Srbija kao društvo izgubila je smisao angažovanja i solidarnost je u velikom deficitu. S druge strane kod nas ne postoji tradicija milostivosti ili darežljivosti i društvo je zapalo u duboku apatiju iz koje će teško izaći, ocenili su politikolog Zoran Stojiljković i psiholog Mikloš Biro na tribini „Kako iz apatije?“ koju je u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu organizovao Sindikat kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost“.
Prema rečima Zorana Stojiljkovića, gubljenje smisla angažovanja i poverenja u druge ljude osnovni su razlozi zbog kojih su ljudi u Srbiji apatični i zašto su politički apstinenti. „Oni su apstinenti ili zato što su apatični ili zato što ne vide alternativu i mogućnost za angažovanje. Pre nego razvijete neku strategiju i operativne oblike protesta, štrajkova i dijaloga, mislim da je važno da ponovo izgradite poverenje i ubedite ljude da ima nekog smisla. U takvim situacijama uvek se setim priče Duška Radovića „Vuk i ovce“. Mislim da su ovce paralisane strahom od vuka i na neki način hipnotisane jer vlasti pokušavaju da vas ubede, ne samo da nema smisla i šanse, nego da nema ni logike za protest i promenu“, rekao je Stojiljković i ocenio da se takav efekat stvara osećajem kod ljudi da šta god radili biće nepromenjeno i loše.
Mikloš Biro deo odgovora potražio je u altruizmu (nesebična briga za dobrobit drugih ljudi) koji baš nije primeren ljudskom biću. „Mi se rađamo kao egoisti i tek kroz proces vaspitanja i civilizacijskog napora da se prilagodimo i razmišljamo o opštem dobru i drugim ljudima postajemo manje egoisti, a više skloni da posmatramo stvari sa empatijom i altruizmom. Tako da bi moglo da se tumači da kod nas manjak civilizacije i loše vaspitanje doprinose tome“, ocenio je Biro.
Prema njegovim rečima, definitivno je jasno da kod nas ne postoji karitativna tradicija (biti milostiv ili darežljiv). Sećam se da kada je bio cunami u Indoneziji sve zemlje sveta su dale neku pomoć samo naša zemlja nije ništa dala. Prvi put smo nešto dali kada je bio cunami u Japanu pa se valjda iz pijeteta prema Japancima koji nama puno pomažu probudila ta svest. U visokorazvijenim civilizovanim zemljama, pogotovo skandinavskim, vidite da je svest ljudi takva da su sretni ako su i drugi ljudi dovoljno sretni, odnosno da su nesretni ako je neko u njihovom okruženju nesretan. Ja to ne bih pripisao njihovom bogatstvu već dugogodišnjem načinu vaspitanja gde je bogougodno da budeš skroman i vredan i da brineš o drugima“, rekao je Biro i ocenio da mi moramo da poradimo na vaspitanju za brigu o drugima.
Za Zorana Stojiljkovića nije svaki vid solidarnosti nešto što je poželjno, jer su najsolidarniji ljudi koji su u koruptivnoj šemi ili u mafiji. Po njegovom mišljenju isto je i po pitanju angažovanja jer nije svako poželjno. „Voleo bih da do kraja budu apatični autoritarci koji izlaze na nedobrovoljne oblike participacije, koje izvode da podrže ovoga ili onoga, da mašu zastavama ili partijskim knjižicama ove ili one boje. Solidarnost i empatiju treba ipak vezati za osećaj brige ili vrednosti i za ljude koji se onda nađu u toj poziciji“, rekao je Stojiljković.
Prema njegovim rečima, solidarnost vredi samo ako se zasniva na nekim vrednostima koje predstavljaju saosećanje, brigu, kulturu dijaloga i tolerancije. „To znači da nije svaka solidarnost poželjna. Sa druge strane mi smo solidarnost doveli do velikog deficita, jer kada do te mere poraste ta vrsta ego-tripa solidarnost prva strada. Praktično oko solidarnosti imate taj problem što je na neki način svedena na milosrđe ili, recimo, iskazivanje solidarnosti u velikim nepogodama i katastrofama, a da se solidarnost ne vezuje za neku grupu, vrednost, socijalnu pravičnost ili demokratiju. Kada imate tu vrstu ego-tripa onda imate nepoverenje i prema ljudima koji vas vode u proteste, sindikate ili građanske organizacije sa mišlju da će valjda neko drugi izaći na ulicu, potpisati peticiju i zašto to baš moram da budem ja. Ta vrsta raspoloženja koja se neguje u režimima u kojima se ulazi u odnos sa razbijenim institucijama samo prema vođi upravo dolazi do ovakvih posledica“, zaključio je Stojiljković.
