Vesti sa poprišta radničkog života i stradanja u Srbiji sve češće odzvanjaju zloslutnim zvukom Linglonga. Zrenjaninska fabrika guma u izgradnji, u kineskom vlasništvu, na samom startu svog prosvetiteljskog kapitalističkog delovanja u Srbiji, dok je još bila u nacrtima, privukla nam je pažnju smeštajući vijetnamske radnike graditelje u ropske uslove. Država Srbija tada je pokazala takođe ropski odnos prema kineskom investitoru: ništa ozbiljno tada, decembra 2021. godine, niti kasnije, nije preduzela. Svi smo gledali kako Kinez preprečuje automobilom prolaz ekipi televizije N1 i slika ih telefonom, sa licem kao da je utekao sa snimanja filma o kineskim trijadama, i gledali kako bosonogi Vijetnamci biciklaju ujutru do gradilišta… i nikom ništa. Gradnja se nastavila, pa je prekinuta zbog poskupljenja prevoza materijala, pa je onda opet nastavljena. A nastavljen je i njen pogubni učinak na ovdašnju kulturu rada i uopšte shvatanje pojma radničkog i ljudskog dostojanstva.
A onda je, početkom ovog meseca, iz Linglonga odjeknula još jedna teška vest: radniku M.B. (34), državljaninu Srbije, zaposlenom u Linglongu, naređeno je da se uvuče u presu i da odatle iščupa zaglavljeni komad gume. Kad je nesrećni mladić to uradio, mašina se pokrenula i smrskala mu grudni koš, teško povređujući pluća. U ovom trenutku ono što se zna je da je mladić u „teškom ali stabilnom stanju“, kao i da su „nadležni organi“ preduzeli „sve radnje“ iz svoje nadležnosti, da su obavljeni razgovori sa licem zaduženim za bezbednost na radu Linglonga, itd, itd… Daljih „nalaza“ naših „nadležnih“ i njihovih eventualnih postupanja prema onima koji su odgovorni za zdravlje svojih radnika u Linglongu – nema.
Dok, zgrčeni u svojim foteljama pred sve tamnijom slikom sa televizora, slušamo ovakve izveštaje, nameće nam se prvo pitanje otkud to da u fabrici koja se još gradi već rade mašine? Kako to da radnik biva zgnječen u presi koja, to svi znamo, mora da ima sigurnosne protokole za ovakve slučajeve? Kakvi su to nadzornici koji radniku, bez ikakvog obezbeđenja, naređuju da se uvuče u mašinu koja samo čeka da sažvaće svoj plen? Da li uopšte možemo nazvati ljudima one koji zarad brzine protoka gume kroz mašinu i brzine uvećanja kapitala, na živote radnika, svojih državljana ili državljana Srbije svejedno, gledaju kao na kolateralnu štetu na putu koji vodi u blistavu budućnost sveukupne industrijalizacije i dehumanizacije?
Teška pitanja, slažem se. Ali, zaista: koliko nisko može da padne ovo društvo koje dopušta da se njegovi sinovi, očevi i braća žrtvuju ne više u slavnim bitkama kad se preko srušenih mostova prelazilo sa ranjenicima na obale slobode, nego na gradilištima fabrika prljave tehnologije od koje je prljaviji samo nehumani tretman ljudskog materijala od strane poslodavca koji ne zna za milost?
Zelena budućnost Srbije: Naslovna strana sajta fabrike Linglong
Niskost našeg posrnuća ogleda se u krvi prolivenoj na masnim podovima investitorskih fabrika koje kancerogeno niču na nekada žitorodnim poljima Srbije, koja se polako pretvaraju u polja smrti. Pridavljeni, fizički i mentalno, mantrama o „napornom radu“ koji nam je potreban da napredujemo, sve te tlapnje „da narod razume“, sve to predsedničko ispiranje mozga o godišnjem odmoru kao neshvatljivom luksuzu, i naša otupelost pred tom mentalnom batinom kojom se ubija svaki pojam istine i pravde u nama, sasvim su očigledan putokaz za kolektivnu propast.
Postaviti sada retoričko pitanje „koliko još ovih smrti treba da…“ i slično – sasvim je suvišno i degutantno. Biće još puno smrti. I pratiće ih nepodnošljiva hipokrizija. Jer, naime, svedoci ovog poslednjeg slučaja linglongškog posrtanja anonimno svedoče za medije o tome da je tog dana kada je M.B. smrskanog grudnog koša odvezen u bolnicu, a njegova žena koja takođe radi i Linglongu u stanju šoka odvezena u drugu bolnicu, direktor odseka za ljudske resurse Linglonga po imenu Angliang Ge, naredio da se održi prethodno zakazani turnir u badmintonu, kao da se ništa nije dogodilo, kao da je nekome od radnika sada do badmintona.
Raspoložive vesti ne kažu da li se tog dana u Linglongu zaista igrao badminton. Ali treba uočiti i zapamtiti to da direktor odseka ljudskih resursa, kome je tog dana taj resurs (kao da su ljudi sirovine) na tako grozomoran način smanjen i osakaćen, nije svestan uzročno posledične veze ta dva događaja i kao automat, kao pokvarena veštačka inteligencija, sprovodi dalje naum o beslovesnom mlataranju reketima tokom kojeg će se radnička klasa Linglonga okrepiti novim elanom za postizanje viših ciljeva kinesko-srpskog napredovanja trnovitim putevima svile ka novom svetskom poretku razobručene vladavine kapitala nad ljudima.
Kakav to ljudski um može da bude, koji pokreće linglongškog direktora Ljudskih resursa? Da li je to ljudski um uopšte? Da, verovatno se radi o nekoj vrsti pokvarene veštačke inteligencije, nema šta drugo da bude. Ali, kakvi to umovi u isto vreme sede u našim tužilačkim i inspektorskim kancelarijama, koji, preplašeni kao kokoške pred kišu, samo ćute i žmirkaju dozvoljavajući svojim podaničkim ćutanjem nastavljanje krvavog investitorskog pira?
U rečniku Hopi indijanaca, postoji reč koja glasi „koyaanisqatsi“. Ta reč, na jeziku ovih mudrih i sada istrebljenih ljudi, ima višestruko značenje. Slede značenja reči, u stepenovanom redu: 1) lud život; 2) život u previranju; 3) život koji se raspada; 4) život van ravnoteže; 5) način života koji zahteva novi način života.
Život u Srbiji godine 2023, prezasićen krvlju prolivenom za mašinama našeg napretka, neopozivo ulazi u petu koyaanisqatsi fazu. Taj se i takav život mora menjati. Jer polako svi skupa, kao zombiji, ulazimo u presu koju više neće biti moguće zaustaviti.
Piše: Bojan Bosiljčić
