,,Još uvek nema elektronskog sertifikata koji možete da preuzmete” – ova rečenica stajala je preko tri meseca, sve do kraja oktobra ovog leta Gospodnjeg, na internet stranici Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i obaveštavala nastavnike koji su još 13. i 14. jula završili obuku o ishodima obrazovanja po novim, reformisanim programima. (Da je pomenuta dokumenta raznosio lično Sančo Pansa na svom legendarnom magarcu, cenimo da bi posao obavio efikasnije i brže, te bi i digitalizacija dokaskala u naše školstvo na primereniji način.) Jedno je, međutim, izvesno: digitalizacija u srpskim školama – priča je apsurdu koji se uporno i energično otima smislu.
Hiljade vozdignutih, unapređenih i apgrejdovanih nastavnika koji su iskuslili nepodnošljive čari obuke za digitalno doba, dočekao je, međutim, bolan i surov pad u realnost pri povratku u matične škole, jer: u srednjim stručnim školama programi uopšte i nisu reformisani, a gimnazijama ne samo što nedostaju digitalni udžbenici, već nema ni onih tradicionalnih, papirnih, te su nastavnici, učenici i njihovi roditelji primorani da problem rešavaju na načine davno prevaziđene (kršeći nevoljno pri tom autorska prava tvoraca udžbenika).
Javnosti bi još zanimljivije mogao izgledati koncept po kojem se nastavnici u preduniverzitetskom obrazovanju ,,usavršavaju”: sa golih, neokrečenih zidova učionica edukatori čitaju sadržaj svakog slajda šarene prezentacije, kao da imaju posla sa analfabetama! Nije li ta prezentacija, to čedo trusta mozgova čije senke lebde po bespućima Ministarstva, mogla biti elektronskim putem upućena nastavnicima? I ne bi li upravo to predstavljalo pomak od dosadašnjeg (nekreativnog, neefikasnog, ali skupog!) načina realizacije obuka?
Kad pomenusmo elektronsku poštu, prva i neminovna asocijacija svima nama u školstvu jeste – elektronski dnevnik. To čudo digitalnog doba, koje treba da izazove kulturni šok stručne i šire javnosti, nažalost, nije pravljeno po meri nastavnika i učenika, već je sasvim očigledno da njegov tvorac nikada nije održao čas deci i mladim ljudima. Sada nam, međutim, ne preostaje ništa drugo do da se uzdamo u sposobnost prilagođavanja, kao ključni uslov opstanka živog sveta… Nedovoljnost koncepta elektronskog dnevnika može se naslutiti i iz činjenice da nadležni u MPNTR još uvek smatraju obavezujućim elementom pedagoške dokumentacije i papirnu pedagošku svesku u koju nastavnik, za svakog učenika, beleži impresije, napredovanje, vladanje, aktivnosti… Ukratko, sve ono što je već zabeležio u e-dnevniku.
Da se razumemo, ovde se ne postavlja pitanje: treba li nam uopšte digitalizacija u školstvu? Naravno da takav savremeni alat može i treba da unapredi performanse nastavne prakse, ali ne na način kako se implementira u srpsko školstvo.
U 1760 škola, pozicioniranih u 3500 objekata, do sada imamo 2000 digitalnih učionica, ali je ta činjenica u javnom diskursu eksploatisana na neprimeren, marketinški način, kao da smo sasvim dosegli nezamisliv nivo četvrte industrijske revolucije. Agresivna propagandna mašina učiniće da se nelagodno oseti svako ko ne kliče Zlatnom dobu i ne svedoči o njegovoj nadmoći nad svim prethodnim i svim potonjim civilizacijskim periodima.
Ministarstvo marketinga i propagande takođe nevoljno priznaje da su već decenijama nerešeni problemi elementarnih uslova za rad u mnogim školama – od nepostojećih, virtuelnih sala za fizičko vaspitanje, neuslovnih toaleta, oronulih zgrada…
Kako dalje kroz bespuće?
Svi učesnici obrazovno-vaspitnog procesa u srpskim školama i institucijama treba da se suoče sa činjenicom da digitalizacija nije sama sebi cilj, već da je (samo) moćan alat u procesu sticanja znanja i veština. Veličanje pukog tehnicizma, na račun humanističkih nauka – što je tendencija u našem obrazovnom kurikulumu, neće nikada obezbediti društvo zasnovano na znanju. Podsetimo se: učenici u Finskoj (u čiji se obrazovni sistem zaklinje ministar sa svojom svitom) tokom nastavnog dana koriste digitalne uređaje u obrazovnom procesu svega petnaest minuta, a sve preostalo vreme kritički promišljaju i debatuju o sadržajima koje su saznali… Kada će programi i planovi našeg školstva podržati ovakvu kritičku upitanost i kritičku svest onih koji stupaju u svet odraslih? Nije li to mnogo značajniji i plemenitiji cilj (kreirati društvo kritičkih intelektualaca, koji bez oklevanja promišljaju i postavljaju pitanja o društvenoj stvarnosti), nego veličanje tehnologije kao cilja po sebi, na koji smo, eto, dokaskali na onom magarcu Sanča Panse?
Vesna Vojvodić Mitrović, GSPRS ,,Nezavisnost”
