“Više od polovine (52%) zaposlenih mladih ima nesigurno zaposlenje. Prekarnost malo zastupljenija kod devojaka (56%) nego kod mladića (49,5%).”
Broj mladih koji su bili nezaposleni u ove godine iznosi 75.526, što predstavlja skoro 20 procenata od ukupnog broja nezaposlenih, pokazuju podaci Nacionalne službe za zapošljavanje. Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) o položaju mladih u tekućoj godini pokazalo je da je jedan od najvećih problema upravo nezaposlenost. Problematična je, pre svega, neusklađenost obrazovanja i tržišta rada, nedovoljno praktičnog iskustva, odnosno nedostatak radne prakse, objašnjava za KUMU Jovana Božičković iz KOMS-a.
“U slučaju kada radna praksa i postoji, ona često ne ispunjava sve kriterijume kvaliteta u smislu da je plaćena, da postoji mentor, da je vremenski ograničena, da ima program, cilj učenja i slično. Baš zbog toga i pre svega neplaćenog momenta, samo privilegovani mladi mogu sebi da priušte da rade besplatno i stiču konkretne veštine i tako poboljšaju svoju zapošljivost. Nedovoljno je podsticajnih programa, što govori i podatak da mladi u Srbiji nakon završetka obrazovanja aktivno traže prvi posao i do dve godine, dok je taj prosek kod naših vršnjaka u Evropskoj uniji svega nekoliko meseci.”
U Srbiji 24 meseca, a u Evropskoj uniji samo četiri meseca traje tranzicija od škole do prvog stabilnog i/ili zadovoljavajućeg posla, što čini, kaže Božičković, ogromnu razliku u početnim pozicijama.
“To često onemogućava mlade ljude da se kroz ekonomsko osamostaljivanje kasnije i stambeno osamostale, a to sa sobom povlači odlaganje mnogih takozvanih životnih procesa (stvaranje porodice pa nadalje). Ono što je razlika u zemljama EU jesu programi koji pružaju podršku mladima u ovom periodu tranzicije, poput programa Garancije za mlade. To je mehanizam koji bi mogao pomoći da se ta statistika u Srbiji promeni – program koji već postoji u 27 država članica EU i predstavlja obavezu da se mladima uzrasta od 15 do 29 godina, u roku od četiri meseca od gubitka posla, odnosno završetka obrazovanja, omogući i pruži podrška za zaposlenje, obuke ili praksu.”
Jovana Božičković, lična arhiva
Rodni jaz
Ako bismo u analizu dodali rodnu dimenzija, problem postoje još složeniji. Podaci iz istraživanja KOMS-a pokazuju da je mnogo veći broj nezaposlenih mladih žena od muškaraca u uzrastu od 25 do 29 godina. Za trećinu više. Rodni jaz u stopama zaposlenosti iznosi 21% u Srbiji, dok je u EU znatno niži, 4,7%. Teodora Gavrilović iz Udruženja za radna prava žena “ROZA” kaže da ti podaci ukazuju na to da se mlade žene suočavaju s većim izazovima u pronalaženju prvog posla.
“Više od polovine (52%) zaposlenih mladih ima nesigurno (prekarno) zaposlenje. Važno je napomenuti da je prekarnost zastupljenija kod devojaka (56%) nego kod mladića (49,5%). Ovo ukazuje na to da mlade žene češće rade na privremenim poslovima, što može dovesti do veće nesigurnosti u radu i zaradi. Kada je reč o zaradama mladih u Srbiji one su znatno niže od proseka zarada svih zaposlenih. Ovo može imati poseban uticaj na mlade žene, zbog rodno određenih stereotipa i neravnoteže na tržištu rada. Rodne razlike u zaradama postoje čak i kada je onlajn sfera rada u pitanju. Postoje značajne razlike između muškaraca i žena angažovanih putem digitalnih platformi, kako u vrsti posla koje obavljaju tako u pogledu visine novčane naknade koju primaju. Mlade žene suočavaju sa višestrukim izazovima na tržištu rada, uključujući veći rodni jaz u zaposlenosti, veću nesigurnost u zaposlenju, veći udeo u neformalnom zaposlenju i niže zarade. Ovi faktori ukazuju na potrebu za politikama koje će posebno obratiti pažnju na unapređenje položaja mladih žena na tržištu rada u Srbiji.”
