Željko Stanetić: “Interes političkih elita koje vode države u regionu je potpuno drugačiji i umetnost tu ne može pobediti. Ono što definitivno može, jeste da nam osigura da oni ne pobede u svojoj nameri da nas nateraju da zaboravimo.”
Kratkometražni igrani film „Milena“, reditelja i scenariste Željka Stanetića, imao je svoju novosadsku premijeru u okviru Festivala pomirenja. “Milena” stiže kući, u Novi Sad, u bioskop Arena Cineplex nakon uspešne svetske premijere koja se dogodila u okviru 71. Martovskog, odnosno Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, a zatim i internacionalne premijere na South East European Film festivalu u Los Anđelesu. Film je nastao u produkciji Madrugada filma i Vojvođanskog građanskog centra iz Novog Sada, a govori o prisilnoj mobilizaciji ljudi koji su tokom ratova devedesetih izbegli u Srbiju iz Hrvatske i BiH. To je priča o “običnim ljudima u lošem trenutku, o osećaju krivice zbog učinjenog i neučinjenog i o nepredvidivoj ceni slobode”, kaže autor, reditelj i scenarista filma “Milena” Željko Stanetić koji za KUMU, nakon novosadske premijere iznosi svoje utiske, očekivanja, dileme, izazove, nadanja.
KUMA: Kakav je prvi utisak gledanja filma na velikom platnu kod kuće?
Fenomenalan. Iako sam znao da će doći veliki broj ljudi koji žele da pogledaju film, nisam verovao da ćemo imati punu salu, a još manje da će diskusija nakon projekcije biti toliko živa. Zaista sam više nego srećan što je novosadska publika imala priliku da pogleda “Milenu” i nadam se da će ih svakako biti još.
KUMA: Godinama se baviš posledicama rata, temom prisilne mobilizacije ljudi koji su izbegli iz Hrvatske i BIH, kao aktivista u Vojvođanskom građanskom centru, u okviru velikog projekta “Ukradena sloboda”, tako i kao novinar, istraživač. I tvoj diplomski rad na medijskim studijama na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pre 15 godina, takođe je imao tu tematiku. Zato, izbor teme za film nije iznenađenje, međutim izbor formata možda i jeste. Očekivanja su pre išla u pravcu nekog dokumentarnog filma, serijala, emisije, kako se desio zaokret ka igranom filmu?
Zaista, potpuno neočekivano. Godinama sam razmišljao o dokumentarnom filmu koji će govoriti o onima koji su imali iskustvo prisilne mobilizacije, ali istovremeno sam gradio nacrt za scenario za igrani film. Kada sam završio rad na tom tekstu, prvo sam ga bojažljivo podelio sa nekim ljudima koji dolaze iz “sveta filma”, a slušajući njihove komentare, na kraju sam se potpuno uverio da u rukama imam nešto zaista dobro. Tada sam sebe video kao producenta ili jednog od producenata “Milene”. Odluka da pristanem i da režiram ovaj film sigurno je bila najteža profesionalna odluka za mene, sigurno ona u kojoj sam najviše preispitivao sopstveni kapacitet za posao kog se prihvatam.
KUMA: Koja je prednost igranog filma da se podigne vidljivost teme koja je vrlo marginalizovana, skrajnuta, negirana, prećutkivana? Film je zaista snažna forma. Dobri filmovi nam pomažu da barem na kratko povučemo bitne teme sa margine interesovanja javnosti u centar. Da li mislim da će nam umetnost pomoći da se izborimo sa ćutanjem o ratnim zločinima ili diktiranim negiranjem istih? Mislim da ne. Interes političkih elita koje vode države u regionu je potpuno drugačiji i umetnost tu ne može pobediti. Ono što definitivno može, jeste da nam osigura da oni ne pobede u svojoj nameri da nas nateraju da zaboravimo.
KUMA: Film je u Novom Sadu prikazan 20. juna na Svetski dan izbeglica u okviru Festivala pomirenja, višestruka simbolika je prisutna. U filmu pratimo Milenu i Stevana njihovo izbeglištvo i to kako dolaze u Srbiju da nađu spas, a onda umesto da dobiju utočište oni bivaju iznevereni. Koliko i danas izneveravamo ljude koji su pobegli od rata, pa protiv svoje volje vraćeni na front negiranjem da se tako nešto uopšte i dogodilo?
