Glavni odbori četiri reprezentativna sindikata obrazovanja – Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, Sindikat obrazovanja Srbije, Sindikat „Nezavisnost“ i Sindikat radnika u prosveti Srbije, doneli su odluku o obustavi rada u petak, 1. novembra, kada je planiran i protestni skup u Beogradu, sa početkom u 12 časova. Takođe, sindikati su doneli odluku i o stupanju u zakonski štrajk od ponedeljka, 4. novembra, koji je će se sprovoditi naizmenično po školskim upravama.To znači da će časovi biti skraćeni na 30 minuta, a predškolske ustanove će primati decu od 9 časova.
Najavljeni štrajk je povod za razgovor sa Vesnom Vojvodić, portparolkom Sindikata prosvetnih radnika “Nezavisnost”.
Vesna, šta je ovog puta dovelo prosvetare na ivicu i zbog čega imamo protest, a onda i zakonski štrajk?
Priča o prosvetnoj politici zapravo je problem koji prati ovo društvo dugi niz godina. Svaki put kada se događaju ovakve akcije u prosveti, javnost možda ima utisak da je reč o nekom konkretnom povodu koji se možda pregovorima, dogovorima ili na neki drugi način mogu poput nekakve male vatre ugasiti. Istina je , međutim, sasvim drugačija, jer kod nas je mnoštvo problema prouzrokovano jednim višegodišnjim, pa plašim se čak i višedecenijskim marginalizovanjem prosvete i stavljanjem na onu poziciju koju ona niti može da izdrži, niti bi trebalo da trpi, niti sa takve pozicije može da pruži društvu ono što mu je za jedan pravi, kulturološki oporavak potrebno.
Dakle, ovo što sada vidimo i što mnogim ljudima možda deluje kao neka repriza događaja koji su bili aktuelni ranijih godina, zapravo je ponovo jedan mali vulkan nezadovoljstva onih koji rade u vrtićima i školama u Srbiji. Ideja kako bi se to nezadovoljstvo moglo artikulisati donekle je preuzeta iz iskustva susedne Hrvatske. Reč je o jednom modalitetu koji podrazumeva štrajkove, proteste i obustave rada po različitim školskim upravama. U Hrvatskoj je to bilo po različitim županijama.
Ako pričamo o pravim uzrocima, a ne samo o povodima, jer povod za ovo veliko nezadovoljstvo je bestijalni odnos države, Ministarstva prosvete i uopšte cele Vlade prema protokolu koji je trebalo da bude obavezujući ne samo u pravnom smislu, nego i u jednom elementarnom etičkom smislu. Kada se dve ozbiljne strane koje posmatra budno oko celokupne javnosti usaglase i potpišu, nešto što je ostvarivo, izvodljivo i na kraju krajeva utemeljeno u nužnosti funkcionisanja prosvete, pa se potom jedna strana ponaša na način koji je arogantan, potcenjivački i potpuno ignorantski, onda to nije samo pitanje da li je ispoštovano ono što je potpisano, nego je pitanje o čemu je zapravo tu reč. Da li mi to sada svedočimo, po ko zna koji put, da je prosveta kao motor društva samo jedna prazna priča, jedna deklarativna mantra koja se povremeno u javnosti koristi da bi čak i oni neuki to prihvatili kao nešto što bi valjda tako trebalo da bude. Bolan pad u realnost pokazuje da se takve izjave nikako ne mogu slagati sa istinom.
To jeste povod, a uzroci su toliko duboki da je pitanje, čak i kada bi sada celokupna naša obrazovna i kulturna politika preusmerila svoj tok, koliko bi nam kao društvu bilo potrebno vremena da se izlečimo od onih problema koji nas prate na svakom koraku.
Da li je tu reč o činjenici da prosvetni radnik treba i mora da uloži godine u svoje kvalitetno obrazovanje, da potom čitav radni vek živi sa nedovoljnim primanjima za dostojanstven, a ne za luksuzan život, i da na kraju potpuno smireno prihvati nužnost takvog života da kada se penzioniše postaje socijalni slučaj. To je, dakle, jedna dimenzija problema. Tokom svog rada, treba li taj prosvetni radnik da prihvati bolnu činjenicu da je sam na vetrometini i da ne očekuje da će ga od narastajućeg nasilja zaštititi niti timovi u školama, niti Ministarstvo prosvete, niti opšta duhovna klima u kojoj živimo, nego da će morati da se nosi sa tim nevoljama najbolje što ume i da spasava živu glavu.