Teodora Gavrilović, lična arhiva
Najveći broj zaposlenih mladih, i mladića i devojaka, ima ugovor o radu na neodređeno vreme (38%), ali i dalje zabrinjava veliki broj mladih koji radi bez ugovora, ukazuje Jovana Božičković iz KOMS-a. Ona napominje da veliki broj mladih radi u sivoj zoni i ono što karakteriše njihovo radno angažovanje su potpuna nesigurnost i prekarni rad. Čak i kada imaju ugovore o radu oni su na određeno vreme, a nadoknada koju dobijaju za rad nije dovoljna za dostojanstven život.
“U tom smislu, svaka deseta mlada osoba zarađuje više od 100.000 dinara, što najveći broj mladih smatra da je minimalna suma koja je potrebna za ekonomsko i stambeno osamostaljivanje. Pored onih koji rade, a nemaju adekvatne uslove za rad – u Srbiji je skoro svaka peta mlada osoba NEET, odnosno osoba koja je skoro pa pravno-formalno nevidljiva za sistem, jer su to mladi koji nisu ni u procesu obrazovanja, ni obuke ili rada i najveći broj njih čine mlade žene, kao i mladi koji žive u ruralnim područjima.”
Spremnost mladih devojaka i žena da prihvate potplaćene i nesigurne poslove često nije stvar njihove lične volje, već je rezultat strukturalnih, društvenih i ekonomskih faktora, kaže Teodora Gavrilović iz Roze.
“Ograničene mogućnosti na tržištu rada i opšta ekonomska nejednakost, naročito u manjim sredinama, dovode do prihvatanja poslova u kojima postoji platni jaz. Sem toga, čest uzrok je i ograničen pristup obrazovanju i obukama koje vode ka bolje plaćenim zanimanjima, kao i nedostatak resursa i mreža za pronalaženje boljih poslova. Rodni stereotipi i predrasude mogu uticati na to kako se poslovi vrednuju i kako se određuju plate. Posebna je potcenjenost u poslovima koji se tradicionalno smatraju “ženskim” ili “ženski orijentisanim”, kao što su poslovi u oblasti zdravstva, obrazovanja, tekstilne industrije ili socijalne nege. To dovodi do nižih plata za žene čak i kada obavljaju iste ili slične poslove kao muške kolege.”
To utiče dalje na njihov profesionalni razvoj i sve ostale aspekte života, upozorava Jovana Božičković.
“Kada govorimo o stambenoj nezavisnosti, ona je za najveći broj mladih nedostižna, dovodi se u pitanje želja i mogućnost za stvaranje porodice, otvoreno je pitanje i mentalnog zdravlja i uopšte svih posledica koje ovakvo nesigurno okruženje može imati po mladu osobu.”
Predrasude, diskriminacija, ejdžizam
Najdominantnija predrasuda o mladima na tržištu rada jeste da su lenji i nezainteresovani. “Posla ima, ali nema ko da radi”, “Mladi hoće laku zaradu”, “Neiskusni, a žele velike plate”. Istraživanje KOMS-a pokazuje upravo suprotno. Mladi su spremni da rade i poslove van struke, poslove za koje dobijaju minimalnu zaradu ili ako govorimo o praksi, nikakvu nadoknadu samo da bi ojačali svoju zapošljivost, ističe sagovornica KUME iz Krovne organizacije mladih Srbije.
