mirko Popović, foto Ivana Gordić Perc
KO JE SVE ŽRTVA U SLUČAJU LINGLONG?
“I žrtve radne eksploatacije i svedoci događaja, su oni koje trpe”, objašnjava prof. dr Nevena Čalovska, specijalistkinja neuropsihijatrije i psihoterapeutkinja. O tome da su najveći deo tereta u priči o Vijetnamskim radnicima ponele aktivistkinje i novinarke, ona kaže da je očekivano da žene budu uključene u jedan takav proces: “Tradicionalno, žene su te koje su „zadužene“ programski. Negde se očekuje da je žena ta koja brine o emocionalnoj stabilnosti. Ako nešto nije u redu od bračnog odnosa, porodičnog odnosa, u roditeljstvu, na radnom mestu, u komšiluku, ovde vidimo i šire, žene uvek bivaju te koje su osetljivije i koje su onda spremnije da o tome govore.“
Kod nas, kulturološki i svojim mentalitetom očekujemo da žene razumeju, a da muškarci menjaju, kaže dr Čalovska i dodaje je za dobru promenu potrebno i jedno i drugo: „Nama treba i razumevanje i akcija. Izgleda da će prvi, inicijalni, korak napraviti žene jer su one spremnije da razumeju, da se čuje njihov glas, a muškarci onda da se pridruže.“
Sindikalac Darko Šper iz “Nezavisnosti” kaže da država kao da je sačekala da sve prođe, da utihne i da kaže “eto, nema više Vijetnamskih radnika i sada taj problem više ne postoji”. On naglašava da će taj problem postojati sa svim budućim radnicima koji u Linglongu i ostalim fabrikama u Srbiji budu na isti način regrutovani ili radili u takvim pogonima: “Plašim se da će toga biti sve više i na sve različitije načine. I da če na kraju, iako nas država uverava da su to strani radnici i da to nije naš problem, domaći radnici doći u situaciju u kojoj su juče bili Vijetnamski, danas Indijski, sutra neki treći. Jednog dana zakucaće i na naša vrata. Imam informacije da je u drugim firmama, koje su poput Linglonga, pokrenuta procedura za sindikalno organizovanje. Znamo i kako se to zavšilo, tako što ti ljudi ili dobili otkaz ili su opomenuti da takve stvari ne rade, pa su ustuknuli, ili su pristali da rade kako piše u tim njihovim ugovorima koji su vrlo često pisani na stranom jeziku, po tuđim zakonima kao da su došli na neko egzotično putovanje, a ne u neki radni logor da rade.”
Šper kao rođeni Zrenjaninac je i sam svedočio o uslovima u kojima su boravili radnici iz Azije. O svojim utiscima kaže: “Ono u Zrenjaninu, mogu slobodno da kažem, liči na radni logor jer Zrenjanin ima oko 100.000 stanovnika, od tih 100.000 možda je par stotina kročilo na tlo gde se nalazio taj radni logor gde su bili Vijetnamski radnici. Ima mnogo ružnih izraza za takva mesta i tamo građani jednog grada ne idu jer tamo nije lepo; tamo nemaju šta da traže. Tamo nije zanimljivo boraviti, jer tamo ima stvorenja i opasnosti da ti neka skela ne padne na glavu, hladno je, ima pacova. Dakle, tu ljudi ne treba da borave, a tu su ljudi ne samo boravili, nego živeli mesecima pod izgovorom da je njima super. E pa nije im super!”
Darko Šper predlaže i novi vid angažmana političara kojima nije u “opisu radnog mesta” da obilaze takva mesta: “Ja bih voleo da neki političar dođe, a siguran sam da nije bio ni jedan, iako kao znaju šta se tamo dešava. Neka dođu i neka provedu jedan dan sa našim radnicima koji rade u tim pogonima pored Linglongovog radnog logora. Neka napišu jedan esej ili kolumnu kako im je bilo u radnoj zoni ‘Jugoistok’ Zrenjanin.”
MEDIJI I LINGLONG
Ksenija Pavkov sa N1 je jedna od novinarki koja je najčešće izveštavala iz kampa. Zaista su bili retki trenuci kada je “pucala” i pokazivala emocije. Kao i uvek, kada govori o Vijetnamskim radnicima i ulozi medija kaže da je njih posao da zveštavaju: ”I mi smo svoj posao uradili profesionalno i pošteno. Uloga medija je i da ukazuju na greške, a da ih nadležni ispravljaju. To se u ovom, kao u ostalom i u mnogim drugim slučajevima, nije desilo. Upadljivo ćutanje institucija, ignorisanje teme ili čak inverzija stvarnosti, neuverljivim pokušajima nadležnih i njima bliskih medija, da se prikaže kako je sve u vezi kineske investicije baš po pravu i zakonu. To je možda i sve što nam posle ove priče ostaje godinu dana posle njenog objavljivanja. Dakle, jedno ogromno i gorko iskustvo.”