Ja mogu da nastavim da nabrajam sve one nepovoljnosti koje su javnosti u manjoj ili u većoj meri poznate, ali mislim da iz njih već proizlazi jedan važan zaključak, da sve ono što nam se sada događa čak i nije onoliko gromoglasno izraženo i nije onoliko snažno artikulisano koliko zaslužuje i koliko bi trebalo da bude u ovakvom koordinatnom sistemu koji nam je nametnut.
Prosveta je, kao uostalom i kultura, pa i mediji, već decenijama, svakoj vladajućoj garnituri, poslednja rupa na svirali i u nju gotovo i da nema ulaganja. Zašto vlastima nisu potrebni zadovoljni nastavnici, pa samim tim ni obrazovana omladina?
Obrazovana omladina deluje, deklarativno, kao uspeh jednog društva. Ali obrazovana omladina, kao i uvaženi nastavnici, su takođe veliki rizik za bilo koju vlast koja preferira odsustvo kritičke svesti građana. Kada pogledamo u jednom hronološkom toku, kada vi deset godina kvalitetno obrazujete omladinu, za deset godina vi dobijate jednu vrlo značajnu grupu ljudi koji imaju unutarnje ohrabrenje, svest, sposobnost da se zapitaju da li živimo onako kako bi trebalo, da li su ljudi koji su trenutno na vlasti ostvarili obećanja zbog kojih smo im ukazali poverenje, da li postoje načini da se naši životi brže i lakše približe onom željenom modalitetu. Kada imate neuko stanovništvo, kada imate ljude koji se zadovoljavaju najnižim egzistencijalnim nivoom, kada imate ljude kojima je ne samo luksuz ili im je nedostupno, nego čak ni ne doživljavaju kao svoju imanentnu potrebu da se u kulturi, u raznim njenim oblicima, potvrde kao ljudska bića, onda je tim i takvim ljudima najlakše upravljati, manipulisati i prodavati im rog za sveću, uveravati ih da je ono što je činjenica samo njihova pogrešna percepcija, a da će neki mali ili veliki autoriteti biti tumači stvarnosti.
Činjenica je da ni jedna vlast nije imuna na tu vrstu sujete i da naravno ne ljubi mnogo kritičke glasove, ali potpuno je jasno i neupitno da nekako idemo tim strašnim tokom represije u smislu da sada svedočimo, pa čak i po pitanju ovih naših inicijativa da se unesu određene izmene u Krivični zakonik, da vlast to vidi kao priliku da unese i neke druge element kojima bi se građanske slobode maksimalno ograničile. Potpuno je irelevantno što su naši đaci na svim eksternim proverama znanja sve slabiji i slabiji, što je nezadovoljstvo u prosveti sve snažnije do te mere da više ne mogu ljudi iz vlasti da govore da je to sad samo jedan utisak, a da činjenice ne govore u prilog tome. I da, ovoj konkretnoj vlasti je mnogo značajnije da se uguše svi kritički glasovi i pogledi. Čovek mora da bude ne samo društveno biće, nego i političko u smislu kulturne, odnosno obrazovne politike. Da bude osvešćen građanin jer je jedino to put da postanemo emancipovano i civilizovano društvo.
Meni je ovo mnogo bolno kad pričam sa svojim đacima. Nekada sam u poziciji da sa tim mladim ljudima provedem četiri godine u srednjoj školi, njihovog najosetljivijeg perioda formiranja odnosa prema svetu u kojem žive i sve mi se češće događa da sa tugom konstatujem da se ti mladi ljudi zadovoljavaju mrvicama života. Kao što bi rekao Balašević u onoj pesmi “mladost na tačke kupuju”. Nije čak ni to najstrašnije, već je najstrašnija njihova pomirenost sa time i to je negde dominanto u našim životima da gledamo mlade ljude koji pokušavaju da se prilagode. Cena za to je da mi svi tonemo na tom brodu, da smo prosto društvo koje je potpuno u jednom rastakanju, razdrobljeno, sebično, onečovečeno, neuko, i da su ti glasovi da nešto mora da se učini sve tiši, jer su te uši pune populističkih poruka. Sve zajedno to ostavlja jednu gorčinu i jedan prostor za zapitanost: pa čekaj, da li uopšte ima smisla biti deo te prosvete i nevoljno dati doprinos tome da ovo stanje bude još gore. To ne znači raditi protivno svojim profesionalnim uverenjima, ali je ideja nemoći ta koja nas ugrožava.
