Mi smo iz lažnog društva u kome su radnici bili navodno na vlasti upali u brutalan sistem prvobitne akumulacije kapitala, u tranziciono društvo razorenih radničkih i socijalnih prava gde su svi zaboravili da radnici postoje, izjavio je profesor Miodrag Jovanović u razgovoru za portal Nezavisnost.org
Profesor Pravnog fakulteta na Univerzitetu u Beogradu Miodrag Jovanović, jedan od inicijatora ProGlasa koji se građani animiraju da 17. decembra iskoriste svoj glas za određivanje puta kojim će se kretati država i lokalne zajednice, za portal Nezavisnost.org govori o nekim od ključnih problema koje su motivisale tu inicijativu.
U proteklih bezmalo mesec dana profesor Jovanović je u žiži javnosti, bar one radoznale, koja zna za ProGlas 14 javnih ličnosti koje građane i građanke Srbije pozivaju da ne „bace“ svoj glas već da sami odluče o sudbini društva i države. Na svim nivoima. Već 17. decembra.
Naš sagovornik insistira na stanju u društvu u kome je nenormalnost normalizovana, mogućim kobnim posledicama posebno po mlade koji su u ovakvoj političkoj i društvenoj nenormalnosti započeli svoj život, ali i pogubnom nazovi medijskom, a zapravo propagandnom uticaju medija na sadašnjost i budućnost Srbije. Na sve segmente društva, a najviše građane pojedinačno koji suočeni sa tom silinom više i nisu u prilici da racionalno odlučuju.
Da ne govorim o tome što je vlast do šizofrenosti preuzela sve politike predstavljajući ih kao svoje, pa mi u nedostatku dijaloga ne možemo ni raspravljati o političkim idejama koje su u ponudi
Jer, kako kaže profesor, uskraćuje im se elementarno ustavno pravo da budu objektivo i pravovremeno informisani i tako osnaženi da donose kvalifikovane odluke. Ona kome će dati svoj glas na izborima bez prisile samo je jedna odluka, ali suštinski bitna jer od nje počinje neohodna promena. I to ne puka smena vlasti, već promena sistema. I oslobađanje od straha da se u promenama bude akter, a ne objekat. Otuda i inicijativa, čiji je Miodrag Jovanović jedan od pokretača, ima taj jednostavni naziv ProGlas – Za Glas.
Iz medija znamo koliko ste s razlogom kritični, pa da počnemo od novinarstva. Čak i kobnih devedesetih u Srbiji novinari su bili autoriteti kojima se verovalo, danas se toj profesiji ne veruje. Koliko je to značajno za formiranje javnog mnjenja, kolektivnih i pojedinačnih odluka?
Naravno da je veoma značajno. Novinarstvo nije jedina profesija kojoj je urušen autoritet, prosveta je prva koja mi pada na pamet, a i vaša profesija kao i obrazovanje ključno utiču na čitavo društvo.
Sa novinarima je problem što vi nemate neku vrstu licence za bavljenje novinarstvom. Ranije to nije bilo tako, pa su ljudi koji imaju novinarski nerv, bez obzira da li su ili ne završili žurnalistiku – koja je, usput, na FPN-u uvek delovala kao školovanje za političko novinarstvo – dobijali priliku, postojala je ta vrsta unutrašnje kontrole, profesionalnog osposobljavanja i usavršavanja. Danas je dovoljno da imate diktafon, papir i olovku u ruci, dižete ruku i da se predstavljate kao novinar. I kreirate javno mnjenje.
Miodrag Jovanovic, foto Medija centar
Svojevremeno sam napisao povodom Svetskog dana medija tekst za Danas u kome sam rekao da će na novinarskim udruženjima biti jedan od velikih poslova – da utvrde ko je na najgrublji način lagao javnost. Znam da to zvuči kao lustracija, ali moguće je utvrditi ko je bezočno lagao, izmišljao ne bi li se dodvorio nekome ko je trenutno na vlasti.
Duboko verujem da je, bar na najvišim nivoima, tako nešto moguće utvrditi i da je to neka vrsta prvog koraka ka ozdravljenju medija i povratku istinskih autoriteta.
Rado bih da delim vaš optimizam…
Vidim po izrazu lica da niste uvereni.
Iskustvo. Kad je NUNS pokušao da raskrsti sa najgorim ratnim huškačima u vodećim medijima devedesetih završilo je presudama za klevetu nas troje. Klevetu „nevinih“ huškača.
Uprkos iskustvu, svaka se profesija mora izboriti za sebe.
Govorite i o siromaštvu i nejednakosti u ovako izvitoperenom sistemu. Teorijski i praktično je potvrđeno da socijalne nejednakosti pre ili kasnije budu uzrok burnih dešavanja. Vlast u Srbiji ne vodi računa o toj opasnosti, a ima li opozicija u svojim programima „recept“?
