Ko će izmoliti pomilovanje za važne?

Bojan Bosiljčić

U prekretničkoj knjizi pesama Tražim pomilovanje iz 1964. godine, Desanka Maksimović, vodeći dijalog sa carem Dušanom, velikim vladarem i zakonodavcem, preispituje odnos moći koju daje vlast i one koju daje samilost. (Veliki kontrast, Pesnikinjo. Da vidite samo šta se danas od toga napravilo.) Poezija, to smo nebrojeno puta do sad imali prilike da se uverimo, omogućuje najdublji uvid u ljudsku prirodu, i istorijske pojave i ljude koji su nas oblikovali ovakve kakvi smo danas (ili juče, ili sutra, ili bilo kad). Kad niko ne zna, ni inženjeri, ni filozofi, pitaj pesnike, reče neko.

Tako su u pomenutoj zbirci Desanke Maksimović ispisani neki od najvažnijih stihova koji se tiču odnosa vlastodršca s jedne i Malog Čoveka s druge strane. Glavni „lik“ te knjige je strašni Vladar koji, međutim, ispisuje Zakonik po kome se u carstvu ima suditi bez straha od carstva njegovog nego ̶ po slovu Zakonika. „Ja sam car zarobljen zakonima/ koje propisujem sam“, kaže Pesnikinja u jednom stihu, prenoseći samo lirskim jezikom ono što u čuvenom pravnom tekstu jednog velikog vladara odavno stoji zapisano.

Osim što je očigledno, po čemu je to jedna pesnička knjiga od pre pola veka tako značajna danas? Pišući za sajt UGS Nezavisnost o fatalnim nedostacima i manjkavostima tranzicije koja je po ubrzanom, tzv. vašingtonskom modelu, na ovim poslovičnim prostorima počela posle 2000. godine, prof. dr Zoran Ristić kaže na jednom mestu da „šteta nastala zbog loših privatizacija verovatno nikada neće biti izračunata, a malo je verovatno da će iko odgovarati jer je u ogromnom broju slučajeva ’pljačka urađena po zakonu’, pa je sve više onih koji kada ocenjuju efekte privatizacije u Republici Srbiji govore i o ’zakonski osmišljenom zločinačkom poduhvatu’“.

Taj, međutim, „zakonski osmišljen zločinački poduhvat“ nije u istoriji ništa novo. Aušvic, Mathauzen, Dahau, Bergen-Belzen… podignuti su i privedeni nameni na osnovu uredno donesenih zakona jedne uređene evropske države. Nikakvih, dakle, nezakonitosti ili proizvoljnosti nije bilo u projektu Holokausta tokom kojeg je za četiri godine rata u Evropi, od strane nemačkih nacista, ubijeno u gasnim komorama preko 6 miliona Jevreja. S obzirom na tu „zakonitost“ takvog delanja, dalo bi se, u duhu gore citiranog pasusa, zaključiti da tu takođe „niko nije odgovarao“. Međutim, Saveznici su mislili drukčije.

Mislili su, naime, da kada zakon preraste koordinate elementarne ljudskosti, da tada gubi obeležje zakona, i postaje emanacija pukog divljaštva uvijenog u varljivu oblandu zakona. Što ga, ergo, ne čini zakonom.

Zakoni, dakle, važe, i što je još važnije: prenose svoje važenje na buduće generacije samo ako su u skladu sa kosmičkim poretkom gde se svi naši gresi i dobra dela vagaju i stoje u neprekidnoj kakvoj-takvoj ravnoteži. Nema tog zakona koji može da poremeti tu ravnotežu i da i dalje bude uvažavan kao zakon.

Pa tako i taj „zakonski osmišljen zločinački poduhvat“ i njegovi počinioci ne mogu računati ni na kakvu bezbednost u budućnosti, bezbednost koja bi počivala na činjenici te groteskne „zakonitosti“. Velike nepravde naplaćuju se posle velikih potresa, potresa čiji akteri ne mare za „zakone“ onih koji se nisu obazirali ni na šta do na svoju sujetu.

Moralna istina našeg doba, ovog perioda koji upravo živimo, počiva na lažnim pretpostavkama zakonitosti i uređene države koja, međutim, zapravo ne postoji. U istorijskom provizorijumu u kojem čekamo šta će se dogoditi jer licemerje, laž i sveopšte kvarenje imaju svoj vek trajanja posle kojih dolazi do Velikog Čišćenja, u tom provizorijumu postaje bolno vidljivo da ćemo za pomilovanje morati da se postaramo sami, da neće biti vladara koji će biti okovan svojim zakonima. Ovde su zakoni iskovani samo za jedne; drugi se smeju u nalivaju viskijem. I broje nas u glavu. Dok mi čekamo kad će da počnu da broje u stomak.

Tako da već sada, poput velike pesnikinje koja je to umela da učini 1964, treba tražiti pomilovanje između ostalog i za te Važne (ključna pesma zbirke), koji u svom slepilu nisu znali gde udaraju kad je nastupio taj Veliki Mrak. Jer čak je i car, poručuje nam Pesnikinja (a pesnici najbolje znaju), izlažući pokoljenjima svoju poziciju nad svojim savremenicima, navodeći da „sudije sude a dželat veša, žeže i seče“, ustvrdio da on, car, „nema rašta silaziti kao krvnik među ljude i mada vladam po milosti boga nisam bog da praštam“.

Ako, dakle, i jedan veliki car odbija čast i mogućnost da prašta pripisujući ta svojstva samo bogu, strašna dilema sa kojom moramo da se nosimo ovih vremena dok čekamo šta će se dogoditi je: hoće li biti dovoljno pesnika da izmole pomilovanje za sve Važne?

Tražim pomilovanje

za one koji imaju pozivnice

za svaku povorku i panoramu,

za čoveka koga i u vozu, i na gozbi, i u hramu,

i u raju,

numerisano mesto čeka,

za one koji još za veka

grobnicu gde će leći znaju;

za ljude koje na svakoj vodi

čekaju brodi

i kotva u svakom brodolomu,

kojima su svi znani i neznani