U medijima vi imate neka ostrvca gde se vidi da ljudi zaista rade onako kako bi trebalo, ali u školstvu nisu moguća ta ostrvca. Sve su škole pod ingerencijom Ministarstva prosvete, svuda su postavljeni partijski poslušnici kao kapetani tih malih brodova. Vi nemate utočište gde ćete reći “mi pravimo svoju oazu i ovde ćemo raditi kako treba”.
Postoje i stručnjaci koji se ne bi složili sa mnom. Kada sam radila na Majskoj platformi sa uvaženim profesorima beogradskog i drugih univerziteta i kada smo govorili o tom konceptu škole kao dobre zajednice, oni su naglašavali da i sada postoje takve škole. Znate, na kraju oni priznaju da takve škole postoje UPRKOS sistemu. Dakle ništa nije podsticajno u obrazovnom sistemu što bi moglo baš sistemski da reši ključne probleme i ne može sreća vaša da raste na spoznaji da ste vi u nekoj školi, uprkos svemu što nas okružuje odnegovali neke generacije koje će, nadajmo se, da nastave na takav način da posmatraju život, svet i ljude. Dakle, imam snažan utisak da su protiv onoga što je u najvećem interesu društva, i ljudi iz Ministarstva prosvete i ljudi iz čitave vladajuće garniture, i da je javnost na prekretnici da li uopšte ima snage i energije da prepozna važnost prosvete i da stane uz nas.
“Opet ste nas prevarili” bio je naziv protesta prosvetnih radnika koji je 15. oktobra održan u Beogradu. O kakvoj je prevari reč. Šta je to što je ranije dogovoreno, a što nije, odnosno, što neće biti ispunjeno?
Pa to je maltene već jedna istorija beščašća ljudi koji, kao u Sofoklovoj tragediji Antigona, čim se dočepaju moći i vlasti bace pod noge elementarnu etiku. Da ne pominjemo one naše štrajkove 2015. godine i nadalje. Uvek se ta vrsta nezadovoljstva završavala nekakvim sporazumnim aktima, nekakvim protokolima i uvek je u izvesnoj meri to ostalo neispoštovano od strane predstavnika vlasti. Ovo sada što je bio povod i za prethodnu, a i za buduće aktivnosti tiče se protokola iz oktobra 2023. godine. Ništa po tom pitanju nije urađeno do kraja, ili ništa nije ni započeto ako gledamo po segmentima. Koncept te ideje “opet ste nas prevarili” počiva na sledećem: ljudi koji rade u obrazovnom sistemu valjda bi trebalo da budu ne samo obrazovani nego da budu i etični. Kako bi inače vaskolika javnost slala svoju decu na obrazovanje i vaspitanje ukoliko bi postojala opravdana sumnja u mogućnost da onaj ko je i sam nevaspitan ili ko je nemoralan treba da vaspita decu u tom osetljivom periodu njihovog oblikovanja. I onda kada ljudi koji predstavljaju više od stotinu hiljada zaposlenih u obrazovanju, sednu za sto i dogovore se, nekako je teško imati u tom trenutku ideju da je sa one druge strane stola neko sklon prevari, beščašću, nemoralu. Ukažite poverenje jednom, ukažite dva puta, ukažite više puta, a onda se ponovo osećate prevareni. Tako da je ta rečenica signal da mi posla nemamo ne samo sa iskrenim ljudima, mi nemamo posla sa odgovornim ljudima i nemamo posla sa ljudima koji i profesionalno i intimno žele da unaprede prosvetu. Ja verujem da su oni tu postavljeni da bi se finansiski zbrinuli, da bi pojačali svoje prihode, da bi povećali delokrug svoje moći i svog uticaja, ali da korist i efikasnost njihovog rada idu u minus smeru. Minus je vrednost njihovog doprinosa.
