Apsolutni favorit i publike i tročlanog žirija na ovogodišnjem festivalu Profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji je održan u Zrenjaninu u prvoj polovini meseca, jeste predstava „Tri sestre“. Proglašena je za najbolju predstavu u celini.
Narodno pozorište „Deže Kostolanji“
Polazeći od čuvene Čehovljeve drame „Tri sestre“ uz saradnju sa dramaturškinjom Katalin Gero, reditelj Zoltan Puškaš uspeva da izgradi potpuno novo teatarsko ostvarenje. Prva i najočiglednija rediteljska intervencija jeste postavljanje pojma seksualnosti u prvi plan predstave i pripovedanje iz ugla transrodne osobe. Bez tendencije da zadobije simpatije publike, već naprotiv da razloži suštinske probleme društva, uz minimalističku, ali vrlo moćnu scenografiju i prožimajući sopstvena životna iskustva u samo dramsko tkivo , reditelj zapravo postavlja osećaj usamljenosti, letargije i bezizlaznosti, kao univerzalne demone sa kojima se svaki pojedinac modernog doba suočava. Ipak, ne želeći da sklizne u patetiku, svojevrsno Puškašu, predstavu boji prepoznatljivim humorom, koji isčitava u samom Čehovu.
“Mi imamo iste problem. To je najbitnije. Nije bitno da li je neko strejt ili gej Ili transrodna osoba, svi imamo iste problem. To sam želeo da pokažem u ovoj predstavi. Mi kao zemlja samo kukamo i niko ništa ne radi. Stalno se preispitujemo da li treba da odem iz zemlje, da promenim posao, partnera… Samo se žalimo, a ne radimo ništa da to i promenimo. Zato i jeste ovakva postavka likova na sceni, gde glumci samo sede i ništa se ne dešava“, naglašava reditelj i dodaje:
„Neizmerno sam sretan da sam dobio ovu nagradu, jer je ovo prvi put da se moja predstava našla u takmičarskoj selekciji nekog festivala”.
reditelj Zoltan Puškaš na dodeli nagrade
Novina na 71. Festivalu bila je i predstava koja ga je otvorila. Reč je o koreodrami pod nazivom „Živi pesak“ rediteljke Kinge Mezei, u izvođenju ansambla Drama na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta Subotica. Zasniva se na istraživanju odnosa poezije i likovne umetnosti, specifičnog mađarskog pesnika Ota Tolnajia i subotičkog slikara i scenografa Pala Petrika. Nižući sažete scenske slike u priču o vojvođanskoj naravi i nepredvidivoj sudbini junaka, rediteljka lišava predstavu suvišnih replika i uvodi teatar pokreta kao jezik pripovedanja. Oblikujući svaku scenu upečatljivom muzikom, kako klasičnom, Štrausa, Stravinskog, tako i savremenom, Silarda Mezeija, kreirano je takozvano totalno pozorište, koje se zasniva na svim umetnostima i dobijena je predstava koja se ne vidi često na pozorišnim repertoarima.
foto: Igor Preradović
foto: Igor Preradović
„Nije bilo lako postaviti ovakvu predstavu na repertoar pozorišta, zato sam morala da apliciram za projekat preko svog udruženja građana i još jednog čiji sam član, i da na taj način potražim novac za realizaciju, a Narodno pozorište Subotica je samo preuzelo ovaj projekat pod svoje okrilje da bi široj javnosti bio dostupan“, ističe rediteljka odgovarajući na pitanje zašto takvih poetika nema češće na teatarskim repertoarima.
foto: Igor Preradović
Da takve koprodukcije nisu novost, potvrđuje i sam selektor dodajući da nas 20. vek i uči da “najvrednija umetnička dela dolaze vrlo često , ako ne i uvek, ne iz onoga što su centri, zato što centri kao i same institucije, imaju svoje okvire i samim tim na neki način otežavaju stvaralačke procese. A zapravo te inicijative sa strane, one nekako počivaju na nečemu što je zapravo jedan poriv da se stvara i slobodnije su. Kada pogledamo razvijenija društva uočavamo jednu vezu između institucija i vaninstitucijalnih inicijativa. Sa jedne strane od vanistitucijalnih inicijativa se očekuje da donesu nešto novo, što kasnije institucije preuzimaju kada se prepozna da one mogu da imaju komercijalnu korist. Primer toga je predstava Ko je ubio Dženis Džoplin. Ona je veliki festivalski uspeh, jer ima uspeh i kod publike. Ne znam da li je prošao neki festival a da nisu osvojili nagradu. A zapravo ta predstava je nastala iznutra, to se vidi po predstavi. Radili su je mladi ljudi pa su samim tim su i pristup i tematika drugačiji, a onda je jedna velika institucija preuzela projekat i postala partner, a ipak SNP to nije inicirao.”
