7. oktobar 2020. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar
Svedoci smo svojevrsnog ruganja radnicima kojima se poručuje da nikada nisu imali veća prava nego danas. U skladu sa liberalnom idejom, plasira se iskrivljena slika o najvećim mogućim pravima i slobodama – zanemarujući činjenicu da su one u ovakvom sistemu rezervisane samo za pojedince koji mogu da ih priušte na osnovu bogatstva, političke ili druge moći, kaže profesor Mario Reljanović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost
Mario Reljanović je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union, naučni saradnik Instituta za uporedno parvo, aktivista i analitičar Centra za dostojanstveni rad iz Beograda. Povodom Svetskog dana dostojanstvenog rada za sajt Nezavisnosti govori o položaju radnika u Srbiji, radnom zakonodavstvu, predatorskom kapitalizmu, državi koja štiti interese investitora… Između ostalog, ističe da se u Srbiji ne poštuju čak ni zakoni nepovoljni po radnike.
– Svedoci smo da državni organi i institucije koji bi trebalo da štite radna prava, u skladu sa politikom dodvoravanja svakom kapitalu bez obzira na njegovo poreklo, okreću glavu i ne konstatuju teška kršenja zakona, ili aktivno učestvuju u pravdanjima takvog postupanja poslodavaca – kao nečeg potpuno normalnog. Radnici su obeshrabreni kada percipiraju da se ceo sistem oko njih gradi i održava na njihovoj eksploataciji, da nemaju uticaj na stvaranje antiradničkih politika i propisa, kao i da se nezakonito ponašanje poslodavaca ne kažnjava. U takvim uslovima pre svega im ostaju na raspolaganju buntovni načini iskazivanja nezadovoljstva, i svedoci smo da su radnici spontano, uz podršku ili nezavisno od sindikata, sve češće u fokusu javnosti zbog štrajkova i protesta – tu bi trebalo tražiti put kanalisanja energije koja je preostala. Naravno, takav vid borbe je uzaludan ukoliko ga ne prati formiranje političkih snaga koje bi artikulisale radničke zahteve i za njih se borile u okviru političkih institucija – konstatuje Reljanović.
Brojni primeri ukazuju na to da su ugrožena temeljna ekonomska ljudska prava, na dostojanstven život radnika i njegove porodice. Vi apostrofirate nesrazmeru između uloženog rada i zarade, ukazujete na loše, radnicima nenaklonjeno zakonodavstvo. Vidite li način da se iz tog kruga nasilja izađe?
– Zarada je postala sinonim za preživljavanje, a radna eksploatacija je danas sve vidljivija. Otuda se zarada, kako sam već pisao, efikasno koristi kao simbol ugnjetavanja radnika, pre nego što je simbol njihovog opstanka i razvoja. Prosečan radnik danas ulaže višestruko veću vrednost rada nego što mu se plaća, i to je jedan od osnovnih problema takozvanog predatorskog kapitalizma koji sprovode vlasti već duže od jedne decenije. Ovakvo unižavanje ima dvostruku ulogu. Sa jedne strane uvećava profit poslodavca, sa druge služi držanju radnika pod stalnom tenzijom fizičkog opstanka – zadržati posao i mizernu zaradu je za radnika imperativ po svaku cenu, pa samim tim on pristaje i na uslove koji su ponižavajući i ispod zakonskog minimuma.
Takav trend se može preokrenuti samo promenom politike, odnosno političkih struktura na vlasti. Ne gajim ni zrno nade da će u toku ostanka na vlasti sadašnje koalicije političkih partija bilo šta biti učinjeno da se položaj radnika poboljša. Naprotiv, svedoci smo svojevrsnog ruganja tim istim radnicima kojima se poručuje da nikada nisu imali veća prava nego danas. U skladu sa liberalnom idejom, očigledno se plasira ta iskrivljena slika o najvećim mogućim pravima i slobodama – zanemarujući činjenicu da su one u ovakvom sistemu rezervisane samo za pojedince koji sebi mogu da ih priušte na osnovu bogatstva, političke ili druge moći. Za radnike tu nema mesta, oni nisu subjekti koji uživaju prava i slobode, već objekti koji svojim radom omogućavaju privilegovanoj manjini da prava i slobode neograničeno uživa.
U lavirintu zakonskih odredbi, konzistentno fokusiranih na ekonomsko iscrpljivanje radnika u korist profita, belodano registrujemo snažan lobi kapitalista i investitora, ali i njihovu vaninstitucionalnu svemoć. Stiče se utisak da radnici ne mogu ili ne žele da odgovore na nasilje, čak i kada ono ima, Vaša je ocena, fašističke karakteristike?