Pri tom ne mislim jedino na aktuelnu ministarku nego i na čitavu njihovu dvorsku svitu među kojima su ljudi koji decenije tamo provode, a da ne samo da nikada nisu ušli da rade u vrtiće ili u škole, nego ih to zapravo i ne zanima.
Kako komentarište činjenicu da je Ministarstvo prosvete tražilo da škole vode evidenciju o štrajkačima?
To je jedan sramni gest aktuelne ministarke prosvete. Koliko je i sama bila nesigurna treba li to da čini i ima li prava to da traži, svedoči i činjenica da je u javnosti i u medijima ona davala kontradiktorne izjave. Prvo je procurela ta informacija da ona traži spiskove, pa onda je rekla da to nije tako, da direktori to svakako rade. U toj njenoj zbrci, videlo se da se svi njeni savetnici koji bi trebalo da su dorasli tom zadatku, ne snalaze baš najbolje u pokušaju da istovremeno pošalju jednu vrstu suptilne pretnje zaposlenima, a na drugoj strani, prikriju od očiju javnosti da oni to itekako rade. To nesnalaženje, takođe je pokazalo jednu drugu pukotinu u tom naizgled monolitnom sistemu, a to su direktori škola.
Direktori koji su po represivnim postupcima prema zaposlenima prilično pokazali svoje moći i u prethodnim, pa i u ovim sada aktuelnim događanjima. Zaravo su to ljudi koji ne mogu biti na tim pozicijama bez nekog, slikovito rečeno, blagoslova vlasti. Oni svoju poziciju često prikazuju kao da su između čekića i nakovnja, a istina je da su, želeči da ostanu na toj poziciji, spremni na brojne postupke koji ne samo da im ne služe na čast nego su i protivni moralu pa i zakonskim procedurama i obavezama.
Spiskovi su pokušaj da se obeshrabre oni ljudi koji nisu u poziciji da ih direktori jednim pogledom mogu obeshrabriti. Najčešće su to mladi nastavnici koji nemaju regulisan status ili ljudi koji više od deset godina rade a nemaju status zaposlenog na neodređeno vreme. Mislim da u tim okolnostima, kada su neki iz Društva direktora škola Srbije izjavljivali da to mora da se radi ili još grđe i što je neistina, da predstavnici sindikalnih organizacija treba da dostave spisak, što je besmisleno. Do kraja, ti isti direktori su se nedavno obratili vlastima tražeći da se njima poveća plata. Dakle, apsurd u kojem živimo ogleda se i u ovom svetlu da prosvetni sindikati tražeći ravnomerno povećanje plata i za nastavno i za nenastavno osoblje traže i za te direktore, da ne bude 8 nego 12, a osnovica po kojoj bi se direktorima povećala plata je mnogo viša nego osnovica recimo za tetkice ili za domare ili za servirke u domovima učenika. A ti isti direktori gledaju da svoje škole, vrtiće i domove prikažu kao mesto poslušnika kojima je sve potaman i koji nemaju potrebu niti da protestuju niti da štrajkuju, niti da obustave rad.
Tu bi se možda granica licemerja i završila da ne slutim ono što se mnogo puta do sada i desilo, a to je toliko sramno za bilo koga ko radi u obrazovnom sistemu. Jer kada naša borba, i ako naša borba urodi bilo kakvim plodom, neće se ti bestijalni pojedinci ili čak i čitavi kolektivi čestito odreći takvih plodova i kazati “Ovo je rezultat vaše borbe, sa vašom borbom nisam hteo ili htela da imam ništa ni dok je trajala, ne zanima me ono za šta ste se izborili”. Naprotiv, prigrliće te darove i ponašati se kao da bi to svakako došlo i bez ičijeg truda. To je toliko sramotno i toliko strašno i nedoraslo u moralnom smislu da je teško nemati osećaj onog transfera stida.
Nisu tako retki slučajevi nasilja u školama, zato moram da vas pitam, da li su nastavnici bezbedni na svojim radnim mestima?