foto:Srpsko narodno pozorište
Selektor govori o predstavi rađenoj po tekstu Tijane Grumić, dok režiju potpisuje Sonja Petrović, a izvode je mladi glumci Akademije umetnosti u Novom Sadu, koju je produkcijski podržalo Srpsko narodno pozorište i Omladinska prestonica mladih (OPENS). Omaž ikoni rokenrola, vraća nas u šezdesete godine prošlog veka, kada ženama nije bilo dozvoljeno da nose pantalone i imaju svoje mišljenje, te je oživljavajući lik legendarne Dženiske, koja je disala punim plućima, volela svim srcem i živela onako kako su mnoge želele, prava atmosfera za suočavanje sa predsrasudama prema današnjoj omladini. Shodno tome, naslov predstave upućuje na razmišljanje ko i šta ubija Dženis Džoplin – kao simbol društva, tada 60-tih godina, ali i mlade glumce danas, s početka novog milenijuma. A da je reč o predstavi koja je uzdrmala pozorišnu publiku i kritiku u poslednje dve godine, svedoče mnogobrojne nagrade dodeljene, i ansamblu kao celini, i glavnim glumicama Sonji Isailović I Bojani Milanović pojedinačno. Za tumačenje lika Dženis Džoplin, pripala im je i nagrada Saveza dramskih umetnika za najbolju žensku ulogu. Osvrćući se na početak kreiranja predstave, glumica Bojana Milanović kaže:
”Kada smo počeli da radimo na ovoj predstavi moj položaj kao glumice nije bio idealan. Samo zahvaljujući rediteljki Sonji Petrović, koja je verovala u mene, koliko ni ja nisam u sebe, i u koleginicu Sonju Isailović, ja sam ovu ulogu i odigrala. Nakon mnogih nagrada, dobila sam i zaposlenje u Srpskom narodnom pozorištu. Zato mi nije bilo teško da u sebi pronađem taj neki poriv i strast da odigram tu ulogu onako zdušno i da je prenesem na sebe, stavim na svoje srce i da u nekim segmentima zaista razumem Dženis”.
foto:Bojana Milanović na dodeli nagrade
A glumačke nagrade otiše su i u Suboticu, Minji Paković, Dimitriju Diniću i Igoru Greksi, glumcima predstave “Kus petlić” Narodnog pozorišta Subotica, reditelja Milana Neškovića, kome je pripala nagrada za najbolju režiju. Reč je o predstavi koja vraćajući publiku u vreme posle Drugog svetskog rata i iulustrujući problem sa kojima se likovi predstave susreću, nagoveštava da, poput junaka drame Aleksandra Popovića, i danas, u predgrađu nekog velikog grada postoje oni kojima sutra nije obećano i da boraveći već decenijama u društvenim okvirima poznatim kao “tranzicija”, nećemo daleko stići. Inače, predstava je na prošlogodišnjem Sterijinom pozorju osvojila čak devet nagrada, uprkos tome što su u pozorišnom svetu poznati kao ansambl čije predstave nastaju u teškim uslovima. Nova zgrada Narodnog pozorišta Subotica i dalje nije u potpunosti opremljena i nisu stvoreni uslovi da bude puštena u rad.
izvor: Narodno pozorište Subotica
izvor: Narodno pozorište Subotica
Igor Greksa, glumac kome je ovo treća nagrada za lik Đakona Avakuma, ističe da iako je predstava smeštena u period kada počinje tranzicija iz koje po njegovom mišeljenju, nikada se ni ne izlazi i ljudi jesu smešteni u tom nekom vremenskom okviru, radnja predstave je mogla da se dešava I danas.
