Evropske intergracije Srbije jedna su od glavnih tema u javnom i medijskom prostoru već gotovo dve decenije. Ova tema još uvek pokreće široki dijapazon rasprava, od evroskeptičnih izjava, do onih koji smatraju da su procesi kroz koje Srbija prolazi tokom pregovaračkog procesa – jedini spas za uspostavljanje pravne države i ekonomskog boljitka. Potpredsednica Evropskog pokreta u Srbiji (EPuS) Maja Bobić, ovim temama bavi se i u zemlji, ali i u međunarodnim okvirima, jer je prošle godine izabrana u drugi mandat kao članica Izvršnog odbora Međunarodnog evropskog pokreta (MEP) u Briselu.
- Pristalice evropskog puta Srbije najčešće ističu ekonomsku, odnosno privrednu korist koju države mogu da očekuju kroz proces pridruživanja, reformi i usklađivanja zakona i parametara sa celokupnim evropskim tržištem. Radnici u Srbiji trenutno su u nezavidnom položaju, problemi se javljaju i kod sasvim osnovnih radnih prava na recimo zdravstveno osiguranje, javljaju se kod visina zarada, prelivaju se na penzije i utičnu na sve sfere života radničke klase. Prema vašem viđenju, koju ulogu sindikati mogu da uzmu u ovim procesima? Kako sindikalna borba može da doprinese bržem ili ako ne bržem, onda kvalitetnijem putu Srbije ka Evropi?
Prava radnika, pravo na rad i dostojanstven život jesu među osnovnim pravima koji su definisani u Evropskoj povelji o ljudskim pravima, a tu je i Evropska socijalna povelja Saveta Evrope, koja dodatno definiše prava u oblasti, rada, zapošljavanja, obrazovanja… Međutim, samo zakonodavstvo na evropskom nivou u ovoj oblasti nije preterano razvijeno, već su definisani visoki standardi. Zapravo, ove teme su u nadležnosti država članica, a EU ih nadopunjuje i na neki način koordiniše zajedničke mehanizme. Međutim, socijalne teme, među kojima su i sindikalno organizovanje i radnička prava, sve više dobijaju na značaju i u evropskom kontekstu, posebno nakon ekonomske krize, ali i usled jačanja populističkih ideja i retorike. Tokom 2017. godine Junkerova Evropska komisija je definisala 20 principa u Evropskom stubu socijalnih prava, sa ciljem izgradnje pravednije Evrope i jačanja njene socijalne dimenzije. Čak je i u politici proširenja za Zapadni Balkan Strategijom iz 2018. godine, definisana socijalna dimenzija evropskih integracija. Treba tek da vidimo u praksi kako će sve to biti implementirano.
Ono što je zanimljivo je da su određeni akteri u regionu Zapadnog Balkana takođe shvatili važnost ovih tema, pa su počeli aktivno da rade na promociji socijalne dimenzije evropskih integracija. Recimo, nemačka humanitarna organizacija «ASB – Radnici Samarićani Nemačke» sa kojom trenutno radim, pokrenula je inicijativu u saradnji sa civilnim društvom celog regiona i grupom uglednih evropskih parlamentaraca, kako bi radila na konkretnim predlozima projekata u lokalnim zajednicama. To su projekti usmereni na unapređenje kvaliteta života mladih i žena, koji se bave zapošljavanjem, kvalitetom usluga za osobe sa invaliditetom, stare i druge ranjive grupe. Trenutno u regionalnom portfoliju imamo 195 predloga projekata i tražimo partnere za narednu fazu, jer smatramo da bi njihovim sprovođenjem mogli da napravimo vidljivo poboljšanje i da pokažemo da niko neće biti zaboravljen u procesu evropskih integracija.
Važno je istaći da se veliki značaj u EU pridaje socijalnom dijalogu, njegovom kvalitetu i funkcionisanju, kao i da su socijalni partneri, dakle i sindikati, jedan od neizbežnih aktera u donošenju odluka i kreiranju politika na nivou EU.