Veliko je pitanje ta priča, jer su ovde politika i politički programi potpuno obesmišljeni. Kada nemate kulturu dijaloga, kada su vas vratili u pretpolitičko društvo, onda vam se propagiraju i nameću samo dva, tri „goruća pitanja“ povodom kojih se onda pravi veštačka podela desno-levo, od čega se meni diže kosa na glavi. Ne može pitanje statusa teritorije deliti stranke na desno i levo, nigde i nikada to nije bilo pa ne može ni ovde, a opet prolazi, zahvaljujući ovakvoj politici i ovakvim medijima.
Da ne govorim o tome što je vlast do šizofrenosti preuzela sve politike predstavljajući ih kao svoje, pa mi u nedostatku dijaloga ne možemo ni raspravljati o političkim idejama koje su u ponudi. Strankama preostaje da nešto iz tog širokog spektra stave u fokus, iako svi znamo koliko je nephodno da sve tačke svih programa postanu javne. Iskreno se nadam da ćete vi novinari kroz godinu, dve moći da sve političke aktere ispitujete, uključujući njihova predizborna obećanja, stavite sve na papir i u etar na uvid građanima.
Danas kad nekom kažete da idete na glasanje pogleda vas čudno i odmah čeka da se izjasnite za koga ćete glasati. U strahu mnogi ljudi ostaju kod kuće da čekaju šta će se dogoditi
Recimo, obećanje da će plate biti 1.400 evra. Postavite toga koji obećava pred kamere, dajte mu papir ili tablu, neka izračuna, pokaže kako, kojom matematikom dolazi do te svote nedostižne ogomnom broju ljudi. Ili šta znači tvrdnja da nikad nije bilo manje nezaposlenih? Kako se računa zaposlenost? Formalno zaposlen je i onaj koji nema nikakvu radno-pravnu sigurnost, angažovan povremeno na nekoliko sati ili dana mesečno ali zvanično nije nezaposlen onog momenta kad na račun primi neki novac.
I važno pitanje – šta znači spoljni dug od 20 milijardi evra? U redu je da je manji od nekog procenta BDP-a, ali koliki su krediti za njegovo vraćanje, koliko ga uvećavaju i produžavaju, koja će ih generacija vratiti. I što se Nemačka zadužuje za dva posto kamate, a mi za sedam, osam? Zato što se ne veruje institucijama ovog društva, ne veruju se pravosuđu, nema vladavine prava, bez obzira šta piše u nekom friziranom izveštaju Evropske komisije.
Ali, da vam kažem, dobro je što su građani ostavljeni sami da se izbore, što nemaju Brisel kao neku sigurnu luku, već moraju da se izbore za vrednosti koje se poklapaju sa onima koje tamo pišu, a koje se se u ovoj Vučićevoj stabilokratiji zamenaruju.
Zbog onih „gorućih pitanja“?
Da.
Kažete brojke, znamo ko ima „pametnu kinesku tablu“, ali i opozicija ume da izbaci obećanja. Kako uspostaviti mehanizam da i jedni i drugi odgovaraju za ono što govore iznoseći nerealne procene?
Jedini mehanizam je javnost i tu se opet vraćamo na medije – koji su posrednici između političkih aktera i javnosti. Nažalost, nema tela koje će to efikasno regulisati, sem ovog koje je takvo kakvo je i nekažnjeno generiše sliku društva kakvo u realnosti ne postoji. Ovo što mi živimo nigde u Evropi ne postoji.
Nama čak nisu potrebni novi zakoni, neophodna je striktna primena postojećih. Recimo, medijski zakoni bi trebalo da su dovoljni da mediji koji sada raspolažu necionalnim frekvencijama u ludom besu ne bi mogli da ih imaju. Počev od toga što brutalno gaze ustavno pravo svakog građanina na objektivno i pravovremeno informisanje o svim društvenim pitanjima. Da ne teramo dalje sa pitanjima koliko u skladu sa svojim elaboratima proizvode programa, onog kulturnog, dečijeg…
Mislite, da zanemarimo „sitnice“ na koje su obavezani zakonom koji ima omogućava eksploataciju javnog dobra?
To su postale sitnice, a dabome da nisu, zbog fokusiranja na politički deo informisanja koji onemogućava demokratiju, jer suštinski bez slobodnih medija nema demokratije. Nigde, pa ni ovde. Ne možete kvalitetno odlučivati ako nemate proverene i pouzdane informacije.
Miodrag Jovanovic, foto N1
Sve o čemu govorimo ima uzroke u devijacijama sistema, a jedna od poluga je izborno zakonodavstvo koje se primenjuje tako da vladajućim akterima daje nedostižnu prednost. Jesmo li zreli za promenu sistema u smislu da izabrani predstavnici odgovaraju ne onima koji ih kandiduju nego onima koji ih biraju?
