- avgust 2022. Kategorija: Autorski tekstovi Izvor: Nezavisnost.org Foto: pixabay, pexels, istockphoto
Neko kao da je u Srbiji namerno uništio osnove medicine rada i njenu nekad veoma važnu ulogu u zdravstvu i zaštiti radnih prava. Zato se danas godišnje otkrije tek nekoliko slučajeva profesionalnih oboljenja radnika, kao da u Srbiji na radnim mestima teku med i mleko.
Problem položaja medicine rada u sistemu bezbednosti i zdravlja na radu je takav da bi se lako moglo zaključiti da takve normativne nelogičnosti i kontradiktornosti nisu mogle nastati slučajno – kao da je neko namerno i jako rovario po ovoj oblasti, ne bi li uništio sve osnove ove grane medicine i njene, nekad veoma značajne uloge u zdravstvenom sistemu i zaštiti radnih prava.
Jedna od najznačajnijih jeste dijagnostikovanje profesionalnih bolesti – sada se u toku godine otkrije tek nekoliko slučajeva profesionalnih oboljenja radnika, kao da u Srbiji na radnim mestima teku med i mleko dok poslodavci brinu o zaposlenima po nekim merilima iz naučne fantastike.
Optimistički zvuče reči sagovornika portala UGS Nezavisnost da nema tog „majstora“ koji bi to ovako sistematski dokusurio, a realno je reč o nebrizi i zapostavljanju medicine rad koja se smatrala reliktom socijalizma i samoupravljanja, uprkos činjenici da je ona uobičajena u mnogim kapitalistikim zemljama.
Izumiranje specijalnosti
Kako je za naš portal kazao Zoran Ilić, predsednik Granskog sindikata zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“, medicina rada je bezmalo „izumrla“ i gotovo ništa nije urađeno da se to spreči i njoj nađe adekvatno mesto u zdravstvenom sistemu.
Posledično, ni zdravstvo, ni nadležni za oblast rada ne prepoznaju poseban problem radnika na težim, za zdravlje rizičnijim radnim mestima, počev od zaštitnih mera, preko savremenijih propisa za zdraviju radnu sredinu, sve do pitanja dijagnoza profesionalnih bolesti i stepena invalideta nastalog zbog njih.
“Pandemija kovida 19 i problemi zaposlenih samo su zaoštrili pitanje položaja medicine rada i zdravlja radnika, a stav UGS i našeg granskog sindikata po ovom pitanju je više puta prethodnih godina upućen nadležnima, naročito za vreme intenzivnih talasa zaraze. On se u suštini svodi na to da je kod nas zdravstvena zaštitna briga o radnicima na jako niskom nivou, kao i preventiva uopšte, bezbednost na radu je takođe minimizirana, a mogućnosti da zaposleni dođu do dijagnoza profesionalnih bolesti i sa tim vezano ostvarivanja prava po osnovu invalidnosti su već u domenu sintagme ‘verovali ili ne’“, ističe Zoran Ilić.
Sa time je saglasan i dr Petar Bulat, profesor Katedre medicine rada Medicinskog fakulteta u Beogradu i član međunarodnog udruženja „Collegium Ramazzini“ koje okuplja 170 najeminentnijih svetskih stručnjaka iz oblasti medicine rada.
“Ovakva situacija će već u narednih nekoliko godina dovesti do izuzetno velikih problema. Danas gotovo svi penzionisani specijalisti medicine rada nastavljaju da rade kako bi koliko toliko kompenzovali nedostatak kadra, jer mladih specijalista nema. Kao najbolja ilustracija aktuelne situacije može da posluži podatak da je aktivan i specijalista medicine rada rođen 1935. godine“, navodi profesor Bulat za portal UGS Nezavisnost.
Zaposleni bez profioboljenja
Naš sagovornik podseća da propisima nije definisano ko plaća troškove dijagnostike profesionalnih oboljenja, odnosno jasno je da taj deo dijagnostike ne plaća Republički fond zdravstvenog osiguranja. Kao preostala mogućnost ostaje da te troškove snosi zaposleni, koji za to nema dovoljno sredstava, ili poslodavac, koji je u tom slučaju u sukobu interesa. Kao rezultat takve situacije u Srbiji se godišnje utvrdi od dva do sedam slučajeva profesionalnih bolesti, dok je realno očekivani broj zaposlenih sa profesionalnim oboljenjem 300 do 400.