– U nekim tekstovima ukazivao sam da ne treba bežati od upotrebe pojma fašizam, najpre zato što se on u savremenoj mitologiji poistovećuje isključivo sa koncentracionim logorima, rasizmom, antisemitizmom. A u realnosti je fašizam neraskidivo uvezan upravo sa imperijalizmom, a čini se još više sa predatorskim kapitalizmom. U društvu u kojem se neguju isključivo vrednosti novca, zanemaruje socijalna uloga države, nejaki se proglašavaju nesposobnima, a primarna akumulacija kapitala je najčešće rezultat kriminalno-političkih sprega, nema mesta za solidarnost, humanist i socijalnu brigu. Nema, međutim, mesta ni za pluralizam, slobodu misli i govora, za radničke i druge akcije, sindikalno organizovanje. Svedoci smo mnogih procesa koji se odvijaju, a koji podsećaju na te odlike fašističkog društva, počev od koncentracije vlasti u jednoj političkoj partiji i njenim satelitima, koncentracije donošenja odluka u jednom centru moći uz obesmišljavanje ustavnih institucija države.
U takvim uslovima deluje taj lobi takozvanih kapitalista, investitora, koji koristi pogodnosti koje mu država pruža, ali i neformalne pogodnosti koje uživa zahvaljujući urušavanju institucija, enormnoj korupciji, nepostojanju vladavine prava. U takvim okolnostima je veoma teško savladati državu, sa jedne strane, i vaninstitucionalno delovanje lobista sa druge. Otuda i naziv “predatorski kapitalizam” koji koristim – ti poslodavci ne deluju u Srbiji da bi se razvili i dokazali kao biznismeni, odnosno potvrdili svoj preduzetnički duh i inovativnost. Naprotiv, oni su tu da za što kraće vreme otmu na račun tuđeg uloženog rada što više profita i legalno ga iznesu iz zemlje.
U datim uslovima otpor dominantnoj politici je veoma težak – videlo se to i na primeru Jure u toku vanrednog stanja, kada je poslovodstvo te kompanije počinilo nekoliko krivičnih dela protiv rada ali i protiv opšte bezbednosti, a jedini uhapšeni je bio – sindikalni rukovodilac koji je pokušavao da skrene pažnju države na ugrožavanje života radnika ali i stvaranje lokalnog epidemiološkog žarišta. Radnik je kasnije oslobođen a krivični postupak nije ni pokrenut, a do stvaranja žarišta je naravno došlo. To govori o sistemu zastrašivanja koji je na snazi i u kojem državni organi aktivno pomažu pljačkanje sopstvenog radništva.
Koja rešenja u sadašnjem definisanju radnog odnosa su najlošija i kako bi radni odnos trebalo da bude definisan? Gde u tome vidite mesto agencija za zapošljavanje koje ste ocenili kao oličenje interesa krupnog kapitala?
– Kao što je već poznato, osnovna mana radnog odnosa je njegova isključivost. Zakon ga ograničava na pojam zaposlenog, umesto pojma radnika, tako da se radni odnos praktično definiše kao ekskluziva onih radnika koji imaju zaključen ugovor o radu, dok drugi ugovori o radnom angažovanju ostaju van radnog odnosa. Srbija je po tom rešenju gotovo jedinstvena u svetu. Radni odnos bi, dakle, trebalo da definiše odnos rada, bilo kakvog njegovog oblika, kao i da u centru ima radnika, a ne zaposleno lice. Sveobuhvatna definicija radnog odnosa mora da inkorporira svakog pojedinca koji ulaže rad, bez obzira na pravni osnov. Sveobuhvatna zaštita osnovnih radnih prava, međutim, ide i korak dalje i štiti sve one koji ulažu rad čak i kada pravni osnov ne postoji, ili je on fingiran ili ništav.
Kada je reč o agencijskom zapošljavanju, nije sporno da je ono nastalo zbog specifičnih potreba tržišta rada za određenim radnim profilima. Međutim, agencijsko zapošljavanje u svetu odavno ne služi takvoj svrsi, a u Srbiji tome nikada nije ni služilo. Umesto toga smo imali deset godina nezakonite izuzetne eksploatacije agencijskih radnika, praktično bez ograničenja i, opet, uz prećutno odobravanje države. Sada kada je usvojen pravni okvir agencijskog rada imamo situaciju da je zakon loš i prepun nedorečenosti, kontradiktornosti i praznina, koje su očigledno namerno inkorporirane u tekst kako bi se ostavila mogućnost kontinuiteta što većeg profitiranja na agencijskim radnicima. Ni ona dostignuća koja se smatraju najvažnijim kod donošenja novog zakona – najpre činjenica da više ne mogu postojati agencijski radnici van radnog odnosa – isključiva su posledica usaglašavanja zakona sa pravnim tekovinama Evropske unije, a ne iskrene želje zakonopisaca da se omogući dostojanstven rad ovih radnika.