Na kraju, ako evropske integracije zaista shvatimo na pravi način, odnosno kao sredstvo za dostizanje standarda razvijenog evropskog društva, onda dolazimo do zaključka da svaki pojedinac, svaki radnik i organizovano civilno društvo, imaju itekako važnu ulogu u ovim procesima. Pre svega u prepoznavanju svojih prava, obaveza i slobodi da ih praktikuju u društvu i državi koji su zasnovani na vladavini prava. Sindikati u Srbiji su već povezani sa evropskim partnerima i postoji saradnja na evropskom nivou. Te mehanizme treba mnogo više koristiti i staviti u funkciju izgradnje demokratskog i pravednog društva u Srbiji.
- Istorija sindikalnog pokreta u Evropi je duga i značajna. Pojedine države poput Nemačke i Francuske, imaju jake sindikate koji učestvuju u kolektivnom pregovaranju, a ukoliko su narušena prava radnika, u stanju su da blokiraju čitave industrijske grane, pa i javni sektor. Kako smo došli do toga da radnici u Srbiji danas predstavljaju obespravljenu jeftinu radnu snagu, bez prava čak i na sindikalno udruživanje? Da li se naša radna snaga ne snalazi u „raljama kapitalizma“ ili su u pitanju još komplikovaniji politički razlozi i podilaženje kapitalu pogodnom za korupcionaške afere?
Sklona sam tome da su razlozi mnogo složeniji i dublji. Pre svega, urušavanje demokratije koja je ionako tek u izgradnji, favorizovanje interesnih grupa, pre svega putem partijskih pripadnosti, manjak ulaganja i strateškog pristupa u obrazovnoj politici, kao i odsustvo izgradnje osnaženih i aktivnih građana su mislim mnogo važniji razlozi zašto nemamo efikasniju zaštitu radničkih ali i drugih prava. Na žalost i EU ili privreda iz EU ima svoj deo odgovornosti. Dešava se ponekad da evropske kompanije, umesto da prenesu dobre standarde i prakse iz matičnih zemalja, a koji se odnose na prava radnika i uslove rada, životnu sredinu, uvođenje inovacija itd, prilagođavaju svoje poslovanje i upravljanje standardima i praksama koje postoje u državi i to je onda propuštena prilika da se i evropske integracije shvate i promovišu na pravi način. Investicije iz EU su ubedljivo najznačajnije u našoj zemlji i regionu i ima naravno puno svetlih primera, ali je izuzetno važno da sve, bez izuzetka, budu način da se promovišu dobre evropske prakse.
- Da li je po vama u Srbiji primetna „leva“ i „desna“ orijentacija sindikata, poput onih socijaldemokratske orijentacije u Nemačkoj ili „hrišćansko-desne“ u Francuskoj, iako oni u principu ne bi trebalo da uzimaju obeležja politike? Da li naše sindikalne vođe popuštaju pod pritiscima politike i kakva je praksa u Evropi?
Politika, ideologija nisu nužno vrednosno loše i nije neobično u evropskim društvima da imate i sindikalne ali i druge organizacije koje su naklonjene određenoj orijentaciji, ali to ne znaci da slepo i po svaku cenu sledite partijsko rukovodstvo u svim pa i pogrešnim izborima i politikama. Na žalost, kod nas ove afilijacije najčešće znače i partijske afilijacije, a one su najmanje demokratski ustrojene. Na taj način se zadovoljavaju lični interesi, put do posla, ugovora, beneficija, i deo su iste „korupcijske prakse“ te je neophodno izvršiti departizaciju u praksi i na svim nivoima.
- Deo ste jednog od najmlađih rukovodstava MEP-a u njegovoj dugoj istoriji od osnivanja 1948. godine. Prema vašem osećaju, da li je došlo vreme za smenu generacija kada se radi o politici Srbije prema EU? Godinama slušamo dvojake stavove, proces integracija se koristi za populističke dnevne strasti i zastrašivanje građana da je EU glavni neprijatelj suvereniteta Srbije, a sa druge strane veliki broj mladih ljudi odlazi upravo u zemlje koje su već članice, tamo se školuju, zapošljevaju, osnivaju porodice i osećaju se lagodno u tako uređenim društvima? Da li se i vama čini da postoji nerazumevanje između mladih i onih koji danas vode politiku Srbije prema EU?