To je tužna slika koja pokazuju potpunu nemoći i potpunu nezainteresovanost države za rešavanje tog problema.
Zašto nezainteresovanost? Zato što me niko ne može ubediti da kada smo državi poslali dva ozbiljna dokumenta u kojima se razmatra sve ono što može da bude od krucijalnog značaja za rešavanje problema narastajućeg nasilja nismo dobili odgovore. Jedan je dokument pod nazivom “Majska platforma” i niko se nije oglasio i rekao “poštovani, primili smo k znanju, … u narednom periodu ćemo razmotriti vaše predloge …” i prosto da nam se nakon toga i mesecima ne javljaju pa da čovek kaže “dobro, možda taj proces traje i dalje”. Zatim je bio jedan dokument “Kako do dobrog obrazovanja” gde je takođe jedan element posvećen tome da se u dobrom okruženju ta vrsta inspiracije za nekakvim nasilničkim modelima ponašanja smanjuje, ni o tom dokumentu nije bilo izjašnjavanja. Da ne pominjem smernice koje je sindikat “Nezavisnost” pravio i sa nevladinim organizacijama i udruženjima građana. Takođe dokument koji je imao za cilj da da predloge, vrlo dobronamerne, kako bi se mogao taj problem makar ublažiti. Dakle, totalna nezainteresovanost seže dotle da čak nemate ni odgovor na mejl u kojem bi se videlo bar jedno formalno poštovanje i uvažavanje pa makar da potom uslede neki dani ili meseci u kojima nema ozbiljnog razgovora.
Zašto nemoć države? Zato što ako stavite sebe u poziciju da nećete da se zamerate roditeljima ili porodičnom okruženju iz kog dolaze nasilnici, ako nećete da talasate i da uvedete mere koje bi mogle da uzdrmaju vašu političku poziciju trenutno, ako nećete da procesuirate postupanje onih koje ste sami postavili, od direktora pa naniže, onda u tom sadejstvu nemoći i nezainteresovanosti nastavnik može samo svojim metodičkim i psihološkim znanjima i iskustvom da gleda kako će u konkretnom slučaju da zaštiti, ne samo sebe nego i drugu decu koja mogu biti izložena nekoj vrsti nasilja i da razmišlja “šta je meni ovo u životu trebalo”.
U školama takođe postoji impuls prikrivanja i preimenovanja bilo kojih oblika ponašanja koji imaju elemente agresije. Bitno je ne samo direktorima da se prikažu pred Ministarstvom kao vešti kapetani tih brodova, nego su i ti nastavnici omađijani idejom da ako se pročuje da je u njihovoj školi nečega bilo, da im se đaci neće upisivati naredne godine. Kada to procuri i kada se sazna, šteta uglavnom bude još i veća. U tim okolnostima nastavnik, ako poštuje sve procedure, vrlo lako i vrlo često se može osećati izneverenim i od strane onih sa kojima živi i radi, od strane svog kolektiva. Oni prikrivajući nasilje ne shvataju da neće nevolja zakucati na njihova vrata. Ta nevolja će nogom vrata da im razvali grandiozno.
Šta je to beli štrajk i zbog čega neke vaše kolege svima upisuju petice? Da li raskol među različitim sindikatima na neki način šteti vašoj borbi?
