Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: UGS Nezavisnost
Za sindikate, posebno reprezentativne, nema dileme oko nužnosti da se uđe u polje politike i političkih institucija, jer rešenje nije u tome da se glava zabije nojevski u pesak i “prespavaju“ izbori kako bi se izbegli rizici i zameranja – tek to vodi u potpunu marginalizaciju
Dramatičnost i nestabilnost prilika u kojima danas deluju sindikati ilustrovaću jednim našim primerom. Od kako je, pre nešto više od dve godine, na čelo Nezavisnosti došla koleginica Čedanka Andrić u Srbiji izbore imamo svake godine. To odmah znači da socijalni dijalog krajnje otežano funkcioniše jer imamo tehničke vlade ili vlade sa unapred ograničenim rokom trajanja koje, sve da to i hoće, nemaju ni prostor ni moć da sa socijalnim partnerima – sindikatima i poslodavcima, vode argumentovan i efektivan socijalni dijalog.
Posledično, godinama čekamo na donošenje ključnih zakona poput novog Zakona o radu ili Zakona o štrajku a ključne strateške razvojne odluke donose se bez učešća i sindikata i (domaćih) poslodavaca. Istini za volju i izvan parlamenta.
Na pitanje zašto onda davati legalitet nečemu što daje (pre)skromne efekte po radnike odgovor je – imajući u vidu da Vlada predlaže i dominantno utiče na sadržaj usvojenih zakona, kao i da je ona, zajedno sa lokalnim samoupravama, direktni poslodavac trećini zaposlenih – da socijalni dijalog i rad Socijalno ekonomskih saveta praktično nemaju alternativu. Sa vladama se naprosto mora pregovarati jer su one i adresa za kolektivno pregovaranje sa stranim kompanijama, posebno onima gde država poseduje pakete akcija. Naravno, uz svest da su moć, borbenost i solidarnost radnika i sindikata jedina garancija njihovog ravnopravnog karaktera.
Ako nam, recimo, u junu sleduju ponovo izbori u Beogradu onda je jasno od kog je značaja ko će pobediti. Posebno imajući u vidu da u prestonici živi i radi gotovo trećina Srbije i da je ona političko-administrativni, privredni, obrazovni, kulturni i medijski centar u kome se, šta god mi o tome mislili, određuje “puls” Srbije.
Za sindikate, posebno one reprezentativne, nema dileme oko nužnosti da se uđe u polje politike i političkih institucija, ali je onda posledično i jako uvećana odgovornost za, recimo, tip odnosa prema učesnicima izbora, kao i za predizborne poruke koje sindikati upućuju svome članstvu i javnosti. Na drugoj strani, rešenje nije u tome da se glava zabije nojevski u pesak i “prespavaju“ izbori kako bi se izbegli rizici i zameranja, jer tek to vodi u potpunu marginalizaciju.
U državi koja godinama po indeksu sindikalnih sloboda i prava pokazuje nivo njihovog sistematskog kršenja a indeksi percipirane korupcije, medijskih sloboda i demokratije su u konstantnom padu, predizborna arena je jedna od retkih prilika da se čuje i glas radnika i sindikata.
Sindikat naravno ima interesa da komunicira svojim porukama i sa opozicionim partijama i koalicijama – njihovim poslaničkim i odborničkim grupama, lobirajući za svoje predloge i zakonske projekte. Pri tome, ne čekajući da dođe neko bolje vreme za sindikate, UGS Nezavisnost je, primera radi, izradila sopstveni predlog Zakona o radu i predložila set preporuka za demokratski i razvojni restart Srbije. Neohodno je da oni nađu put do medija i javnosti pretrpanim raspravama o izbornim terminima i učesnicima i koalicionim blokovima.
Očito da ozbiljni sindikati imaju svoje razloge da podrže demokratske izborne uslove i procedure, čak i da iniciraju novo izborno zakonodavstvo, koje će, recimo, redukovati uticaj velikog novca na one koji treba da nas predstavljaju. Odgovor na pitanje šta posle izbora koji su svake godine ne može biti – novi izbori. Kao rezultat izbora trebaju nam legalna i legitimna vlast i institucije koje funkcionišu.
Vratimo se ponovo na primer Nezavisnosti. Od kongresa novembra 2021. izbio je rat na prostoru Evrope; agresijom Rusije na Ukrajinu završen je period, započet padom Berlinskog zida, unilateralnog poretka predvođenog SAD. BRIKS postaje ozbiljna alternativa grupi G7 koju je, okupljajući zemlje koje imaju 40 % svetskog stanovništva, i ekonomski stigao i prestigao. Pojavio se i izazov “dedolarizacije” koji pogađa SAD ali predstavlja izazov i za ukupnu planetarnu stabilnost. Rastu polarizacija kao i pritisci da se Srbija do kraja svrsta na jednu stranu, uvodeći recimo sankcije Rusiji. Opet, sankcije koje smo i sami iskusili retko imaju očekivane efekte a neretko, kao kontraefekat, dobiju recesiju i u privrednom gigantu kakav je Nemačka.
Ekonomija pod dominacijom politike, pretnja novim sukobima poput ovog u Gazi, perverzno narasle nejednakosti, težina klimatskog i energetskog izazova, migracije ili sudbina (plaćenog) rada u vreme digitalizaciije i robotizacije rečito govore da za sindikate nikada neće doći mirniji dani.
Ako neće sudbinu dinosaurusa sindikati moraju oko ovih pitanja da iniciraju i grade partnerstva i koalicije sa političkim akterima i, još pre, civilnim društvom. Partnerstva nisu, međutim, veze sa jednokratnu upotrebu. Moraju se zasnivati na ugovorima, principima, jednakosti aktera, pa i otkaznim rokovima i uslovima. Jer istorija obnovljenog višepartizma u Srbiji sadrži brojne primere koji pokazuju da programska bliskost i podrška sindikata nisu dovoljna garancija da će partije i koalicije kada dođu na vlast voditi “prosindikalnu” politiku.
Argument je to u prilog stava da se kampanje i pokreti za demokratsko uspravljanje Srbije, kakav je danas ProGlas a pred promene 2000. bilo je to naše Partnerstvo za demokratske promene (PDP), ne smeju demobilisati i kada do promena formalno i dođe.
Predizborna sopstvena platforma i nastup koji definišemo mora polaziti od stare sindikalne krilatice “Ništa o nama, bez nas”. A naš se i te kako tiču radno i socijalno zakonodavstvo, redukovanje nejednakosti, socijalni dijalog, strateški razvoj, blagostanje… Odnosno, odgovori na pitanja kako izbeći zamku srednjeg nivoa razvijenosti i mekog prizemljenja, odnosno kako u uslovima borbe protiv inflacije obezbediti rast? Jednako naša, jer nas pogađaju i marginalizuju, su i pitanja demokratskog izbornog i političkog dizajna, nezavisnosti pravosuđa, autonomije i profesionalnosti medija, bobe protiv diskriminacije, korupcije, nasilja i kriminalizacije društva.
Autor je predsednik Saveta UGS Nezavisnost