Apsolutno se slažem da je potrebno i neophodno, uključiti mlađe generacije u proces evropskih integracija. Ja sam u Međunarodnom Evropskom pokretu (MEP) predstavnica nešto mlađe generacije – trenutni Izvršni odbor je najmlađi u istoji ove organizacije – a imamo mnogo mlađe koleginice i kolege koji se aktivno bave evropskom politikom. Predsednica MEP-a je poslanica u Evropskom parlamentu, sad u drugom mandatu, a pripada još mlađoj generaciji. Međutim, kod nas postoji zazor i gađenje ili odsustvo interesovanja za političkim ili bilo kakvim drugim, građanskim angažovanjem kod većine mladih ljudi. I mislim da to nije njihova “greška”, već greška našeg sistema koji im ne da dovoljno prostora i ne prepoznaje načine na koji ovi mladi ljudi razmišljaju i komuniciraju. I meni je tzv. generacija «Z» već pomalo daleka i nedovoljno poznata, ali prema svim istraživanjima to su ljudi koji imaju visoke etičke i moralne standarde i spremni su da se za određene vrednosti aktivno bore. To pokazuju i nedavni evropski izbori gde su teme poput klimatskih promena, socijalnih prava i ravnopravnosti imale istaknuto mesto u političkoj debati, a odrazile su se i ne rezultate izbora.
U Srbiji je uvođenje tih tema, ali i mladih ljudi u te procese, izuzetno teško. Čak i kada se pojave nova lica oni slede obrasce „vođe“. Naravno ima i drugačijih primera i njih treba promovisati, samo pitanje je kome je to u interesu!
Što se tiče našeg „evropskog puta“, kritike su stalne i to naravno nije problem ukoliko su realne i utemeljene, jer ima stvari koje itekako možemo kritikovati u EU i u odnosu EU prema nama. Za početak možemo kritikovati i deklarativnost tog procesa, jer se često svodi na lepe fraze, a suština i zadaci se izbegavaju. Ali često se kritike evropskih integracija zasnivaju na predrasudama, manipulacijama, pa i mitovima. Činjenica je da mladi u Srbiji nisu preterano naklonjeni evropskom putu, ali većina mladih (ali i ne tako mladih) želi da živi u uređenom i prosperitetnom društvu poput onih u većini država članica EU. I želim samo da istaknem koliko je važno obratiti pažnju na podatke o emigraciji ljudi iz Srbije i pristupiti tom problemu na pravi način. Eurostat kaže da je 230.000 ljudi otišlo iz regiona Zapadnog Balkana u prošloj godini. Iz Srbije 51.000. I nije samo ekonomija problem, već nedostatak perspektive, okruženje i društvo koje nije slobodno, otvoreno, pravično i pravedno. To je nešto što itekako smeta mladim ljudima, ali i profesorima, zanatlijama, vozačima itd. Nama zaista treba neki bazični društveni dogovor o boljim temeljima društva, pa i o izborima za budućnost, ali bojim se da je previše onih kojima ovakva situacija odgovara i da su interesi protiv promene preveliki.
- Sa druge strane, problemi su prisutni i u samoj evropskoj porodici. Porast populizma i polulističkih autoritarnih režima, migrantska kriza, Bregzit i ostale boljke novog vremena, kao da su skrenule pogled Evrope sa Zapadnog Balkana. Jedan od „udaraca“, koji se može tumačiti i kroz prizmu pristupanja Srbije EU, jeste činjenica da Albanija i Severna Makedonija nisu dobile zeleno svetlo za pregovore. Među šefovima država članica na samitu mišljenja su bila podeljena, ali po svemu sudeći EU nije sa svoje strane pokazala inicijativu za proširenjem u narednom periodu. Prema vašem mišljenju, koliko ove odluke utiču i na evropski put Srbije? Kako da shvatimo ovu odluku? Da li se možemo nadati pristupanju pre nego što sve zemlje na Balkanu prođu kroz ovaj ogroman i komplikovan proces?