Ja bih krenula od drugog dela vašeg pitanja. Ne samo da mislim da razdrobljenost na sindikalnom nivou prosveti šteti, je verujem da nama kao društvu nedostaje ono što se zove epohalna svest. Da smo razdrobljeni i po delatnostima i po nekim nivoima obrazovanja i da sve to zajedno čini da je najlakše bilo koju pobunu protiv besmisla, protiv užasa koju podignu ljudi koji to trenutno trpe, vlast vrlo lako prikaže kao neki usamljeni bunt, često i bezrazložan ili bez ikakvog utemeljenja. Oni sad kao hoće da ugroze Ustav, državu, predsednika i tako dalje. Onog trenutka kada bismo kao društvo spoznali da to što muči novinare i to što muči poljoprivrednike, i to što muči zaposlene u fabrikama u kojima nose pelene ili padaju u nesvest pored mašina ili im leti kuvaju mozgovi na +50 u halama, da je to različit oblik iste bolesti, iste nevolje i da to da li radim u školi, u redakciji, na njivi, u fabričkoj hali, u rudniku, gde god, a da osećam da oni koji su izabrani da vode računa o nama i o smislu toga što radimo to ne rade i zloupotrebljavaju svoju poziciju, tog trenutka, kada bude kao u onoj Šantićevoj pesmi “Mene sve rane moga roda bole” tog trenutka možemo govoriti da smo došli do svesti o epohi u kojoj živimo. To je epohalna svest. Trebalo je da smo odavno prevazišli onu esnafsku, profesionalnu, pa čak i sindikalnu svest. Mi treba da dosegnemo tu epohalnu svest. U tome, biću potpuno iskrena, treba da bude najveća odgovornost upravo prosvetnog sistema, da neguje mlade ljude koji imaju znanja o tome da nije to što muči radnike nešto što se ne tiče i onih drugih segmenata u društvu, nego da je to samo jedan od oblika nepravde i nepotrebnog izrabljivanja naših građana.
Zato i ove trzavice među sindikatima, to sve zajedno, ne samo što ostavlja nepotrebno ružan i rđav trag i utisak kod građanstva, nego to nama šteti i to nas slabi.
Ne može odgovornost za to da bude u običnom članstvu sindikata u prosveti, koliko odgovornost za to, a u to sam apsolutno ubeđena, može da se prebaci na pleća upravo onih koji te sindikate vode. Jer ako ne mogu da argumentovano pokažu šta je najbolji kurs kojim treba da plovimo, nego se možda tamo nadjačavaju ili guraju ideje kao da su lična prćija, onda je to takođe jedan simptom koji pokazuje da nećemo tako daleko stići.
Zašto beli štrajk? Ja potpuno mogu da razumem revolt kolega koji žele da na takav način skrenu pažnju javnosti i da ne dovedu učenike u situaciju da se osete kažnjeno ili kao kolateralna šteta njihove borbe. Ovoj državi, da je važno imaju li deca ocene sa ili bez pokrića, do sada bi sigurno nešto preduzeli i ne bi šminkali rezultate PISA testiranja. Oni kada analiziraju rezultate tih postignuća ne kažu ono što bi trebalo da nas kao društvo otrezni i trgne, nego nas uljuljkuju inormacijama da smo u rangu ovih ili onih. Ne kažu da stagniramo ili da propadamo, da smo stvarno u sve većoj meri neuko društvo. Ako se kao alatka za postizanje ciljeva žrtvuje autentičnost i objektivnost ocene, ja se bojim posledica toga baš kad je reč o đacima. Teško ćete uloviti đaka koji dobija petice za koje se zna da su bez pokrića koji će reći da taj deo gradiva ne zna i da će poželeti za sebe da ga bolje izuči. Cilj ne može u toj borbi da opravda sredstvo. Sredstvo bi moralo da bude takvo da mu opravdanja nisu potrebna, nego da sredstvo bude održivo i bez ikakvih rizika, posledica i reprekusija na đake. A kažem vam, kad bi svi upisali petice, ja mislim da se Ministarstvo tu ne bi nasekiralo, jer im to odgovara. Vraćamo se na početak, njima obrazovana omladina ne odgovara. Sve je usmereno na one koji nikakvu kritičku upitanost nemaju.
U javnom prostoru su dominantni oni oblici ponašanja koji nam nikako ne služe kao društvu na čast. Vi vidite da su to kvazi debate o bilo čemu, da je to ponižavanje tuđeg mišljenja, da je to urušavanje autoriteta zasnovanog na održivim stubovima. Ako neko misli drugačije, taj ne valja. To su rijaliti programi kojima se na najniži način pokazuju ljudska bića, kao neko čovekoliko stvorenje koje nema karakteristike civilizovanog homo sapiensa. I to je sistem u kojem se kao uspeh u društvu promoviše sve ono što je suprotno principima na kojima bi trebalo da vaspitavamo đake.
I za kraj Vesna, recite mi koji su zahtevi sindikata i kada će biti okupljanje u Beogradu?
