O mentalnom zdravlju u Srbiji govori se malo i nedovoljno. Koliko je važno podsećati da bez brige o mentalnom zdravlju jednog društva nije moguće očekivati da ono bude i dobro uređeno, na Međunarodni dan mentalnog zdravlja, 10. oktobra, podsetio je i Centar za emotivnu podršku i prevenciju samoubistva Srce: “Mentalna bolest je zdravstveni problem koji u značajnoj meri slabi mogućnosti osobe da misli, oseća i dela, izaziva stres i osujećuje funkcionisanje osobe u važnim životnim oblastima (…) Da li ste znali da se, kada doživimo socijalno odbacivanje, aktiviraju isti receptori mozga kao i kada doživimo fizičku povredu? Usamljenost boli. Ljudima koji imaju mentalni problem je podrška potrebna, a upravo su za to uskraćeni. Mentalna bolest nije zarazna, ali ravnodušnost jeste”. U Srbiji građani nedovoljno znaju i da je Međunarodni dan mentalnog zdravlja najvažnija godišnja globalna kampanja namenjena podizanju svesti o njegovom značaju, da se obeležava u gotovo svim zemljama i na svim kontinentima, kroz lokalne i regionalne događaje.
U tekstu koji je aprila ove godine objavljen na Euronews Srbija, u Srbiji je postavljen novi rekord – tokom 2022. godine građani Srbije su ukupno popili više od 7 miliona pakovanja lekova za smirenje (anksiolitika) i antidepresiva. U tekstu se navodi da podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje pokazuju da su od ukupnog broja izdatih lekova 5.2 miliona pakovanja anksiolitici, dok su 2,14 miliona antidepresivi. Prema podacima iz februara 2020. godine, objavljenim u tekstu Ognjena Zorića na Radio slobodna Evropa, a prema podatku Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, “svaka četvrta ili peta osoba, odnosno između 20 i 25% populacije Srbije povremeno ili svakodnevno uzima neke od preparate benzodijazepina, odnosno, sedative”, dok je, recimo, u zemljama severne Evrope taj broj ispod 10%.
Prema rezultatima istraživanja Mentalno zdravlje u Srbiji: procena potreba, faktora rizika i barijera u dobijanju stručne podrške, koje je 2022. godine sprovela grupa psihologa (Dr Marko Živanović, Dr Maša Vukčević Marković, Jana Dimoski, Matija Gvozden) sa Univerziteta u Beogradu, “trećina stanovništva Srbije se može smatrati psihički ugroženim, 15.6% stanovništva ima prisutne simptome depresije, 7.2% anksioznosti, dok je 1.6% stanovništva u visokom riziku od suicida. Dodatno, 2.9% građana izveštava da su makar jednom tokom života bili hospitalizovani zbog psihičkih tegoba, 8.1% građana Srbije izveštava da im je tokom života postavljena dijagnoza mentalnog poremećaja, dok 11.8% građana izveštava da su u poslednjih 7 dana koristili lekove usled psihičkih tegoba”. Poseban problem predstavlja izražena stigmatizacija osoba sa mentalnim poremećajima, što rezultira značajnim procentom onih koji se ne obraćaju za pomoć, mada imaju izražene psihičke probleme. Istraživanje je pokazalo i da na odluku “da li će se osoba obratiti za pomoć kada joj je pomoć potrebna značajno utiče nepovoljnija finansijska situacija osobe, kao i samostigmatizacija, odnosno sklonost osobe da obraćanje za stručnu pomoć doživi kao lični neuspeh”.
