„Njihova radna iskustva su izrazito prekarna. Za veliki broj njih nema razlike između radnog i slobodnog vremena, njihovo radno angažovanje je celodnevno i uglavnom slabo plaćeno“
70% radnica u kulturi se makar u izvesnoj meri osetilo lično diskriminisano u profesionalnom okruženju zato što su žene. Jedna trećina ispitanica je tokom obrazovanja bila izložena neželjenim dodirima (32.5%), a više od 10% njih seksualnom nasilju. To, između ostalog, pokazuje istraživanje u vezi sa radom i rodom na kulturnom polju u Srbiji koje je nastalo u okviru projekta “Rodna ravopravnost za kulturnu raznolikost”.
Projekat realizuje Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) sa partnerima od maja 2021. do juna tekuće godine uz finansijsku podršku UNESCO Međunarodnog fonda za kulturnu raznolikost. Prvi korak u projektu, anketno istraživanje uključilo je 206 kulturnih radnica i preduzetnica iz sva tri kulturna sektora (javnog, privatnog i civilnog), iz različitih delova Srbije i različitih starosnih grupa. Realizovana su i 32 intervjua i ekspertska fokus grupa sa devet učesnica. Opšti cilj projekta je stvaranje preduslova za ravnopravniji pristup koji ženama, kao kreatorkama kulture, pruža jednake mogućnosti za stvaralaštvo, zaradu i karijeru u kulturnom polju u Srbiji.
Na studiji su u ime konzorcijuma projekta radili/e dr Nađa Bobičić, naučna saradnica na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, dr Predrag Cvetičanin, vanredni profesor Fakulteta umetnosti u Nišu i Tatjana Nikolić, doktorantkinja na studijama kulturne politike, istraživačica na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Za KUMU iznose ključna zapažnja.
Obuhvaćene su četiri oblasti istraživanja: obrazovna iskustva radnica i preduzetnica u kulturi; zatim njihova profesionalna iskustva; balans privatnog i profesionalnog života i na kraju diskriminacija žena u radu u sektoru kulture. U svakoj oblasti istraživanja postoje tri apekta analize – rodni, klasni i teritorijalni aspekt.
Obrazovanje bez rodne perspektive
Ispitanica broj 5, arhitektica, univerzitetska nastavnica i NVO, 30 – 40 godina: …. „Pa svesno se o tome, zapravo, nije pričalo nikad. Ja sam samo…. mislim, jednom u životu, čula predavanje o nečemu što bi bilo gender perspektiva u arhitekturi…“
Svaka radnica u kulturi koja je učestvovala u istraživanju ukazala je na manjak rodnih sadržaja u nastavnim programima. Niti jedna od njih nije navela da je pohađala studijski program u kome je sistematski bila prisutna rodna perspektiva, čak ni u slučajevima kada se nastavni kadar sastojao gotovo isključivo od žena.
„U tom kontekstu pokazuje se zaista još jednom kao neophodno i sad već urgentno uvođenje novih sadržaja u kurikulume osnovnog, srednjeg i visokog umetničkog obrazovanja, kako bi se pružili bolji uvidi u doprinos žena kulturnoj istoriji i produkciji, omogućili uzori novim generacijama i unapredile kompetencije i senzibilitet svih učenika i studenata,“ kaže Tatjana Nikolić.
Tatjana Nikolić, foto: Medija centar
Aspekt koji najviše zabrinjava kada je reč o obrazovanju jeste seksualno uznemiravanje tokom školovanja. Čak dve trećine ispitanica u anketi, (65.5%) navelo je da su im se tokom školovanja obraćali lascivnim govorom i upućivali neprimerene komentare sa seksualnim konotacijama
„Jedna trećina kaže da je bila izložena neželjenim dodirima (32.5%), a čak 22 ispitanice (više od 10% uzorka) seksualnom nasilju. Još njih 14 svedočilo je da su bile žrtve seksualnog ucenjivanja (skoro 7%), a bilo je i primera uznemiravanja zbog seksualne orijentacije i društvenog isključivanja zbog invaliditeta,“ kaže za KUMU Nađa Bobičić.
Ispitanica broj 13, oko 30 godina, saradnica na fakultetu, restauratorka:I čak kada smo se, ovaj, nešto žalili jednoj od profesorki, ona nam je rekla pa dobro kao, on je muško, ti si žensko, kao vi niste maloletne, vi ste mlade žene, njegovo je kao da vas napada, a vaše je da se branite.
Nađa Bobičić, foto: Medija centar
Profesionalno iskustvo između eksploatacije i samoeksploatacije
Na osnovu odgovora ispitanica o svom profesionalnom iskustvu Tatjana Nikolić ilustruje fotorobot radnice u kulturi. Kako kaže u mnogim aspektima profesionalna iskustva radnica i preduzetnica koje deluju u kulturnom polju u Srbiji slična su onima zabeleženim u istraživanjima u regionu jugoistočne Evrope, u Zapadnoj Evropi i u Severnoj Americi.