To je jedno od velikih pitanja našeg političkog sistema, a suština je u predstavljanju i odgovornosti. Podsetiću vas da smo krenuli sa čistim većinskim sistemom, pa smo već u prvom sazivu dobili parlament koji je u smislu osvojenih mandata i osvojenih glasova bio nesrazreman. Zbog nedovoljne reprezentativnosti prešlo se na model proporcionalnosti…
Uz usputne izmene – od broja izbornih jedinica do formalne zastupljenosti pola, manjina, cenzusa…
Imali smo neku vrstu igrarije i sa izbornim zakonodavstvom, a izborni sistem bi, zapravo, uvek trebalo da se modifikuje u odnosu na politički život. Kada je u kolevci parlamentarizma Velikoj Britaniji, najkrućem većinskom sistemu koji postoji, glavu promolila treća partija i nametnula se kao ozbiljna politička snaga, mislim na Liberalno-demokratsku partiju, oni su počeli raspravu o tome da li je potrebna modifikacija političkog sistema i izbornog zakonodavstva da bi reprezentativnost u parlementu bila u odnosu prema volji birača. To je došlo kao posledica promena u političkom životu.
Međutim, promene u političkom životu u Srbiji nisu diktirane normalnim političkim dešavanjima, već nenormalnošću politike, tom činjenicom na koju stalno upozoravam da smo vraćeni u pretpolitičko doba. Znate, kad na listu skupite 10, 15 političkih subjekata koji u programskom smislu nikada ne bili zajedno, vidite da je to jedna vrsta političke iznudice koju je nametnuo nenormalni politički život.
Pitanje je šta i kako raditi? Možda bi do unormaljenja političkog života došlo kad bi se selo za sto i razgovaralo o sistemu koji bi na adekvatniji način predstavio celokupno biračko telo u Srbiji.
To bi učinilo izlišnom glavnu poruku ProGlasa – izađite na izbore, jer od vas zavisi kako će se društvo razvijati. Bilo bi normalno da ljudi veruju da njihov glas zaista vredi.
U potpuno drugačijem sistemu – da. Danas kad nekom kažete da idete na glasanje pogleda vas čudno i odmah čeka da se izjasnite za koga ćete glasati. U strahu mnogi ljudi ostaju kod kuće da čekaju šta će se dogoditi.
U državi u kojoj je egzistencija toliko ugrožena da ljudi samo gledaju kako da dobiju bilo šta, makar i taj prekarni rad, ko će razmišljati o pravu
Najveća grupa birača pripada svetu rada. Njihovi zastupnici su sindikati, koji su kod nas sistematski ometaju i urušavaju. Gde vidite mesto i ulogu sindikata danas? Uključujući mobilizaciju ljudi da svojim glasom podrže one koji garantuju socijalnu sigurnost i radno-pravnu zaštitu?
Bojim se da je pitanje previše optimistično u smislu mogućnosti da se ostvari. Nedavno sam sa suprugom koja radi u osnovnoj školi raspravljao o tome i pitao je može li sindikat da učini nešto u zakonskim okvirima i ogranizuje obustavu rada u svim školama i tako pošalje jasnu poruku u kakvom je stanju prosveta. I pazite, kad vi tu gde su zaista sindikalno organizovani u značajnoj meri ne možete da dobijete nedvosmislen i jasan odgovor, šta očekivati u drugim oblastima?
Mi smo iz lažnog društva u kome su radnici bili navodno na vlasti, a sindikati svedeni na delioce svinjskih polutki, upali u brutalan sistem prvobitne akumulacije kapitala, u tranziciono društvo razorenih radničkih i socijalnih prava gde su svi zaboravili da radnici postoje. Pa i oni sami. I trebalo je odjednom stvoriti novi sindikat sa autentičnom sindikalnom kulturom delovanja, jer sindikati u osnovi moraju biti kritička oštrica prema svakoj vlasti.
Naravno da se to nije moglo uraditi, da ne pominjem što su sindikata nastajali preko noći kao i političke partije, često kao njihove ispostave, pa kontrolu sindikalnih aktivista od kojih se nekakvim povlasticama kupuje ćutanje… I jasno je kako se vlada tim svetom rada.
Sindikati, zapravo, treba ponovo da zauzmu ulogu u društvu kakvu imaju u razvijenom svetu. U Francuskoj cela država stane kad sindikati objave akciju.
Nekako se uvek vratimo na novinarstvo – oni koji se formalno bave izveštavanjem o radnim pravima ne znaju ni sopstvena ni tuđa prava. I obaveze, da ne zaboravimo, pa zapravo nema ko ni da uzbuni javnost.
U državi u kojoj je egzistencija toliko ugrožena da ljudi samo gledaju kako da dobiju bilo šta, makar i taj prekarni rad, ko će razmišljati o pravu? Ko će razmišljati kad mu poslodavac kaže „dobro, za pet minuta ću na ulici naći nekoga ko će te zameniti“, kako tu usaditi ideju o radnim pravima i sindikatu? A sindikati suštinski zbog toga postoje i tome služe; oduvek je sam radnik nemoćan u odnosu na poslodavca, ali kad se organizuje i ima jaku sindikalnu organizaciju u firmi i posebno jaku centralu, stvari se iz osnova menjaju.
Preduslov je da imate i državu kao elementarnog zaštitnika položaja i prava zaposlenih, a ne onu koja udovoljava stranom poslodavcu dovlačeći ga povlasticama kojima domaći privrednici nemaju pristup. I kojima se, tim takozvanim stranim investitorima, daje prećutna saglasnost da sa „svojim“ radnicima mogu da rade šta hoće.
Jelka Jovanović