Kako smo do toga stigli? Prema rečima Zorana ilića, treba biti svestan da je ovo zapravo samo vrh ledenog brega.
“Naravno da je srž problema što se već duže od 15 godine medicina rada izopštuje. To je počelo jednostavnim smanjenjem broja specijalista, počev od njihovih udaljenja iz domova zdravlja do needukovanja novih stručnjaka. Posledično, ali ne samo zbog toga, sve je manji broj pregleda i utvrđivanja profesionalnih oboljenja i invaliditeta. Tome je doprinela i zbrka oko propisa i neinformisanost radnika i sindikalaca u ovoj oblasti”, smatra predsednik GS zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“.
Vrzino kolo
Profesor Bulat nam ilustruje nedoslednosti u okviru sistema, odnosno odsustvo jasnog položaja medicine rada.
„Za medicinu rada je nadležno Ministarstvo zdravlja, jer ono donosi propise koji regulišu organizaciju službe medicine rada i uslove za otvaranje ustanova medicine rada. Kako ovo ministarstvo očigledno nije zainteresovano za ovu oblast, propisi koji regulišu uslove za otvaranje ustanova medicine rada su, najblaže rečeno, čudni. Na primer, obezbeđivanje kadrova i opreme koji su bili neophodni za rad po Pravilniku o prethodnim i periodičnim pregledima, koji je važio do 2008. godine, za rad po novom Pravilniku su irelevantni. Takođe, zahteva se nabavka opreme za merenje štetnosti u radnoj sredini koja postoji samo u muzejima, u pojedinim slučajevima se čak zahteva nabavka opreme određene robne marke, pri čemu zahtevi nisu u korelaciji sa zahtevima Ministarstva rada koje izdaje dozvolu za obavljanje delatnosti merenja štetnosti u radnoj sredini“, objašnjava Bulat. Ističe da se u Srbiji danas samo jedna ustanova medicine rada bavi merenjem štetnosti u radnoj sredini, pa su pomenuti zahtevi za nabavku opreme tim apsurdniji.
Apsurd je i u tome što najveći deo propisa koji regulišu medicinu rada potiče iz Ministarstva rada, koje nema nikakve ingerencije nad tom granom zdravstvenog sistema. To generiše nedostatak nadzora nad radom službi medicine rada. Ministarstvo rada, odnosno Inspekcija rada ima obavezu da kontroliše da li se medicina rada pridržava Pravilnika o prethodnim i periodičnim pregledima radnika. Međutim, zbog lekarske tajne i zaštite podataka Inspekcija rada nema pravo uvida u lekarske kartone. Mada, i kada bi na to imala pravo, inspekcija ne raspolaže kadrovima koji bi mogli da ostvari kvalitetan uvid u medicinski kadar.
Prema aktuelnim propisima usluge medicine rada bi trebalo da plaća poslodavac, nastavlja profesor Bulat sa navođenjem brojnih nelogičnosti.
„Međutim, kako zakonodavac nije predvideo obavezu poslodavca da sklopi ugovor sa medicinom rada, te usluge su svedene samo na prethodne i periodične preglede. Iz već navedenih razloga, ne postoji kontrola nad delovanjem medicine rada pa se taj deo posla svodi na trku za zaradom, pri čemu se ne poštuju osnovni elementi Pravilnika o prethodnim i periodičnim pregledima. Obilazak radnih mesta, promocija zdravlja na radu, kontrole zaposlenih koji ne rade na radnim mestima sa povećanim rizikom su zbog ovakvih nelogičnih rešenja ostali van interesa države i poslodavca“.
Senior woman visited by home care specialist
Tumačenja za Riplija
Zanimljivo je i to da iako je Pravilnik o utvrđivanju profesionalnih bolesti inoviran i proširen 2019. godine, ni on, kao ni druga relevantna dokumenta, ne definišu proceduru utvrđivanja profesionalnog oboljenja.