Da, na žalost, EU povremeno preuzima naše obrasce i „ne propušta priliku da propusti priliku“ u odnosu na proširenje. Ova tema već dugo nije među najvažnijim u EU. Ona ima unutrašnjih i spoljašnjih kriza kojima se bavi, više ili manje efikasno. Ali bez rešavanja problema Zapadnog Balkana, EU ne može da očekuje da bude važan igrač globalno. Najbolji način da se problem reši, ali i da se ostane veran vrednostima EU, jeste da se ovaj deo Evrope reformiše i integriše. Na nedavnom samitu ponovo smo čuli kako je proces proširenja loš, nefukcionalan, što zaista jeste tačno, ali nismo čuli niti jedan predlog kako se može poboljšati. Čuli smo samo staru, a dokazano pogrešnu tezu, da EU ne može da se širi dok se ne konsoliduje. A krize i konsolidacija su povezani i simultani procesi u EU od njenog osnivanja. Nema krajnje tačke za sve njene probleme, i uvek će postojati novi izazovi zbog kojih neće moći da se kaže «sada je sve na mestu i kako treba, dajte da vidimo šta rade naši najbliži susedi». Dakle, možemo reći da je EU, odnosno par njenih država, dovelo i kredibilitet EU i dalju politiku proširenja u pitanje. Nakon što je Makedonija postigla zaista istorijski dogovor sa Grčkom i na drugim poljima započela jednu modernu i hrabru politiku, nije dobila ni početak pregovora, a znamo da je to samo početak jednog dugačkog procesa. To je jednostavno kratkovido i nezainteresovano, i pokazuje ogromno nerazumevanje. Treba imati na umu ipak da velika većina država članica, Evropski parlament i brojni politički akteri u EU podržavaju otvaranje pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom, kao i aktivniji pristup prema ostalim zemljama u procesu proširenja. Čuli smo brojne osude odluke, ili izostanka odluke Evropskog saveta.
Ipak, proces objektivno ne daje rezultate. Već skoro dve decenije je prošlo od početka evropske integracije i mi nemamo na Balkanu državu koja je nadomak članstva, niti državu gde vidimo izuzetan ekonomski, politički i socijalni napredak. Čak naprotiv, u mnogim važnim temama imamo pogoršanje situacije. Stoga je hitno potrebna inovacija, ali iz našeg ugla ta inovacija podrazumeva mnogo više angažovanja, hrabrosti i sredstava EU dok, bojim se, iz ugla nekih evropskih zemalja ta inovacija znači „stisnuti pauzu“ i ponuditi u međuvremenu neke alternative članstvu, što je krajnje neprihvatljivo.
Konačno, ako postoji bilo kakva dobra strana, onda je to da vidimo koliko smo zaista posvećeni da radimo na reformama „zbog nas samih“. To je već postala mantra, ali u praksi bez ozbiljne podrške i pažnje EU, vrlo lako se okrećemo drugim lakšim i lukrativnijim modelima, koji su, po mom dubokom uverenju, loši jedino za većinu građana.
- Koliko bi mobilnost na tržištu rada i radne snage, koju obezbeđuje članstvo u EU, uticala na tržište rada u Srbiji? Koji su glavni benefiti, a od čega najviše strepe poslodavci i sa jedne i sa druge strane „evropskog zida“?
Postoje mnogi strahovi da članstvom u EU i otvaranjem tržišta rada dolazi do masovne emigracije. To se nama već dešava iako smo tek, takoreći na početku pristupnih pregovora, a dešava se u mnogo većoj meri i u državama koje su odnedavno članice EU, kao što su Hrvatska i Bugarska. Oni imaju realan problem da zadrže mlade, ali i druge građane, pa samim tim problem imaju i poslodavci i ukupna privreda. Međutim, jedino rešenje koje se ne postiže preko noći jeste stvaranje boljeg društva i ekonomije koja bi bila dovoljno atraktivna za naše gađane, ali što da ne i za druge, kao i za naše građane koji su već otišli, naučili i postigli nešto u drugim zemljama. Oni bi tada deo tih saznanja i vrednosti mogli da ulože i vrate u zemlju.
Ako se drugačije posmatra, otvaranje tržišta koje donosi članstvo u EU je zapravo ogroman resurs. Ali, preduslov je da se zaista uspostavi vladavina prava, da su svi jednaki pred zakonom, da se obezbedi nezavisnost i efikasnost institucija, sloboda govora i kritike, prihvatanje drugačijeg mišljenja, dakle jedna klima koja je i preduslov za bilo kakav ekonomski razvoj.
Maja Leđenac
