Ko se seća onih dana kada smo subotom kupovali hleb za sutra, taj će znati o čemu ovde pišem. Ko se seća tišine grada nedeljom, i taj će znati. Ko se seća sivomaslinastih vojničkih uniformi koje nedeljom preplave grad, i taj će znati. (Mora da je autor ovih redova suviše vremešan kad mu te slike tako živo naviru u sećanje dok počinje kolumnu sa radnim naslovom „ukidanje rada nedeljom“, danas, dok novi val kapitalizma gazi preko nas i slatke uspomene mladosti javljaju da je poslednje vreme nevinosti ove zemlje davno prošlo).
U Belgiji je, naime, ovih dana tamošnja Vlada usvojila paket reformi kojim se poslodavcima (javnim i privatnim!) zabranjuje da svoje zaposlenike uopšte zovu na telefon posle 17 sati, a usvojen je i predlog o „zdravoj radnoj nedelji“ koja podrazumeva – četvorodnevnu radnu nedelju, dužine 38 radnih sati.
Za to vreme u Srbiji, gde se zajapureni predsednik pred kamerom neke od svojih podguznih televizija frapira na ideju godišnjeg odmora i retorički pita „a od čega da se odmaram?!?“, u Srbiji gde je Investitor postao Bog pa makar otrovao svu svoju decu izduvnim gasom iz dimnjaka koji su do juče bili naši a sada su njegovi, u toj Srbiji na zidu osrednje velike samousluge u centru Beograda koja je do juče bila u vlasništvu domaćeg tajkuna a sada je vlasništvo gigantskog međunarodnog trgovinskog lanca, preko noći, uredno prefarban sivom bojom, nestaje grafit ispisan par dana ranije koji je govorio: „Bojkot kupovine nedeljom“. Brižni belgijski oci (jer, kakve li ironije, pomenuti trgovinski lanac ima sedište u Belgiji!), zabrinuti za izgled beogradskih fasada, promptno su reagovali kad je valjalo zaštititi njihovo pravo na profit stečen izrabljujućim radom domaće radne snage čija se obrazovna struktura, nedavnim promenama sistematizacije radnih mesta u dotičnom trgovinskom lancu, spušta sa srednje na osnovnu školu e da bi se, jelte, „proširio opseg zapošljavanja“ a nikako, nee, nikako smanjile plate zaposlenih.
Dok se, dakle, u civilizovanoj centrali radni uslovi humanizuju, po kolonijama se taj „gubitak“ kompenzira daljom dehumanizacijom radnih uslova u kojima lokalna radna snaga, po mišljenju poslodavca iz civilizovane centrale i domaćeg zakonodavca instruiranog da po svaku cenu podrži investitora, ima da podnese najveći teret trke za profitom.
Encyclopædia Britannica, Inc./Patrick O’Neill Riley
Šta je, dakle, ostalo od ovdašnje ideje da se ukine rad nedeljom, i da, svi zajedno, malo predahnemo, uhvatimo daha u sveopštoj trci za neuhvatljivim eliksirom mladosti koji ostaje rezervisan za El Dorado bogatih? Reklo bi se – ništa. Previše je jaka mantra iz kabineta Očinske Figure zadužene za namamljivanje investitora u Srbiju po kojoj rad, rad i samo rad… oslobađa i vodi u svetle predele budućnosti povećanog bruto proizvoda i privrednog rasta čiji rezultat, jednog dana, treba da bude…šta? Brisanje razlika među ljudima? Opšte blagostanje? Besplatne operacije botoksa? Ili samo vraćanje milijardi dugova koje buduće generacije već sad nose na vratu zbog helikopterskih ambicija Očinske Figure da doveka ostane na vlasti?
Nebojša Atanacković, donedevno aktivni a sada počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije na primer kaže kako će biti „teško istisnuti nedelju“ iz potrošačkog lanca ishrane jer je, pazite sad, „nedelja tradicionalan dan za kupovinu“ (sic!) Ništa, dakle, onaj hleb za sutra s početka teksta, ništa vojnici koji opustelim ulicama šetaju svoje zbunjene devojke pristigle iz unutrašnjosti? A narečeni pumpadžija (Atanacković, vlasnik lanca benzinskih pumpi, prim. aut.) je po godinama čovek koji bi svega toga morao da se seća. Ali se ne seća; funkcija mu je pobrisala memoriju. A supermarketi naši bajni imaju biti izjednačeni sa bogomoljama u kojima je, kao što znamo, nedelja u poslednja dva milenijuma najjači radni dan.