“Odnosno, takve ljude možete da sretnete i dalje u predgrađu Beograda ili po Savamaloj koja više ni ne postoji. Što se tiče uloge, nije mi bilo teško da igram lik koji je đakon, a posle postaje udbaš , pa u tome leže razlozi njegovog postupka. Ono što je bilo ranije više ne vredi i u tome jeste čar ovoga lika, jer možemo da izmaštamo šta se desilo ranije. Zato i volim da ga igram, jer mi vidimo samo posledice svega onoga što je on ranije radio”.
glumac Igor Greksa na dodeli nagrade
Da su oni koji se bave kulturom, mnogo više senzibilisani za goruća društvena pitanja u odnosu na društvo i ono što je dominantan medijski diskurs, svedoči i predstava „Devojčica sa šibicama”, u izvedbi ansambla Pozorišta mladih. Polazeći od dobro poznate priče za decu Hansa Kristijana Andersena, rediteljka Sonja Petrović kreira surovo realnu priču o beskućnicima, trgovini ljudima odnosno “deci u pokretu”.
izvor:Pozorište mladih
izvor:Pozorište mladih
Nagrada za najbolju žensku ulogu pripala je Kristini Savkov kojoj nagrada imponuje ne samo kao potvrda njenog glumačkog talenta, već pre svega jer je priznanje za ulogu u predstavi koja ima zadatak da osvesti i roditelje i decu , i nauči empatiji.
“Jednostavno da počnemo da primećujemo tu decu sa lice i da vidimo na koji način možemo da pomognemo i koji je to naš mali korak u borbi protiv nasillja nad decom i trafikinga. Nadam se da je ovo put da se čuje za našu predstavu i da je što više ljudi pogleda. Mi kao pozorišni radnici dužni smo da ukazujemo na problem današnjice i da pozorište nije samo zabavljačko, ne treba samo da bude izlazak, već i da alarmira na probleme sa kojima se svakodnevno susrećemo. Zato i treba da se promoviše pozorište kao umetnost”, zaključuje nagrađena glumica Kristina Savkov.
Glumica Kristina Savkov na dodeli nagrade
Dakle, po selekciji koju je ove godine koncipirao pozorišni reditelj Vlatko Ilić, stiče se utisak da se pozorišta Vojvodine, namerno ili ne, zaista bave problemima društvenih marginalaca ili barem onih koji se osećaju izopšteno iz društva. Ako se vodimo dobrom starom floskulom da je “pozorište ogledalo društva”, šta nam onda poručuje selekcija ovogodišnjeg festivala?
“Kada sam sklapao selekciju nisam imao utisak da su teme koje su dominatne te koje govore o ljudima, uslovno rečeno sa margine. To može da ima veze sa tim da se o pozorište nalazi na margini. Uopšte institucije kulture, a naročito vanistitucinalne inicijative su na margini društvenog života i moguće je da onda to dovodi do toga da oni koji stvaraju pozorište budu dodatno zainteresovani i senzibilisani za takve teme. To inače jesu teme za koje sam ja naročito senzibilisan. Mislim da je naše društvo posebno neosetljivo za različite teme, da li su u pitanju seksualne manjine ili beskućništvo, deca sa ulice, trgovina ljudima…“, ističe selektor, dodajući da su i pozorištu potrebni novi umetnički izrazi, novi jezik, a samim tim i novi načini promišljanja o teatru. Zato zaokružuje ovogodišnju selekciju pod nazivom „Sve pozorišne mašine, priče, slike, afekti“.
Sagledavši sve te pozorišne priče, slike, afekte, sve one pozorišne postupke koje čitamo kao inovativnosti, teme koje problematizuju mentalno i emotivno stanje društva, poziciju pojedinca, radnika, deteta, ostaje još da odgovorimo na pitanje Ko je tu marginalac?
Da li je na margini društva i pozorište samo, za čiji se opstanak izdvaja toliko malo iz budžeta da to više ni nije tema u javnosti, ili svi mi koji živimo na ivicama velikih gradova, u nekim zaboravljenim delovima društva, na margini Evropske unije?
Piše: Sonja Mitrović