„Njihova radna iskustva su izrazito prekarna. Za veliki broj njih nema razlike između radnog i slobodnog vremena, njihovo radno angažovanje je celodnevno i uglavnom slabo plaćeno. Karijere preduzetnica, samostalnih umetnica i frilenserki presudno određuje stalna neizvesnost da li će i kada biti angažovane, te nisu u mogućnosti da odbiju ni jedan posao koji im se nudi, a veliki deo svog vremena moraju da posvete negovanju kontakata sa onima koji dodeljuju poslove.“
Sagovornica KUME dodaje da ih u poslu drži ljubav koju prema njemu osećaju.
„Ova kombinacija strukturalno nepovoljnih uslova rada i strasne posvećenosti poslu radnika izuzetno pogoduje odnosima eksploatacije i samoeksploatacije i pogubna je za zdravlje i dobrobit zaposlenih. Ono s čim se, pak, susreću one koje rade u kulturnim ustanovama u Srbiji jeste uplitanje političkih partija u njihov rad. Specifičnost delovanja u kulturnom polju u Srbiji proizilazi i iz njegove snažne centralizovanosti.“
Sagovornica broj 8, menadžerka u kulturi i prevoditeljka, NVO, 40 godina: „Mislim da frilenserski posao u Srbiji podrazumeva i jednu vrstu nekulture koja govori da ti stalno moraš da budeš dostupan. I ako nisi dostupan to se tumači kao nevaspitanje ili ne znam ni ja… Što mislim da bi stvarno trebalo da se promeni i da mi jedni drugima poštujemo malo više vreme.
Balans poslovnog i privatnog
„…Slobodno vreme je vrlo često vreme za rad…“, deo je odgovara jedne od ispitanica. Istraživanje je pokazalo tešku uskladivost porodičnih obaveza i umetničkih karijera i generalno poslova u polju kulturne produkcije. Angažman u sferi kulture je gotovo po pravilu celodnevan.
„Istovremeno, naše ispitanice i dalje obavljaju najveći deo poslova u domaćinstvu i to posebno one sa niskom mogućnošću kontrole – rutinske poslove koji se obavljaju svakodnevno i uglavnom u tačno određenim periodima dana i od kojih drugi članovi porodice presudno zavise. U odsustvu institucionalne podrške, umetnice i kulturne radnice vode malu decu na svoje koncerte i predstave, na probe…Sistemska podrška u formi brige o deci u vrtićima se pokazala i ovaj put kao izuzetno značajna, ali malom broju dostupna. Istovremeno, slabo plaćena umetnička zanimanja ili rad u kulturnim ustanovama ne dozvoljavaju da se angažuje eksterna plaćena pomoć oko čuvanja dece koje bi im omogućile da se bar u jednom delu dana nesmetano bave svojim poslom. Utoliko, jedino ostaje podrška roditelja, tamo gde su oni dovoljno mladi i zdravi da mogu da je pruže,“ navodi Nađa Bobičić.
Diskriminacija radnica u kulturi – „apsolutno da“
Skoro trećina ispitanica odgovara sa „apsolutno da“ na pitanje da li su u sektoru kulture, umetnosti i kreativnim industrijama u našem društvu žene diskriminisane, a oko 15 odsto kaže da su se i same osetile diskriminisane u profesionalnom okruženju zato što su žene. Tatjana Nikolić kaže da se većina (skoro 70% koleginica), ako ne apsolutno, ono makar u izvesnoj meri, osetilo lično diskriminisano u profesionalnom okruženju zato što su žene, a njih još više (preko 80%) prepoznaje da diskriminacija postoji čak i ako one lično nisu imale to iskustvo.
„Neke od sagovornica govorile su o primerima očigledne diskriminacije, psiholoških igara, seksualnih aluzija i ponašanja čiji je cilj pokazivanje moći, dok su druge govorile o suptilnom seksizmu, protiv kojeg je još teže boriti se, ili o strukturalnim nejednakostima, koje nije lako ni artikulisati niti iskoreniti. Koleginice se često i kontinuirano suočavaju sa sumnjom u njihove kompetencije, stručnost, zasluge i kapacitete da obave određeni posao, čak i kada su za njega školovane, iskusne u njemu ili same zaslužne za određenu inicijativu ili projekat (svaka treća ispitanica – 34,5%).“
Ispitanica broj 16, oko 50 godina, književnica, direktorka institucije kulture: „.. gde su škole, tu su direktorke, gde su ustanove kulture, tu su direktorke… Gde nema novca tu su žene. Jer, ovaj, ženama ne treba davati novac, one ne znaju kako će s njim.“
Istraživanje je pokazalo da se raspodela posla u kolektivima tradicionalno ogleda i u tome što su ženama dodeljivani administrativni i birokratski poslovi, kao i zadaci koji uključuju domaćinstvo, brigu, organizaciju i koordinaciju drugih članova tima, a onda se ovakvi poslovi na kraju manje vrednuju, onemogućavaju autorstvo, donošenje ključnih odluka i manje su vidljivi. Nađa Bobičić kaže da je u tom kontekstu, svaka druga ispitanica koja je u trenutku istraživanja bila na liderskoj poziciji navela je da je nailazila na neprihvatanje, ignorisanje i neuvažavanje zato što je žena.
