Konstrakta, egzistencijalna anksioznost i potencijal za mim: I šta ćemo sad?

Na izboru za predstavnika Srbije za 66. izdanje Evrovizije pobedila je beogradska muzičarka Konstrakta sa pesmom „In Corpore Sano” koja je okarakterisana kao netipična evrovizijska numera izazivajući buru mišljenja, oduševljenja, podrške, „hejta”, kritika, iznenađenja, polemika, priče na ulicama, u novinama i na društvenim mrežama.

Kada jedan takmičarski festival traje od 1956. godine, među brojnim pesmama naćićemo i one koje su bile više „umetničke” nego što se to od pop pesme očekuje. Jedan od takvih primera je numera „I treni di Tozeur” Aliče i Franka Batiata koja je predstavljala Italiju 1984. godine i koja je harmonski zasnovana na citatu iz „Čarobne frule”, što se otkriva tek u poslednjim taktovima pesme kada prateći vokali otpevaju „Doch wir wollen ihn dir zeigen, und du wirst” iz 27. scene drugog čina Mocartove partiture. Celokupni Batijatov opus bazira se na spoju (auto)ironije i nedokučivosti uz korišćenje okvira produkcijski svedene pop muzike, gde tekst, zaigran, duhovit, asocijativan, apsurdan, poetičan, a socijalno i politički osvešćen, zauzima izuzetno važno mesto za stvaranje višeslojnih poruka i osigurava da se zadrži značajna distanca koja otvara prostor za različita tumačenja.

Iako je Batiato možda i najvažniji predstavnik italijanske pop muzike shvaćene kao visoke umetničke kategorije, njegov postupak podseća u neku ruku na ono što je i Konstrakta predstavila našoj, a uskoro i evropskoj publici. Pred nama jeste neobična pesma za evrovizijski kontekst, iako ne bez prethodnika i duhovnih rođaka. No, ovo je pre svega neobična pesma za sadašnji kulturni, a možda i politički trenutak u našem, podeljenom, društvu.

Proverene formule i pritajeni favorit

Kako bi se razumela Konstraktina pobeda važno je osvrnuti se na kontekst popularne muzike u Srbiji koja je trenutno dominantna. Naime, poslednjih godina domaća mejnstrim scena je okrenuta popularnoj i uspešnoj inačici trep, savremene pop i karipsko–regeton muzike, obogaćene folkerskim impulsima, melodijskim motivima bliskim balkanskom zvuku i vizuelnom imaginarijumu koji karakteriše spoj muške materijalno–simboličke nadmoći i ženske fizičke lepote. Te pesme, koje su vremenom postale generičke i repetitivne, krasi neizbežno korišćenje autotjuna, primena uskih, ritmizovanih, melodija i zaraznih „hook”–ova, dok sadržinski opevaju tranzicionu, balkansko–gangstersku utopiju.

U spotovima, pak, pored noćnog kluba kao svojevrsni vizuelni lajtmotiv često pronalazimo nedokučivu, katkad zadivljalu, predačku livadu, koja funkcioniše kao podsetnik na balkanski osećaj deklasiranosti, odnosno kao mesto ironičnog pogleda na ovdašnje „realno”, još uvek jako udaljeno od ušmikane zapadne materijalne nadmoći kojoj se stremi i koja se prezire u isti mah.

Jedan od najuspešnijih predstavnika ovih tendecija je pesma „Odakle sam ja” Cobyja i Rimskog koja spaja trenutno vrlo popularnu flamenko gitaru sa trubačima, u nekoj vrsti panbalkanske muške ode kafanskim i ne samo kafanskim korenima. U tom smislu i ova pesma, kao i većina iz ove produkcije, namenjena je publici široj od Srbije ili Bosne, odakle dolaze najpoznatiji producenti. Ona je okrenuta celokupnom takozvanom „našem jezičkom prostoru” i svim zemljama bivše Jugoslavije, a da je ovaj tip muzike apsolutno mišljen regionalno i šire od nacionalnih okvira govori i karijera Senidah, koja je često superiorna u svom autorskom izrazu u odnosu na svoje popularne kolege i koleginice.

Na ovdašnjem izboru za pesmu Evrovizije, kao pravom pop festivalu, takmičile su se neke od vedeta te iste scene iz različitih generacija – poput Ace Lukasa, odnosno Sare Jo, koja je na RTS–ovo televizijsko takmičenje došla upravo sa Cobyevom trakom i tekstom Bojane Vunturišević. No, kada se pogleda celokupan izbor takmičara on pre svega svedoči o prisustvu proverenih formula kada je srpski evrovizijski predstavnik u pitanju, a to su, ugrubo – klasična balada koja referira na pobedničku „Molitvu” Marije Šerifović, etno balada sa obaveznim violinskim solom ili više njih na tragu Željka Joksimovića, fanki pesma neodređenog pop izraza i hiperaktivna dens pesma sa atraktivnom izvođačicom ili više njih kao u slučaju grupe Hurricane.

