Članovi Sindikata Nezavisnost, imali su tu čast da 24. aprila gledaju novu predstavu Kokana Mladenovića pod nazivom „Pad“, koju je radio sa Centrom za kulturu Svilajnac, gde je i održana premijera u decembru 2018. godine. Zajedno sa Mladenovićem tekst je pisala Branislava Ilić, a priču o radničkoj klasi u današnjoj Srbiji prenose glumci Branislav Trifunović, Nina Nešković i Jelena Blagojević. Predstava je posvećena poginulim radnicima u Srbiji, gde je u kratkom vremenskom periodu stradalo više od 50 ljudi na gradilištima širom zemlje.
Zašto se u Srbiji uglavnom ćuti o ovim tragičnim događajima čiji se broj iz dana u dan povećava? Glumci su medijima ispričali da su tokom istraživanje ove teme uoči stvaranja predstave, došli do saznanja da su mnogi radnici radili na crno, da nisu imali ni zdravstveno osiguranje, te da su iza njih ostale porodice koje nisu zbrinute. Kako smo došli do toga da su svi ti ljudi ostali bez, ne samo radničkih, već i osnovnih ljudskih prava, te da niko nije odgovarao za smrti tih ljudi? Da li se ćutanjem pokušava nešto zataškati?
Predstava „PAD“, koju smo radili u produkciji Centra za kulturu Svilajnac, spada u one predstave koje, jednostavno, moraju da budu napravljene. Položaj u kome radnici u Srbiji prestaju da budu čak i obespravljeni prekarijat i postaju glineni golubovi u mutnim poslovima državnog vrha i građevinske mafije (ako između ovih pojmova treba praviti ikakvu razliku) traži da se o njemu progovori na sav glas. Kako je moguće da 53 radnika stradaju na radnom mestu tokom protekle godine, a da za to niko nije uhapšen, kažnjen, da prosto ne postoje nikakva prava tih stradalnika na čijim se kostima zidaju neoliberalne kič-palate? Intimna vizura kroz koju smo ovoga puta sproveli angažman predstave, potresna priča šesnaestogodišnje devojčice kojoj je na gradilištu stradao otac, očigledno deluje na publiku koja izuzetno emotivno reaguje na predstavu. Ja bih volio da te emocije kao posledicu imaju bes prema sistemu koji se igra sa životima sopstvenih građana.
Nemoguće je ostati nem na činjenicu da devastiranim prostorom naše nekadašnje zemlje caruje prljav novac i još prljavija politika. Stradanja radnika, tako česta i tako olako skrajnuta iz sfere medija, javnog života i institucija sistema, mogla bi i morala biti ona prelomna tačka u kojoj će početi borba za rušenje jednog sistema koji se, u svojoj bahatosti, neznanju i alavosti, igra sa životima svojih građana.
Ovaj intervju pred sindikalcima će osvanuti uoči Prvog maja, Dana rada, koji će oni dočekati na ulici, u protestu. Šta danas znači ovaj datum? Kako da slavimo rad u zemlji mrtvih i izneverenih radnika?
Prvi maj je datum kada bi radnici morali da kažu – dosta! Zakoni ove zemlje skrojeni su tako da unižavaju radničku klasu, čineći od nje roblje koje se iznajmljuje trgovcima svetskog kapitala, po bagatelnim cenama. Nedavno je vlasnik fabrike „Jura“ u Nišu tražio od radnika da potpišu aneks ugovora o radu, kojim prihvataju da se potencijalni gubici fabrike mogu naplatiti od njihovih i onako bednih plata, da mogu biti poslati bez nadoknade u drugu fabriku, 55 kilometara udaljenu itd. Dotični gospodin nije hteo da odgovara na novinarska pitanje, već je kratko poručio da on u ovoj zemlji plaća porez i da su sve njegove odluke u skladu sa Zakonom o radu Republike Srbije.
Trenutno smo u fazi previranja i građanskih protesta, ali ja ne vidim nikoga sa opozicione scene ko će nam reći šta će biti nakon silaska sa vlasti ove kriminalno-interesne grupe koja vlada našom državom. Hoćemo li i dalje biti kolonija neoliberalnog kapitalizma? Hoće li korporativni fašizam i dalje biti „u skladu sa zakonom“? Hoće li čitav jedan vek levičarske tradicije u Srbiji biti zauvek zaboravljen?
Prema vašem misljenju, gde se izgubila solidarnost radničke klase? Čini se su ljudi oguglali čak i na smrt, nakon svakodnevne hiperprodukcije haotičnih vesti i iskrivljene stvarnosti. Da li u državi u kojoj su zapostavljene i srozane civilizacijske vrednosti, postoji šansa za novu modernu sindikalnu borbu i jačanje položaja radnika? Da li nam je potrebna sindikalna borba i zašto?
Sindikalna borba je nužna, ali bi ona morala da počiva na osećanju zajedništva i opšteg dobra, a upravo su ta dva pojma već decenijama unižavana i uništavana u zemlji u kojoj živimo. Pretvorili smo se u zemlju samoživih, gde svako gleda kako da ugrabi za sebe, da preživi, da bude bolje njemu i njegovima. Ponižavajući uslovi rada nisu kao odgovor dobili masovne radničke proteste. Naprotiv, napravljen je sistem koji vam svakoga dana govori – ako vi nećete da radite pod ovim ponižavajućim uslovima, ima ko hoće. I ljudi ćute i trpe, na svoju sramotu i na sopstvenu nesreću. Neverovatno je da u ovim protestima najmanje učestvuju oni koji su najponiženiji, najobespravljeniji, oni koji nemaju nikakvu socijalnu sigurnost, niti sigurnu budućnost. Ljudi se prodaju za dnevnicu, za sendviče, za slobodni dan na poslu.