„Na osnovu aktuelnih propisa nije jasno ko ima pravo da utvrdi profesionalno oboljenje. Da li lekar specijalista medicine rada može samostalno da utvrdi profesionalno oboljenje? Nema ni podataka koje bi to eventualno zdravstvene ustanove mogle da urade. Na nivou narodnog predanja je mišljenje da je to u nadležnosti Instituta za medicinu rada Srbije i zavoda za medicinu rada pri univerzitetskim centrima. Nažalost, to nigde ne piše. Nije definisano ni ko je nadležan za žalbe na odluke o postojanju ili nepostojanju profesionalnog oboljenja. Drugim rečima, ne postoji ustavom zagarantovana dvostepenost, pa time ni bilo kakva pravna sigurnost za ljude koji bi trebalo da dobiju takav status“, napominje profesor Bulat.
Ni ovde nije kraj nelogičnostima i zbunjivanju. Naš sagovornik ukazuje da se u Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu govori o službi medicine rada, ali da u zakonima i pravilnicima koje donosi Ministarstvo zdravlja te službe znače nešto sasvim drugo. U slučaju otvaranja nove ustanove medicine rada to se čini prema pravilnicima Ministarstva zdravlja, pa dolazi do problema i nejasnoća ko i šta može da radi u oblasti medicine rada.
Kada je reč o specijalistima, nakon odluke Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja (RFZO) da od 2005. prestane sa finansiranjem usluga medicine rada, veliki broj specijalista je iz te oblasti prešao u izabrane lekare. Posledica je da su zdravstvene ustanove gotovo prestale da šalju lekare na specijalizaciju što je odmah napravilo ogroman nedostatak u raspoloživom kadru, tvrdi profesor Bulat. Kako Ministarstvo zdravlja nije zainteresovano za medicinu rada, specijalizacija medicine rada nije proglašena deficitarnom granom. Time su mladi lekari, koji su eventualno zainteresovani za tu oblast, onemogućeni da završe odgovarajuću specijalizaciju.
Resetovanje i borba iz početka
Posledice svega pomenutog su vidljive u svakodnevnom zdravstvenom stanju zaposlenih, ukazuje Zoran Ilić.
“Za vreme pandemije medicina rada je trebalo da bude uključena i bude veliki oslonac prilikom propisivanja, primene i nekih elemenata kontrole mera za suzbijanje epidemije. Da je drugačije ne bi se, na primer, dešavali brojni slučajevi u nekim kolektivima da se mere zanemaruju ili proizvoljno primenjuju, i da fabrike postanu legla infekcija kovida 19”, ocenjuje naš sagovornik.
Ilić je zbog toga siguran da se mora krenuti takoreći – iz početka.
“Nedoslednosti su tolike da bi trebalo, pre svega, pokrenuti kampanju informisanja i edukacije članova sindikata i radnika u oblasti medicine rada, a zatim početi sa zahtevima i pritiscima na državu, nadležna ministarstva i unutar Socijalno-ekonomskog saveta. Moramo vratiti i osavremeniti ulogu medicine rada i njene primene u preventivi, lečenju i utvrđivanju profesionalnih oboljenja, koje je ona imala do početka intenzivne tranzicije. Ako se to ne učini, uništićemo potpuno jednu veoma bitnu granu medicine, a radnici gotovo da neće nikako moći da ostvare jedno od svojih najvažnijih prava”, ističe za portal Nezavisnost.org predsednik GS zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“ Zoran Ilić.
Za takve akcije bitno je znati šta sindikalne predstavnike još čeka. Profesor Bulat je poznat i po tvrdnji da su u vreme promovisanja saznanja i lečenja retkih bolesti u Srbiji, profesionale bolesti postale najređe.