Konstraktina pesma, pak, nije pripadala ovoj podeli. Zbog toga je bila relativno zanemarena u prvim osvrtima na izbor mogućeg predstavnika. Ali je posle prve polufinalne večeri došlo do neočekivanog preokreta i izbijanja na prvo mesto srpskog Youtube trendinga, što je dobar pokazatelj kako „diše” digitalno osvešćena publika. Jer, kao što regionalna pop scena zna, popularnost zavisi od društvenih mreža, striminga i trendinga. Tako je u finalno veče pesma „In Corpore Sano” ušla kao pritajeni favorit, da bi, uz većinu glasova žirija i nadmoćnim glasovima publike u odnosu na drugoplasiranu Saru Jo, na kraju i pobedila.

Ikonička težina

„In Corpore Sano“ je pre svega numera koja se formalno oslanja na snagu tekstualnog predloška drugačijeg od uobičajenih brzih, ritmičkih, razmena rima u većini današnje domaće pop muzike. Konstrakta u tekstu baziranom na latinskoj sentenci „Mens sana in corpore sano” – „U zdravom telu, zdrav duh” stvara slobodan, a duhovit asocijativan sled situacija i figura, koji liči na neku vrstu unutrašnjeg monologa protagonistkinje u svojim zamenama prvog i trećeg lica.

Pesma pokriva širok dijapazon tema o zdravlju u društvu i kulturi počevši od spoljašnih manifestacija telesne kreposti postavljajući kvazi–novinarsko pitanje „Koja li je tajna zdrave kose Megan Markl?” na ironijsko–apsurdistički način. Potom se tekst bavi zabrinutošću da li je sve u redu sa našim telom kroz tumačenje znakova na licu, uz slavljenja srca i autonomnog nervnog sistema na koji ne možemo uticati, čime se lišavamo opterećujuće potrebe za kontrolom („dajem poverenje”).

Konstrakta nas potom upoznaje sa sećanjem na šetnju sa psom i brojanjem koraka, zazivajući veru u dobru sreću i zdravlje na način naših starih („bože zdravlja”), da bi u sredini pesme poentirala: umetnica mora biti zdrava jer nema zdravstevnu knjižicu. U tom trenutku, pesma od zaumne, medicinske nabrajalice postaje setno, surovo–kritičko preispitivanje autorkine, ali i naše zbilje. U snažnim rečima „o kako da me prate, da o meni brinu – u ime zdravlja, umetnica je nevidljiva – u ime zdravlja” Konstrakta opisuje opšte stanje nespokojstva spram same egzistencije nekoga ko nije zaštićen, ko je izvan dometa društvene brige i to u domenu onoga što svako od nas doživljava najvisceralnije, a to je naše zdravlje, naša fizička autonomija.

Zbog toga u drugom ponavljanju referena „Biti zdrava” – umetnica sada može biti zdrava, prikazujući kroz promenu sa „mora“ na „može“ celu fragilnost postojanja u društvu koje je, u suštini, postalo indiferentno prema sudbinama svojih članova. Jer kao što znamo, neko može biti zdrav ali ne mora to ostati, u susretu sa kompleksnim spojem virusne infekcije, kompromitovanog zdravstva i korumpirane i bezidejne vlasti, što nam je pandemijsko doba akutno demonstriralo. Pesma pri samom kraju zato donosi neku vrstu „naravoučenija”. Ako je odgovornost za zdravlje prebačena na pojedinca, njegovo snalaženje bez knjižice, njegovu otpornost, njegovu „imunost”, njegovu fizičku koherenciju, koja treba da postoji mimo bilo kakve podrške, šire, društvene i čovečne, drugim rečima, svega onoga što treba da umanji egzistencijalni nespokoj, ostaje nam malo – tek tužna, depresivna, uplašena duša u zdravom telu. „I šta ćemo sad?” pita Konstrakta publiku na samom kraju.

U ovom pogledu pesma „In Corpore Sano” otvara vrlo širok dijapazon razumevanja i nimalo nije „laka”. Asocijativni, gotovo cut–up tekst, iznet je u sinergiji sa jednostavnim i efikasnim muzičkim sredstvima. Nad čvrstim bitom – otkucajima srca – Konstrakta ritmički izgovara/deklamuje reči, tek ponekada ulazeći u pevani registar. Istovremeno ona se nalazi u dijalogu sa horom koji komentariše i dopunjuje zdravlju okrenutu protagonistkinju.

Okružujuća pratnja koja koristi vokabular trep muzike pored horskih linija – čas dečijeg, čas muškog, čas elektronski modifikovanog, donosi harmonizaciju, sintisajzerske deonice, gitarski kratki rif, ali i semplove, poput „Miserere mei” u trenutku kada Konstrakta peva o svom nespokoju u ime zdravlja.