Stav prema agencijskom radu je jasan, on se mora ograničiti tako da predstavlja izuzetak a nikako pravilo, da se može primenjivati samo u određenim delatnostima i pod određenim uslovima, kao i da agencijski radnik mora biti značajno skuplji za poslodavca od redovnog radnika.
Odgovor na pitanje iz naslova Vašeg Manifesta: Kako osvojiti pravo na dostojanstveni rad kao da je iz godine u godinu teže naći, pogotovu ostvariti ga u praksi?
– Unutrašnji problemi su pre svega okrenutost sindikata ka samoodržanju po svaku cenu, zaštita partikularnih interesa koja se ne poklapa uvek sa zaštitom radnih prava, kao i visoka birokratizovanost, inertnost i nesposobnost da se sindikat prilagodi novim realnostima. Spoljni faktori su upravo te nove realnosti – sindikalni čelnici moraju biti svesni da država nije na njihovoj strani, da država ne stvara povoljnu klimu za udruživanje radnika i da ne pomaže sindikatima (osim nominalno) da opstanu u takvim nemogućim uslovima za funkcionisanje. Drugi spoljni faktor je posledica prvog – država i sindikati se sada nužno nalaze na suprotstavljenim stranama jer to faktički i jesu. Sindikati se često postavljaju kao poslednja, odnosno jedina brana samovlašću poslodavaca koji krše zakone. Zadatak sindikata je da odbrani radnička prava, a zadatak države je da odbrani poslodavce. Tu ne može biti dublje saradnje, posebno kada se kao posledica takvog tretiranja sindikata javlja i njihovo izopštavanje iz donošenja strategijskih i političkih odluka o budućem razvoju radnog prava i politike rada i zapošljavanja, dok se učešće sindikata u formiranju normativnog okvira koristi isključivo kao formalni pokazatelj postojanja (fingiranog) socijalnog dijaloga a zapravo se njihov realni uticaj na zakonodavca ne može videti, jer ne postoji.
Sindikat mora da radikalizuje, u granicama (takođe loših) zakona, svoju borbu za prava radnika – pre svega kroz štrajkove i proteste. Najviše, čini mi se, treba raditi na vraćanju poverenja ljudi u sindikat, a to se može učiniti na opisani način. Moram da dodam i nešto što zasigurno nije lako čuti ako ste sindikalni funkcioner, ali je po mom verovanju tačno: treba raditi na tome da sindikat bude utočište svim radnicima, pa i onima koji to po slovu zakona nisu (studenti, penzioneri), a odustati od tipa sindikata koji se svodi na održavanje na površini lica koja imaju celoživotne sindikalne karijere i na neprestanom fokusiranju samo na one grupe radnika koje mogu biti potencijalni članovi sindikata, dok se svi ostali radnici zanemaruju.
Kako su radnici namah ostali uskraćeni bezobzirnim favorizovanjem stranih investitora ?
– Kada bi postojao socijalni dijalog, i to onaj najšireg tipa koji uključuje i akademsku zajednicu, strukovne organizacije i civilno društvo, svakako bi bilo lakše sagledati puteve kako dalje iz ove tačke u kojoj se danas nalazimo. Budući da tako nešto ne postoji, mislim da je trenutno jedini uticaj eventualno moguć upravo putem političkog angažmana i političkih partija. Drugi put koji se nekako spontano nametnuo jeste udruživanje u formalne i neformalne grupe, pokrete i organizacije koje deluju, najčešće na lokalnom nivou, u pravcu sputavanja konkretnih lokalnih vlasti i poslodavaca (“investitora”) u njihovim planovima daljeg urušavanja radničkog dostojanstva.
Položaj radnika, prema Vašoj analizi, podrazumeva da je Srbija “najbolje mesto za ulaganje” zato što ima kvalitetnu, a jeftinu radnu snagu, zaštićene poslodavce i investitore, te legalizovane eksploatatorske uslove rada?