Komunistička partija Jugoslavije, uložila je, još u vreme kada je delovala u ilegali, ogroman napor da radnicima objasni njihova prava i da uspostavi radničku klasnu svest. Danas se radnicima vlada silom i ucenama, a naša opozicija nema nikakav plan vezan za sistematsko poboljšanje položaja radnika i uslova njihovog života i rada.
Jedan od zahteva koji su građani i deo opozicije mesecima ponavljali na protestima bila je „sloboda medija“. Koliko novinari i medijska scena doprinose gore pomenutom ćutanju i zataškavanju? Predstavu ste radili u Svilajncu, kako izgleda medijska scena u mestima koja su udaljena od glavnih centara moći, upravljanja i medija? Da li je slika „na lokalu“ jasnija?
U Srbiji je tek nekolicina slobodnih gradova – Šabac, Paraćin, Svilajnac. Kad kažem „slobodnih“, uistinu to i mislim. Ostatak Srbije je okupiran od strane jedne samoproklamovane kriminogene grupe, koja, gazeći ustav i zakone, grabi i otima za sebe i koja se nemilosrdno obračunava sa neistomišljenicima. Samim tim su te „oaze slobode“ dragocenije, jer ne predstavljaju samo mesta gde možete slobodno govoriti, misliti i raditi, već i simbolizuju otpor sveopštem ludilu u koje je zapao ostatak Srbije.
U zemlji u kojoj živimo suspendovana je demokratija, ukinuta sloboda javnog govora, sloboda medija i kultura dijaloga. Trebaće nam mnogo hrabrosti i istrajnosti da u zakonske i zdravorazumske okvire vratimo jedan sistem u kome je metastazirala samovolja i obest onih koji su na vlasti.
U opisu predstave „Pad“ stoji da se ćerka poginulog radnika (16) „obračunava sa odgovornim za smrt svog oca na gradilištu“, ali da u tom procesu „ne izbegava sopstvenu odgovornost“. Kako vi tumačite i da li za vas postoji odgovornost građana za stanje u državi? Jesmo li spremni da preuzmemo odgovornost kao građani za ono što će Srbija postati, jer svet srlja daleko napred, čini nove greške i ispravlja stare, tone dublje u poredak, pa se iz njega vadi, a mi već oko 20 godina razgovaramo o istim ili sličnim problemima…
Kada je Vaclav Havel, pravo iz zatvora doveden da postane predsednik Čehoslovačke, rekao je u svom prvom intervjuu, na zaprepašćenje svojih sunarodnika: “Ja znam da svi očekujete da kažem da su nam ovo ružno odelo koje kao narod nosimo, sašili drugi. Ja, na žalost, moram da vam kažem da smo sve što nosimo sašili sami sebi.“ Bez te svesti o posrnuću nacije, bez preuzimanja odgovornosti i suočavanja sa sopstvenim greškama, nemoguće je krenuti u popravljanje stanja u zemlji. Na našu veliku žalost, vladajuća garnitura u Srbiji nije došla na vlast vojnim udarom, pučem, ili bilo koji nasilnim prevratom. Oni su, takvi kakvi jesu, legitimno izabrani predstavnici većinskog dela naroda koji je izašao na izbore. Samim tim, oni više govore o nama samima, nego o sebi. Ako su te moralne nakaze, ti Vučići, Vulini, Dačići, Gašići, Jutke i ostali legitimno izabrani predstavnici jednog naroda, onda taj narod mora da se duboko zapita nad svojom demokratskom svešću. Da, to ružno odelo koje Srbija nosi, skrojili smo sami sebi i ono se neće promeniti dok se ne promeni svest građana o značaju demokratije, funkcionisanju institucija sistema, poštovanju zakona i obaveza onih koji su izabrani predstavnici vlasti da budu servis građana, a ne njihovi vladari.
Snažne emotivne i intimne poruke predstave jesu način da se ljudi prodrmaju i probude iz letargije i tu umetnost daje najvrednije plodove svog društvenog aktivizma. Međutim šta još mogu uraditi umetnici, pa i sindikat koji u svom sastavu ima predstavnike u grani umetnosti?
Postoje vremena u kojima umetnost mora da bude svesna svoje istorijske odgovornosti i u kojima mora da iskoristi sve svoje kreativne i organizacione potencijale da bi zaštitila elementarne vrednosti na kojima počiva ne samo svaka umetnost, već i život dostojan čoveka. Svaka umetnost počiva na apsolutnim vrednostima pravde, časti, istine i morala. Kao takva, ona predstavlja prirodnu opoziciju vlasti koja koristi mehanizme prinude i manipulacije. Verujem da je ovo vreme u kome ne treba da postoji nikakva razlika između građanskog i umetničkog, vreme u kome umetnici moraju da budu aktivni nosioci borbe za očuvanje tih bazičnih vrednosti građanskog društva, jer one istovremeno predstavljaju i bazične vrednosti naše umetnosti.
Maja Leđenac