U Srbiji se, ipak, sve češće govori o psihološkom nasilju koje vlada u javnoj sferi i o posledicama koje ono ostavlja na mentalno zdravlje. O ovom problemu razgovarala sam sa ekspertkinjom, koja je iz opravdanih razloga, želela da ostane anonimna. Ona nalazi da: “Kada se govori o aktuelnom psihološkom nasilju u javnoj sferi/javnom životu mogu se prepoznati dva oblika nasilja. Jedno je otvorena, direktna, usmerena psihološka agresija ili nasilje koje targetira pojedine osobe ili čitave delatnosti i zaposlene u njima. Na primer zastrašivanje primenom kaznenih mera koje se pokrivaju zakonima kao u slučaju afere sa frilenserima, lekarima koji su “odbijali poslušnost” u vreme pandemije, premeštanje “neposlušnih” nastavnika iz grada u selo “zbog potrebe posla” (što se sve graniči sa mobingom koji je teško dokaziv), ili kažnjavanje uzbunjivača uskraćivanjem osnovnih ljudskih sloboda i kršenjem ljudskih prava. Sve su to situacije o kojima mnogo toga znamo. Ono čime se manje ili ređe bavi zajednica, jeste na koji način ovakvo postupanje ili nepostupanje (na primer u slučaju Ribnikar, kada državni službenik ne snosi posledice zbog javnog objavljivanja spiska potencijalnih žrtava pucnjave, što je takođe kršenje ljudskih prava, ugrožavanje njihove bezbednosti i izlaganje javnom psihološkom nasilju) nepovoljno utiče na javno mnjenje, na svest javnosti, njihove stavove, vrednosti i uverenja. Drugim rečima, normalizuje se ovakvo postupanje i uvodi se u sferu društveno prihvatljivog. Ovo pitanje je posebno važno kada ga stavimo u kontekst populacije mladih, koji su upravo u procesu formiranja sistema vrednosti, stavova i uverenja o životu, svesti o sebi i drugima, na osnovu kojih se ponašaju u ličnom i javnom prostoru. Svedočimo o eskalaciji školskog nasilja, koje dobija sve brutalnije oblike, dok se sužava manevarski prostor za proaktivan i pozitivan, zaštitnički i edukativni odgovor zajednice na njega”.
S druge strane, kada je reč o problemu uticaja psihološkog nasilja u javnoj sferi na posebno ranjivu grupaciju – mlade, sagovornica smatra da: “Era digitalizacije nudi brojne izvore informisanja, koji su često u koliziji, što doprinosi gubljenju poverenje u sebe, svoje kritičko promišljanje, vodi padanju u nesigurnost, koja se onda traži u drugima. Mladi ljudi su u fazi krupnih i esencijalnih promena u svim sferama razvoja, što podrazumeva preispitivanje autoriteta, njihovih stavova i uverenja, a samim tim i posledično radikalne promene u stavovima, revolucionarne ideje i akcije. Oni traže jasne odgovore na zbunjujuća pitanja i nemaju mnogo strpljenja da predugo čekaju na njih. To je razumljivo, jer se u tom period definiše njihov identitet, lični i kolektivni. Zajednica koja na najfrekventniji način pruža ovaj vid promišljanja danas se nalazi u digitalnoj sferi. To su mediji i društvene mreže, učeni ljudi, popularne ličnosti, zajednica vršnjaka. Međutim, kada se u pomenutim javnim sferama kao odgovor na ovako esencijalna pitanja dobije manipulacija (po 100 evra za “bolji život”), marginalizacija (“uvažavamo vaš glas, ali sada nam je važnije nešto drugo”), minimizacija i zamena teze (“drugima je bilo i gore”, ili “znamo i za gora vremena u istoriji”), kada se nude vrednosti koje ne prave jasnu razliku između patriotizma i ratnog zločina, kada se žrtva seksualnog nasilja okrivljuje da laže i tako dalje, mladi se opredeljuju različito. Jedni će se prikloniti takvim vrednostima i postati manipulativni prema onima koji ih proklamuju (makijavelizam), drugi će odustati od zajednice i potražiće svoj sopstveni put do boljeg života (“odliv mozgova”), treći će ostati bez reakcije, čekajući jasnije signale. I tako dalje… Umesto kolektivne, profiliše se individualistička svest, koja umanjuje šanse za izlazak iz kruga psihološkog nasilja i manipulacije”.