“Ima više uzroka za činjenicu da su profesionalne bolesti u Srbiji ‘ređe od retkih bolesti’. Među glavne probleme svrstao bih pre svega, nedefinisano finansiranje dijagnostike profesionalnih bolesti. Zatim, akti o proceni rizika nisu dovoljno kvalitetni te veliki broj zaposlenih radi na radnim mestima koja su sa povišenim rizikom, ali to nije utvrđeno Aktom o proceni rizika te ne podležu pregledima medicine rada”, navodi profesor.
Bulat dodaje da lekari u primarnoj zdravstvenoj zaštiti ne znaju dovoljno o profesionalnim bolestima. Usled velikog broja pacijenata koje izabrani lekar treba da pregleda tokom dana on jednostavno nema vremena da se upušta u istraživanje uzroka oboljenja i eventualno otvaranje sumnje da se radi o profesionalnom oboljenju. Svemu pobrojanom treba dodati i slabo poznavanje prava pacijenata sa profesionalnim bolestima, kako kod laika, tako i među većinom zdravstvenih radnika.
Male physiotherapist giving a hand massage to female patient lying on medical table
Istorija medicine rada u Srbiji
Istorijat medicine rada u Srbiji pokazuje koliko greše oni koji tvrde da je ona relikt socijalizma i samoupravljanja. Malo je poznato da prvi zakoni o zaštiti radnika i zaštite njihovog zdravlja na radu na ovim prostorima datiraju pre Drugog svetskog rata, iz tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Još 1921. godine donesen je Zakon o inspekciji rada, godinu dana kasnije i prvi zakon o osiguranju radnika. U periodu od 1922. do 1939. Kraljevina Jugoslavija je prihvatila većinu od 63 međunarodnih konvencija o radu.
Period posle 1945. karakterisala je brza industrijalizacija, i razvoj velikih industrijskih preduzeća – fabrika u društvenom vlasništvu, što je pratio i čitav niz zakonskih propisa: Zakon o obaveznim periodičnim pregledima radnika (1947), Zakon o sanitarnoj inspekciji (1948), Zakon o invalidskom osiguranju (1958), Zakon o zdravstvenom osiguranju (1959)… U tom period medicina rada je bila integralni deo organizovane zdravstvene zaštite sa osnovnim zadatkom da zaštiti i unapredi zdravlje radnika, i bila je sastavni deo primarne zdravstvene zaštite za sve zaposlene. Veoma razvijene službe medicine rada bile su u sastavu velikih preduzeća u zaličitim granama industrije, kao u metalskom kompleksu, tekstilnoj, drvoprerađivačkoj i građevinskoj industriji, poljoprivrednim kombinatima…
Od 1991. godine Srbija je, u procesu socijalno-ekonomske tranzicije, prošla kroz radikalne promene u radnom okruženju, uključujući bezbednost i zdravlje na radu, promene socijalne zaštite radnika i sistema zdravstvene zaštite, uključujući i službu medicine rada. Nažalost, umesto reorganizacije i modernizacije medicine rada došlo je do raspada njenih službi, pre svega kao posledica raspada velikih industrijskih preduzeća.
MOR: Peti princip radnih prava
“Radni ljudi širom sveta imaće direktne koristi od odluke Međunarodne konferencije rada (MOR) da sigurnost i zdravlje na radu prizna kao peti osnovni princip kod prava na radu”, objavljeno je sredinom juna na sajtu ove specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija, što je preneo i naš portal https://nezavisnost.org/mor-veliki-napredak-u-oblasti-sigurnosti-i-zdravlja-na-radu/ .
U informaciji se ukazuje da ta promena predstavlja prvo proširenje osnovnih prava radnika u posljednjih dvadeset pet godina.
“Više od tri miliona radnika godišnje umire zbog svog posla, a još desetine miliona njih doživljavaju povrede i obolevaju”, podaci su MOR-a.
U donošenju ove odluke Konferencije MOR-a učestvovali su i predstavnici reprezentativnih sindikata iz Srbije – Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ i Saveza samostalnih sindikata. Tom odlukom se pravo na zdravo i sigurno radno okruženje, dodaje na druga četiri prava koja je Međunarodna organizacija rada usvojila još 1998. godine.
Branislav Božić, urednik lista Danas