Odnos sistema prema izbeglicama generalno je uvek bio prilično loš i očekivanja ovih ljudi su izneverena bezbroj puta. Kada govorimo o prisilno mobilisanim muškarcima koji su kao izbeglice došli na teritoriju Srbije, govorimo o posebno osetljivoj grupi. Oni su neretko već nekoliko dana po dolasku u Srbiju odvođeni i vraćani na ratno područje ili u kampove poput Erduta. Veliki broj ovih ljudi su i žrtve ozbiljne fizičke i psihičke torture. Danas se negira ne samo to iskustvo, već i svaki vid potrebe za zvaničnim iskorakom sistema prema njima u bilo kom praktičnom ili simboličkom smislu.
KUMA: Hajde da se osvrnemo i na iskustvo snimanja. Kako ti danas ceo proces izgleda kada se osvrneš – od ideje do realizacije?
Od završetka rada na scenariju do gledanja filma na bioskopskom platnu prošlo je skoro celih pet godina. Kada to izgovorim, deluje mi nestvarno. U tih pet godina stalo je toliko učenja, dilema, promišljanja i premišljanja. Danas zaista osećam veliki ponos zbog toga što smo uspeli da ispričamo jednu, za srpsko društvo, tako važnu priču. Iz istog razloga dugujem večnu zahvalnost apsolutno svim članovima filmske ekipe koji su dali doprinos tome da danas imamo “Milenu”. To su ljudi koji su verovali u moju sposobnost da od dobrog scenarija neću napraviti loš film, i zbog toga su u ovaj projekat uložili svoj profesionalni kredibilitet.
KUMA: Uz sve teškoće koje nosi bavljenje ratovima devedestih kroz umetnost (od nedostupnosti informacija, negiranja zločina koji su se dogodili, stavljanje svega u dnevno politički kontekst), koliko otežavaju i dostupna sredstva, fondovi i materijalni status umetnika? Većina filmova i dugometražnih i kratkometražnih nije komercijalna. Da li je uopšte moguće snimiti film bez pomoći države i koliko je taj put zahtevan?
Moguće jeste, ali posle celog iskustva, ne znam da li bih nekome preporučio da se upusti u sličan poduhvat. Tim pre što je reč o epohi, što u produkcijskom smislu dodatno neminovno znači i skuplji film. Moja uloga u celom procesu bila je prilično specifična, budući da sam potpisan kao scenarista, reditelj, ali i producent ovog filma. Zanimljivo je da sam u pogledu producentskog dela posla bio daleko samouvereniji nego u pogledu onoga što treba da uradim kao reditelj. Ispostavilo se da sam bio u krivu. Producirati film ovakvog profila i tematike u Srbiji bilo je daleko teže. Filmski centar Srbije nije bio zainteresovan da podrži snimanje “Milene”, što vas automatski blokira da pokušate obezbediti sredstva u nekoj drugoj zemlji regiona. Zato je bilo potrebno obratiti se donatorima koji ne dolaze nužno iz filmskog sveta, a upravo tu je najviše pomogla činjenica da je film nastao u produkciji Vojvođanskog građanskog centra. Pored svega, zaista bi bilo nemoguće završiti ga bez ulaganja ličnih sredstava, kao i nebrojenih sati prekovremenog rada grupe ljudi koji su verovali u celu ideju i odlučili se da je po svaku cenu sprovedu u delo.
KUMA: Preti li opasnost od cenzure, naročito kada su ovakve teme u pitanju?
Lagao bih kada bih rekao da nismo osetili neke pokušaje saplitanja još u fazi produkcije filma. S druge strane, mislim da se kratki film ne vidi kao opasan kao dugometražni. On nema bioskopsku distribuciju i publika uglavnom ima mogućnost da pogleda kratkometražne filmove u okviru nekog festivala. Cenzura, pogotovo kada govorimo o temama suočavanja sa prošlošću, nije živa u tipičnom smislu te reči. Relativizacija gotovo svakog događaja iz perioda rata u kom se raspala Jugoslavija sigurno je veći neprijatelj normalizaciji stanja.
KUMA: Da li je u planu projekcija u regionu, u ovim državama nekadašnje Jugoslavije?
Mi bismo to zaista silno želeli. Trenutno čekamo odgovore od nekih festivala, pa se iskreno nadam da će pre kraja godine i publika u regionu imati šansu da pogleda “Milenu”.
Sinopsis filma
U proleće 1995. godine, Milena i Stevan beže iz ratom zahvaćene Hrvatske u Srbiju. Dvadeset godina kasnije, sećanje na njihovo iskustvo beleži novinarka koja istražuje izbegličke priče, ne sluteći da će ovaj intervju biti drugačiji od ostalih koje je do sada vodila. U fillmu igraju Milica Sužnjević, Branka Katić, Igor Greksa, Aleksandar Đurica, Milica Stefanović i Anton Augustinov.
Zvanični trejler filma Milena