„Neke od prepreka su i neformalni odnosi moći i vaninstitucionalno i netransparentno donošenje odluka, koji se često odigravaju u prostorima u kojima žene nisu dobrodošle, pozvane ili očekivane, ili, ako jesu, ponašanje koje se tada očekuje od njih nije u skladu sa profesionalnim kodeksom niti je često uopšte prihvatljivo za njih. U vezi sa tim, jedanaest ispitanica susrelo se u profesionalnom radu sa fizičkim seksualnim nasiljem, a njih šesnaest sa seksualnim ucenama, što je zajedno skoro 15% uzorka. Više nego svaka četvrta imala je iskustva sa nepoželjnim dodirima u profesionalnom kontekstu, a skoro 70 odsto ispitanica susrelo se u profesionalnom radu sa verbalnim seksualnim uznemiravanjem. Ti rezultati pokazuju da su prakse posebno verbalnog, ali i fizičkog seksualnog uznemiravanja na domaćoj kulturnoj sceni i te kako prisutne i da je neophodno hitno regulisanje profesionalnog ponašanja, komuniciranja i govora prema ženama u sektoru kulture“, ističe koautorka studije.
Neravnopravnost nije „ženski problem”
U ovom mapiranju, kao ključni akteri prepoznati su donosioci odluka u kulturnoj politici na nacionalnom i lokalnom nivou (66.5%), zatim mediji (56.3%), a potom same umetnice, stručnjakinje i radnice u kulturi kao i naše muške kolege u sektoru (33 % tj. 32.5%). Važan udeo u odgovornosti dodeljen je i publici, strukovnim udruženjima, obrazovnim ustanovama i kulturnim institucijama javnog sektora (sve iznad 25%), kaže za KUMU Predrag Cvetičanin.
„Posebno je interesantno u kojoj meri se prepoznala odgovornost i mogućnost za delovanje muških kolega, što ranije nije bio slučaj. U tom kontekstu, prvi i osnovni zahtevi i očekivanja od naših kolega – umetnika, stručnjaka, autora, preduzetnika u kulturnim industrijama – odnose se na preispitivanje sopstvenih privilegija, slušanje koleginica kada govore o neravnopravnosti i učenje na ove teme. U situaciji nasilja ili nepravde, od svih moćnijih, pa tako i od kolega, očekujemo zaštitu, preuzimanje odgovornosti, te preuzimanje tog tereta „borbe sa neravnopravnošću”. Neravnopravnost nije „ženski problem” koji žene treba da reše, već je on i odgovornost kolega koje su u ovom slučaju u privilegovanim pozicijama.“
Predrag Cvetičanin, foto: Medija centar
Tim koji je radio na projektu najavljuje organizovanje osnivačke konferencije Mreže za rodnu ravnopravnost u kulturi u Novom Sadu, 13. maja. Kako kaže Predrag Cvetičanin, za sada su u Kragujevcu i Pančevu imali prostora u gradskim upravama da razgovaraju sa donosiocima odluka u kulturi i da ih informišu o preliminarnim rezultatima istraživanja, toku realizacije projekta i tom prilikom ponude neke inicijalne preporuke za dalje delovanje.
„Sada kada je istraživanje u potpunosti finalizirano ponovo planiramo da ih kontaktiramo i uputimo u dalje korake koje je potrebno preuzeti. No, znanje uglavnom nije problem, podaci uglavnom već postoje, zaista jeste pitanje dubinskog razumevanja, političke volje, zainteresovanost da se odreknemo sopstvenih privilegija i podelimo resurse i moć sa drugima. Promena diskursa ne samo da nije dovoljna, već čak može da bude i štetna jer maskira da problem i dalje postoji. Za bilo kakve substancijalne promene neophodno je da politički akteri prilikom rešavanja problema rodne neravnopravnosti u našem društvu, pa i u polju kulture, to rade u saradnji i uz poštovanje ekspertize i slušanje smernica od stručnih organizacija koja se upravo ovom temom bave već decenijama, kako u našoj zemlji, tako i u regionu.
Piše: Tamara Srijemac