Po rečima Danila Ćurčića iz A11, bez medija aktivisti ne bi uspeli da dođu do radnika jer bi verovatno bile postavljene ograde i obezbeđenje, tako da ne bi bilo nikakve priče. Dodaje i to da su mediji bili neka vrsta lupe „koja je uticala na to da se neke stvari završe na način koji je možda i lakši nego što smo očekivali: preseljenje radnika u bolje uslove, vraćanje pasoša. Nije to bilo ništa lako, ali da nije bilo kamera i velike pažnje javnosti, nisam siguran da bi se tako brzo to desilo. Mediji su nama prvi saveznik. Ako budemo imali sličnih situacija, nadam se da ćemo na osnovu informacija koje se pojavljuju u medijima, kasnije kroz saradnju sa medijima doprineti da čitava javnost u Srbiji sazna šta se tu zaista dešava i da je ta slika koja je počela da se krivi vrlo brzo kroz tabloide ne bude do kraja iskrivljena. Da zaista znamo šta je ono što su realne okolnosti i realne činjenice koje su se desile u tom slučaju. Kad je stavljena kamera ispred onog radnika sa kojim smo razgovarali i koji nam je rekao potpuno drugu stvar, bilo je potpuno jasno u kom pravcu će čitava priča ići u tom delu medija koji su kontrolisani od strane države ili bliski državi.“
Po mišljenju direktora RERI-ja Mirka Popovića, značaj medija je veliki. Kada se radi o postupcima koji zahtevaju poznavanje propisa, poznavanje prava i procedura, običnom čoveku mogu biti dosadni: „Jako je važno kada mediji to prevode i uvode u svakodnevni život, informišu javnost o tome šta se dešava. Važno je i da mediji konstantno prate određene postupke i određene procese. Naš javni život je vrlo dinamičan. Svakog dana se dešava nešto drugo i određene teme se zaborave, pa onda ponovo isplivaju na svetlost dana. Važno je i da mediji budu istrajni u praćenju određenih slučajeva. Tu pre svega mogu da pomognu istraživački mediji. Važno je da ono što vlast želi da učini tajnim, mediji mogu da učine javnim i vidljivim“.
Njegova koleginica Ljubica Vukčević kaže da je uloga medija u takvim slučajevima da objektivno informišu javnost, da prenose činjenice kakve jesu, da ni jednu stranu ne favorizuju: „Često se informacije vade iz konteksta. Prosto, radite ono što i jeste posao novinara i što je u skladu sa kodeksom, informišite javnost na način da ima zaista pravu sliku onoga što se dešava, a ne da selektivno, prividno, prenesete neku informaciju, a zapravo tako je plasirate da je ona u korist onih koji treba da budu procesuirani zbog toga što se dešava.“
„Mi se susrećemo sa različitim problemima jer je život maštovitiji i od zakonodavca i od nas koji radimo i civilnom sektoru. Mi isto imamo potrebu da sarađujemo sa različitim stručnjacima. Mediji mogu da budu neka vrsta megafona, presvega za stručnu javnost, i omoguće da se reč drugog čuje više, bolje i jasnije nego što se čuje sada“, kaže Popović i naglašava da je važno da dođe do sprege i saradnje između medija i struke.
Kada je reč o uticaju medija, prof. dr Čalovska ukazuje na to da mediji imaju ogromnu moć i da treba da je koriste, da ne odustaju. „Ako definišemo da je život aktivnost i prilagođavanje, šta je onda pasivnost? Iz te pasivnosti možemo možda, malim, prvim koracima, da napravimo doživljaj postignuća, pa ćemo se iz tog postignuća onda osnažiti. Ljudi se lakše menjaju kada nešto pozitivno naprave nego kada su kritikovani. Moramo da napravimo akcioni plan šta je prvi korak, ko će da napravi prvi korak, ko će da se uključi, kako će da se oglasi taj prvi korak. To treba da se stavi i u vremenskiu dimenziju da bi bilo opipljivo, realno i moguće.“ zaključuje prihoterapeutkinja.
prof. dr Nevena Čalovska, foto Ivana Gordić Perc
Sindikat ne bi trebalo, kaže Darko Šper, da direktno ohrabruje novinare da se bavi takvim temama, ali može indirektno da pomogne: “Naš primer iz ‘Nezavisnosti’ je taj da smo se preko noći dogovorili da sve naše sindikalne grane, a ima ih devet, upute finansijsku pomoć koja je posle pretočena u solidarnost iskazanu na delu. Onoliko koliko smo mogli, od naših članarina podelili smo sa našim kolegama iz Vijetnama. Mi smo otišli u prodavnicu, kupili neophodne namirnice konsultujući se sa ljudima koji rade na terenu. Odneli smo im to. Mislim da je to namanje što je neki sindikat mogao da uradi. S druge strane, ukazivali smo javnosti na problem Vijetnamskih radnika što kroz naš portal, što kroz saopštenja koja smo slali medijima. Ako govorimo o njemu, sindikat ‘Nezavisnost’ je izuzetno senzibilisan za takve teme i uvek će reagovati.”
Piše: Ivana Gordić Perc