Okupljanje će u Beogradu biti 1. novembra, dakle to je u petak u 12 sati. Ja verujem da bi ta vrsta ponovnog protesta i ponovnog aktivizma u kojem se ne može prikriti nezadovoljstvo zaposlenih u školama i vrtićima, ttrebalo da bude makar jedan dodatni pritisak javnosti na Ministarstvo prosvete i vlast da ovo ne prolazi tako što se gurne na marginu javne svesti.
Oni zahtevi koji su iskazani obuhvataju potraživanje nastavka razgovora kojim se potvrđuje istinitost potpisanog u Protokolu od prošle godine, zatim usvajanje izmena i dopuna Krivičnog zakonika. Podsetiću vas da smo mi inicirali takve izmene i dopune u kojima bi svaki napad na zaposlenog u prosveti bio tretiran kao krivično delo.
Ja razumem da brojni pravnici vrlo dobronamerno ukazuju na činjenicu da pooštravanje kaznenih mera ne dovodi ni u jednom društvu do umanjenja izvršenja takvih dela, ali u okolnostima u kojima je alarmantna situacija mi smatramo da je potrebno da svako ko bi došao na ideju da se nasilnički ponaša prema zaposlenom, ne bude lišen tog saznanja da će njegov čin imati karakteristike krivičnog dela.
Mi smo vrlo jasno rekli da nam nikako ne odgovara da imamo status službenog lica. U takvom statusu, mi bismo nevoljno dali direktorima škola čak i mogućnost da nas tretiraju kao na primer policajce. Pa pošto ja imam, već je poznato, dug jezik, direktor bi mogao da me premesti u školu sto kilometara dalje od mesta stanovanja i da na taj način budem nekako izolovana ili zabavljena tim putovanjem tokom svakog radnog dana jer vi kao osoba koja ima status službenog lica ne možete da kažete ja to ne prihvatam. Vaše obaveze postaju drugačije. Dakle, izmeme se tiču samo tog kvalifikovanja dela.
Zatim, konkretno, te Novogodišnje nagrade jako dugo nisu isplaćivane. Mi imamo pravo, po Posebnom kolektivnom ugovoru, da svake godine razgovaramo sa Vladom o visini Novogodišnje nagrade. Ja ne znam da li ima više od deset ili jedanaest godina da je isplaćena, mislim da je bilo poslednji put 2013. godine. Dakle, isplata Novogodišnje nagrade za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika je takođe jedan od zahteva.
Zatim, pregovaranje o ceni rada u 2025. godini i izmene i dopune posebnog Kolektivnog ugovora za zaposlene u obrazovnom sistemu.
To je ono što je bitno. Videćemo kako će reagovati vlast. Jako je bilo i tužno i ružno kada je predsednik, koji se potcenjivački postavio prema našim aktivnostima “a to nije prvi put, to su oni što ne rade, što rade nekoliko časova”, i tako. To pokazuje jedino neznanje. Jedna je dimenzija da čovek ne zna da ako ja imam nedeljno 18 ili 20 časova koje održim sa đacima, da ja imam i više od toga časova i pripreme i pregledanja pismenih i kontrolnih zadataka, mentorstva. Četrdesetočasovna radna nedelja, je upravo to, četrdesetočasovna. Neće sigurno reći zašto pilot nije leteo 40 sati ove nedelje ili zašto hirurg nije operisao 40 sati. To je na jednoj strani neznanje verovatno. Na drugoj strani jedna malicioznost. Način na koji se to predstavlja javnosti zapravo ima za cilj da se mi prikažemo u nekom nepovoljnom svetlu kao neki koji traže preko hleba pogače i koji su nezadovoljni, a i ovo im je mnogo što dobijaju. Nakon toga, valjda kada se javno mnjenje preispita i kada se vidi kakva je to tendencija i da je podrška ipak veća nego što je to željeno, e onda kaže predsednik da nam daje izvinjenje.
Pa ja stvarno sa tim izvinjenjem ne bih pokušala na kasi da opravdam neke elementarne proizvode i da mi to otpišu i ne naplate.
U tom smislu, sve je ovo tužno i žalosno. Ali gore od ovoga bi svakako bilo ćutati i trpeti i u budućnosti.