Uz goreopisanu ažurnost trgovaca profitera koji brzinski malaju nepodobne grafite na svojim zidovima, i ovako artikulisanu podršku predatorskom kapitalizmu izrečenu od strane Očinske Figure koja nastupa kao agent za dovođenje investitora, i poslodavalačkih funkcionera bliskih navedenoj Figuri, teško da će u Srbiji uskoro nedelja postati blagi dan; naprotiv, u zahuktaloj neoliberalnoj mašini za mlevenje ljudi i zgrtanje novca, ovde, na periferiji sveta i civilizacije, možemo samo da očekujemo dodavanje gasa toj paklenoj mašini novog ekonomskog poretka u kojoj je čovek samo alat poslodavca.
Ali hajde da onda, samo ogleda radi, razmislimo kuda sve to vodi? Taj bezumni imperativ samozapaljivog rada za korist poslodavca investitora a na uštrb porodice, čovečnosti, ljudskog integriteta? Dokle taj „napredak“ može da ide? Koliko baklava može da pojede čovek koji voli baklave a da ne umre? Ili koliko šatobrijana pa makar i uz sveće? Koliko, drugim rečima, privreda jedne zaostale zemlje po kojoj haraju prljavi investitori gladni litijuma, može da se „unapređuje“ a da ne pukne? Možemo li da imamo 8 radnih dana u nedelji da bi strani poslodavac više zaradio i bio još srećniji a sa njima naravno i vladajuća elita Srbije? Možemo li da trčimo brže od sopstvenih nogu? Možemo li da izgovorimo pedeset reči u sekundi i da time budemo još „rečitiji“? Možemo li, na kraju, da u mašinu našeg napretka ubacimo sopstvene udove i dok nam mašina melje noge da rukama motamo kablove/kopamo bakar/menjamo sebi pelene (pod uslovom da mašina nije stigla do dupeta), očekujući da će nam, kad mašina stigne do ruku, izrasti nove noge pa da ćemo okrenuti još jedan pobedonosni krug obrta kapitala i pretvaranja naše krvi u višak vrednosti?
Očigledno je da se taj hod mora usporiti, jer već odavno ličimo na krdo leminga koje galopira tundrom u neodoljivoj želji da se, tokom zimske seobe, domogne boljih uslova života, odlučujući da se, stigavši na ivicu ledenog brega, baci u tu vodu, ne shvatajući da je pred njim ledeni okean, pogrešno verujući kako će moći da ga prepliva, ne želeći dakle da se svesno, nasuprot shodno široko rasprostranjenom verovanju, kolektivno samoubije, želeći samo, naivno, bolji život negde drugde, negde gde ima više trave, gde sunce tuđeg neba možda malo toplije sja.
Neko, u jednom času, mora da kaže da je temperatura dostigla tačku ključanja, i da naš kotao u kome se kuvamo već decenijama hita ka svojoj fisiji koju mi, njegovi sastavni delovi, nećemo preživeti. Očekivati od proizvođača ove „radoholičarske“ histerije da učini takav korak suvišno je; i Očinska Figura i njegovi sledbenici nalik leminzima umeju da hrle samo napred i da, kao u čuvenom aforizmu, stupajući na ivicu propasti, učine smelo taj – korak napred.
Na svima nama razumnima (a više nas nema mnogo na ovoj grudi) je da učinimo taj kolektivni pritisak na kočnicu poludelog voza ovdašnjeg poimanja napretka i razvoja. Jer napredak i razvoj nisu, bar ne u ljudskom društvu, ciljevi samima sebi; napredak i razvoj treba isključivo da služe ljudima i da ne škode planeti. Jer, kao što bi to sasvim prikladno, još 1854. godine, govoreći o položaju svog ugroženog naroda, izrekao poglavica Sijetl u govoru pred guvernerom tadašnje teritorije Vašington: „Zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom.(…) Nastavite da prljate svoj vlastiti krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom smeću. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i svi divlji konji ukroćeni, kada će tajnovite šume zaudarati na ljude i pogled na zrele brežuljke biti zamrljan brbljajućom žicom… Gde su divljine? Nestale su… Gde je orao? Nema ga više… Kraj je života i početak borbe za opstanak.”
Piše: Bojan Bosiljčić