Mizerere (Smiluj se na mene) je u istoriji zapadne muzike muzičko rešenje 50. psalma koji se izvodi, između ostalog, u sklopu dramatične uskršnje službe Tenebri, kada su se gasila svetla u crkvi do potpunog mraka. Ti drugi glasovi iz pozadine pored Konstraktinog vokala stvaraju enigmatičnu atmosferu (asocirajući možda i na grupu Enigma iz 90ih), iako je sama produkcija svedena, nimalo blještava, efikasna i u konačnici efektna.

Pritom, kada se sve ovo poveže sa pametno osmišljenim nastupom u kojem Konstrakta, obučena u belu uniformu medicinske radnice, mirno peva dok pere ruke u lavoru (podsećanje na pandemijsku opsednutost higijenom), sa namernim, „koreografisanim” repetitivnim pokretima, bez viška gestikulacije i ekspresivnosti, dok iza nje protiču raznoliki i precizno odabrani vizuali, dobija se performans koji ima ikoničku težinu ili što bi u ovom vremenu bilo važnije – potencijal za mim.

Ogledalo

Komentari na Konstraktin nastup i pesmu su, posle svega i s obzirom na sve utkane značenjske slojeve varirali od obožavanja do potpunog odbacivanja; od isticanja umetničke dimenzije ove art–pop pesme, preko ukazivanja na društvenu kritiku koja se u njoj krije, do krajnjeg nerazumevanja i neodobravanja. Za neke, ova pesma umetnički referira na perfomans Marine Abramović „Umetnik mora biti lep, umetnost mora biti lepa” (SKC, 1975), dok je za druge čista, nerazumljiva glupost koja pritom nije ni prava pesma.

Istovremeno, u ovoj numeri susrećemo se sa auto–ironičnim pop postupkom, u tradiciji beogradske pop i rok scene od osamsetih do danas koji krasi preplitanje refleksivnog i sarkastičnog bez naznaka gde jedno počinje, a drugo se završava. Važno je, stoga, reći da je „In Corpore Sano” deo Triptiha koji čine i pesme Nobl i Mekano. U ovom kontekstu, s obzirom na to da se sve tri pesme dotiču nekih vidova egzistencijalnih anksioznosti srednje klase u Srbiji danas, „In Corpore Sano” bliže ukazuje na strahove visoko–obrazovane, a opet prekarne umetničke zajednice koja je često, pored drugih finansijskih poteškoća, ostavljena i bez osnovnog vida zdravstvene zaštite zbog komplikovane administracije i prebacivanja odgovornosti za uplaćivanje doprinosa između različitih institucija i instanci.

Čini mi se da je upravo zbog ove jake društvene dimenzije, trijumfalizam jednog dela javnosti zbog Konstraktine pobede, koje je išlo dotle da je vidi kao predznak pobede nad Srpskom naprednom strankom na izborima u aprilu, skretanje sa teme. Jer pitanja zdravlja i zdravstva, prekarnosti, individualne odgovornosti naspram državnog populizma i indiferentnosti koja su izašla na videlo u protekle dve godine, ostaće i dalje aktuelna i akutna.

Ali, šta je to što se desilo sa pesmom „In Corpore Sano” i sa nama samima? Zanimljivo je što na muzičkom planu Konstrakta se koristi sličnim osnovnim vokabularom kao i pesme srpskog mejnstrima – deklamacija, uski melodijski opseg, bit i hook: setimo se samo da je i pesma Sare Jo i Cobyja takođe počinjala sa ritmizovanim deklamovanjem teksta „Bruji, bruji čaršija” na dva tona. Sa druge strane, izlaženje iz okvira očekivanja nastupom, medijskom prezentacijom, kao i drugačijim sadržajem ukazalo je i na to da smo kao kultura pristali na puno iskalkulisanih, upakovanih i prvoloptaških stvari. Tako se u stvari u susretu poznatog i neuobičajenog, dešava prodor pesme „In Corpore Sano” u najširu publiku koja se, potom mobilizuje da veliki deo značenja i tumačenje upisuje sama.

Svakako, doći će i sama Evrovizija, koja se ove godine odvija u Torinu, imućnom, levičarski nastrojenom gradu studenata i radnika. Zemlje će glasati politički i blokovski, u kontekstu rata u Ukrajini, a mi bismo mogli da se setimo da nam je jedna pop pesma, time što je zaokružena, umetnički koherentna i promišljena, u martu 2022. okrenula svoje ironijsko ogledalo prema nama samima – ni boljima, ni gorima nego što jesmo, u kafani, na livadi ili u muzeju.

Osvetlila je jedno duboko traumatizovano i podeljeno društvo koje cinično–defetistički prihvata da samo onaj ko ima para prolazi, da samo onaj ko ima veze dobija, da samo onaj koji je moćan pobeđuje, da samo onaj koji je za sebe pametan preživljava. Pritom je potencijal za imaginaciju i poboljšanje onoga što je već među nama, a pušteno je niz vodu – od još uvek zdrave(?) prirode, preko zdravstvenog sistema do baštinjenih radnih prava – drastično smanjen.

I šta ćemo sad?