Moja sagovornica smatra i da je, kada je reč o uticaju psihološkog nasilja u javnoj sferi na mlade, jedan od velikih problema i otvoreni govor mržnje u javnim prostorima: “Da ne idem dalje, dovoljno je pomenuti otvoreni govor mržnje u javnim prostorima. Šta želim da kažem? Kako mlada osoba, koja se stalno osvrće oko sebe u potrazi za ličnim i društvenim identitetom, društvenim statusom, može da se oseća u ovakvoj zajednici? Izložena je torturi nesigurnosti, nejasnoće, kolizije, permanentnom razmimoilaženju u razumevanju situacije, sukobljavanju počev od najmanje društvene zajednice (porodice), preko vršnjačke grupe, do najviših autoriteta (državne vlasti, akademske zajednice, kulturnih pregaoca…).
Možda je najveća opasnost u tome što je ovo stanje društva poslednjih tridesetak godina normalizovano od strane velikog dela pomenutih autoriteta, pre svega vlasti, ali i akademske zajednice, koja uglavnom ćuti. Kada se kaže normalizacija, misli se na to da je normalizovano stanje egzistancijalne i vrednosne nesigurnosti (pre svega se misli na moralne vrednosti). To, takodje, znači normalizaciju življenja u toksičnom stresu, koji nastaje kada ovo stanje nesigurnosti i stalnog preispitivanja (ko samo mi kao zajednica, koje su naše vrednosti, kome pripadamo, šta smo drugima), kada ovo “plivanje bez kopna na vidiku” predugo traje. A za osobu od 18 godina to stanje je od rođenja njen životni kontekst. Ona ne zna za drugačije stanje društva. Ne zna šta je njena životna perspektiva, jer joj nije jasna ni perspektiva društva. Kada trčite životnu trku, koja je nelojalna (pravila se menjaju u hodu, prelaze se granice dozvoljenog, prekoračuju norme), onda se prihvata nasilje kao rešenje svih problema. Jer je normalizovano. Zajednica i autoriteti ne reaguju sa ciljem da se to spreči, da se na kristalno jasan način okarakteriše kao neprihvatljivo i postave jasne granice. To je kao da stalno živite bez jasnog uvida kada će neko da vam izmakne tlo pod nogama. Sve ovo stvara kod građana, a ponajviše kod mladih, doživljaj frustriranosti, anksioznosti, izloženosti nasilju (opresiji) i jedno svepreplavljujuće osećanje nemoći pred “alom” koja se sve češće, nušićevski, naziva VLAST. Zar to nije psihološko nasilje?”
Najzad, upozorava moja sagovornica, važno je razlikovati komunikacijske kanale kojima se psihološko nasilje u javnoj sferi plasira: “To mogu biti javne državne institucije koje sprovode diskriminišuće javne politike (nema mesta u vrtiću za decu političkih neistomišljenika), kada se može govoriti o sistemskom nasilju ili opresiji, ali i štampani i digitalni mediji, društvene mreže, koji “samo prenose” nasilje, kada se može govoriti o nedostatku ili neprimenjivanju uredjivačkih politika, kojima bi se zaštitili interesi ugroženih strana/pojedinaca, aktera dogadjaja ili žrtava nasilja, zarad ekonomskih ciljeva”.
Da bi društvo u Srbiji počelo da se oporavlja – a oporavak mu je prema svim dostupnim podacima i neophodan i hitan – o korelaciji između psihološkog nasilja i mentalnog zdravlja moralo bi da se govori mnogo glasnije. Društvo se neće izlečiti samo od sebe, već jedino putem oporavka onih institucija sistema koje imaju najveći stepen uticaja na građane.
A taj put neizbežno počinje prvim pitanjem – Koliko smo zaista (mentalno) zdravi?
pixabay
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