– Srbija nije jedina država u kojoj to prolazi, po tome nikako nismo specifični. Ono što je temelj takvog razmišljanja jeste užasno izvedena privatizacija koja je uništila srednju klasu, a radnike masovno dovela iz statusa relativno komfornog života u status pukog preživljavanja i kontinuiranog straha. Time je pripremljen teren za logiku u kojoj je “bolje primati minimalac nego ništa”, odnosno bolje raditi u bilo kakvim pa i nezakonitim uslovima, nego ne raditi uopšte. Dugoročna nezaposlenost je potpuno normalna pojava u Srbiji, iako se ona na stabilnim tržištima rada javlja kao statistička greška. Ovo dovodi do sledećeg stepena očaja “ako izgubim ovaj posao, drugi neću nikada naći”, što dalje utiče na svest radnika da prihvate šta im se nudi, kako god to ponižavajuće bilo. Konačno, oni su sve vreme bombardovani porukama da je to malo što sada imaju zapravo jako dobro i po njih i po državu, da je mnogo bolje nego što radnici u drugim državama ostvaruju, kao i da je politika koja je do toga dovela bez alternative – po tome je čini mi se trenutna propaganda jača nego u najrigidnijim godinama postojanja komunističkog sistema.
Kako ocenjete činjenicu da radnici na izborima glasaju upravo za nosioce takvih ideja i prakse, odnosno krivce za njihov loš, često i ponižavajući položaj?
– Delimično sam na ovo pitanje odgovorio, a dodao bih samo još jedan važan činilac – potpunu nedostupnost alternativnih ideja. Naime, stranke koje čine opoziciju nisu suštinska alternativa vladajućoj politici. Drugim rečima, potencijalnim dolaskom na vlast ubedljivo najvećeg broja sadašnjih opozicionih partija, ništa se ne bi promenilo kada je reč o radnim pravima i politici privlačenja investicija i zapošljavanja, kao ni kada je reč o socijalnoj politici države. Oni glasovi koji promovišu različitosti su trenutno tako slabi da – u inače monopolizovanoj medijskoj sferi – ne mogu da dosegnu do svojih potencijalnih simpatizera.
Kada radnik usvoji mantru “samo da ne bude gore” a pri tome ne vidi ništa novo u političarima koji sebe predstavljaju kao “neprijatelje režima”, a suštinski ne nude raskid sa trenutnim načinom upravljanja državom, logično je da se odlučuje da glasa na način koji garantuje stabilnost sistema. Istovremeno, važno je ukazati na još dve činjenice – da nema mnogo radnika koji iz ideološkog ubeđenja aktivno glasaju za politike i političare na vlasti. Kao i da mnogi od onih koji glasaju, ili se učlane u političku partiju na vlasti, pre svega to čine kako bi ostvarili neki svoj lični interes, čak i onda kada im to nije eksplicitno obećano. To zato jer političku partiju vide kao instant individualistički supstitut nekadašnjem solidarnom delovanju sindikata.
Aktuelna vlast u Srbiji hvali se značajnim rastom prosečne zarade u poslednjih osam godina. Primetno je, međutim, da se smanjuje razlika između tzv. najniže i prosečne zarade. Kako to tumačiti?
– Statistički podaci o zaradama su obesmišljeni do te mere, da je teško govoriti o zvaničnim kretanjima i tendencijama. Prosečna zarada je tako veštački “napumpana” da nije moguće ozbiljno govoriti o njoj kao o relevantnom ekonomskom pokazatelju. Ono što je sasvim jasno je da je medijana zarade i dalje značajno niža od prosečne zarade (i daleko bliža minimalnoj zaradi), što znači da daleko više radnika prima minimalnu zaradu, ili nešto višu zaradu od minimalne, nego prosečnu zaradu. Druga jasna stvar je da se minimalna zarada, čak i sa kontinuiranim uvećanjem, ovim tempom rasta ni za nekoliko decenija neće približiti prosečnoj potrošačkoj korpi. Minimalna potrošačka korpa nije, kao što je poznato, realna kategorija već statistička imaginacija kako bi služila u političke svrhe – otuda je svako poređenje minimalne zarade i minimalne potrošačke korpe besmisleno.
Kako vidite šanse sindikata za savezništvo sa civilnim društvom i političkim organizacijama kako bi uspešnije štitili radna i druga prava zaposlenih?
– Jedan od važnijih ciljeva sindikata morao bi biti otvaranje prema organizacijama civilnog društva, pokretima i formalnim i neformalnim grupama koje dele iste ili slične ciljeve kada je reč o borbi za radnička prava. Zalažem se i za uključivanje sindikata u politički život, kroz podršku određenim političkim partijama i saradnju sa njima, kao i kroz formiranje sopstvenih političkih platformi na osnovu kojih bi se realizovala takva saradnja sa drugim političkim organizacijama.
Bojan Tončić