Mikloš Biro je naglasio da je opšti interes takođe ključan faktor i „da je kod nas sveprisutan balkanski princip ‘mazni lovu i beži’, sa jedinim ciljem da bi se neko obogatio, bez obzira da li će sve propasti i da li će to sistemski unazaditi celu državu da nam i praunuci budu gladni kao i drugi. U Srbiji nema inicijative koja pokazuje da su sindikati ti koji trebaju da budu lideri i da artikulišu tu snagu radništva. To bi bio legitiman način borbe sa kapitalističkim faktorom u zemlji koji kontroliše vlast. Međutim, svest ljudi je i dalje da su sindikati ti koji zaposlenima trebaju da obezbede polutku i zimnicu. Da bi sindikati dokazali svoju vrednost moraju nekog radnika da spasu od otkaza, a za to im je potrebno pravosuđe koje je rak-rana ovog društva. Sindikati moraju da prikažu efekte borbe, iako mnogi radnici u Srbiji nemaju nikakva prava da se organizuju. Čak i u tim situacijama sindikati bi trebali da reaguju i udruže se“, ocenio je Biro.
Pomalo u šali, Zoran Stojiljković osvrnuo se na ovu tvrdnju Mikloša Biroa rekavši da su sindikati postali predmet za kliničko posmatranje kada nam klinički psiholog daje dijagnozu sveta rada u Srbiji. „Postavlja se pitanje jesmo li građani ili podanici. Bojim se da je za to važno da imamo bazični sistem vrednosti, a ne da se nalazimo u sferi straha od egzistencije i partijskog zapošljavanja… Mi smo svi na bazičnim instinktima i reagujemo kao životinje. Kada se emancipujemo i dobro poradimo na sebi moći ćemo da se ponašamo kao građani. Sindikat je složena organizacija koja treba da usaglasi različite interese svojih članova. Neki bi sa govnjivom motkom na državu, a neki su spremni za pregovore“, zaključio je on.
Darko Šper
Heroji su retki, jer heroji prvi ginu
Mikloš Biro je posetiocima tribine ispričao priču o eksperimentu koji je vršen nad jednom vrstom šimpanzi koji je dao zanimljive rezultate. Naime taj eksperiment je pokazao da šimpanza sa najvećom inteligencijom ne juri po svaku cenu da bude alfa mužjak već vreba priliku i koristi slabost mužjaka koji se potuku oko nadmoći.
„Heroji su retka pojava zato što heroji obično ginu i ne stignu da poseju svoje gene. Nije prirodno da čovek istrčava prvi da bi bio heroj. Ljudi po prirodi očekuju da drugi uradi nešto za njega. Mi kao društvo još tragamo za tim prvim, svesnim građanskim aktivistom koji će da povuče. Ako uporno idemo u protest izrodiće se i otpor, jer se mi ne borimo za političare već za civilizacijski sistem da bismo zaslužili da uđemo u Evropsku uniju“, rekao je Biro.
Kada je reč o EU, Biro smatra da se u Srbiji o toj temi govori kao o prolasku kroz vrata raja. „Mi stalno pričamo o nekom ulasku u EU kao da su to neka rajska vrata koja se otvaraju i zatvaraju, a da mi nemamo sreće što i nama nisu otvorena. Mi nismo svesni da to što trebamo da ispunimo trebamo da ispunimo zbog nas samih. Dakle, civilizacijski nivo treba da bude nešto što je naš interes zbog nas samih, a ne zbog toga da li ćemo se pridružiti ili se nećemo pridružiti nekim drugim državama“, zaključio je Biro.