“Zbog ejdžizma, koji je rasprostranjeniji od seksizma i rasizma, mladi često za potpuno isti posao dobijaju znatno manju nadokadu od starijih kolega – ovde govorimo o poslu za koji nije potrebno nikakvo prethodno iskustvo. Mladi imaju očekivanja o zaradi koja su realna trenutnom stanju i inflaciji, a sve u svrhu imanja kvalitetnog i dostojanstvenog života u svojoj zemlji. Uz rastuće cene potrošačke korpe, kirija, rata kredita – sasvim sam sigurna da sada radimo istraživanje da bi ta brojka bila i veća, ali mladi trenutno (prema istraživanju koje je rađeno od januara do aprila 2023. godine) smatraju da je za pokrivanje potreba na mesečnom nivou potrebna zarada od oko 1.000 evra”.
Uz ejdžizam, devojke su prilikom traženju posla neretko izložene diskriminaciji. Već pri samom intervjuu za posao, žene se susreću sa pitanjima koja su diskriminatorna. Pitanja kao što su: “da li planirate decu, kada, koliko”, “da li ste udati, da li planirate udaju” i slično su praksa, ukazuje aktivistkinja ROZE Teodora Gavrilović.
“Ponekad je slučaj da se takva pitanja postave diskretno, u neformalnom razgovoru sa poslodavcem, a odgovori na takva pitanja često su presudni u tome da li ćete dobiti posao ili ne. Usled neznanja da takva pitanja nisu dopuštena, perfidnosti u načinu na koji su postavljena ili strahu da ne odgovore, žene uglavnom na ta pitanja daju odgovore, zbog čega se dešava da ne dobiju posao. To je neprekidni paradoks. Radnice su pod konstantnim pritiskom da budu supruge i majke, a onda se sabotiraju u tražnju posla i dostojanstvenih prihoda. Nama je značajan indikator rodne diskriminacije pri zapošljavanju količina sličnih komentara koje dobijamo kada na društvene mreže postavimo nešto na temu intervjua za posao i žene napišu da su većinu diskriminatornih pitanja dobijale od poslodavca. To je nešto što je normalizovano, ali se moramo boriti da takve prakse nestanu. Naša iskustva govore da se diskriminacija nastavlja i nakon dobijanja posla, te mlade žene često dobijaju otkaz kada se vrate sa porodiljskog odsustva ili kada ostanu u drugom stanju.”
Istraživanje KOMS-a je pokazalo jednu poražavajuću činjenicu, a to je da mladi veruju da su za dobijanje posla najvažnija lična i porodična poznanstva i kontakti, kao i članstvo i aktivizam u političkoj partiji, a tek zatim odgovarajuće formalno ili neformalno obrazovanje. Šta nam to govori, za KUMU objašnjava Jovana Božičković.
“To nam govori da su mladi itekako svesni stanja u kojem se naše društvo nalazi i da smatraju da je korupcija jedan od tri najveća problema koji pogađaju državu – pored problematičnog obrazovnog sistema i zaštite životne sredine. Oni su svesni da često ni znanja, ni veštine koje imaju nisu dovoljni za zaposlenje, kada postoje obrasci nepotizma i partijskog zapošljavanja”.
Neinformisanost i sindikalna neaktivnost
Posebnu dimenziju ovog problema čini nedovoljna informisanost o radnim pravima, ističe Teodora Gavrilović iz Roze.
“Često nam se javljaju žene čiji je problem u osnovi to što ne znaju da nisu zaposlene, već radno angažovane, što znači da im nisu garantovana prava koja su propisana Zakonom o radu. Ovo je razlog za bavljenje preventivnim radom.”
Informisanje, preventivni rad, jesu, između ostalog, zadaci i ciljevi sindikalnog organizovanja. Obe sagovornice KUME kažu da su mladi nedovoljno upoznati sa sindikalnim aktivizmom i mogućnostima. Jovana Božičković smatra da su mladi uglavnom nezainteresovani za članstvo u sindikatima.
“…ali sam sasvim sigurna da će radne okolnosti u kojima se nalaze doprineti tome da se za ove teme zainteresuju. Evidentna je potreba za poboljšanjem radnih prava mladih, a podrška sindikata bi u značajnoj meri pomogla da se ovo stanje kroz aktivno zagovaranje i promeni.”
Veliki broj mladih nema dovoljno informacija o tome zašto su sindikati važni, a postoji i određeni otpor među onima koji znaju šta je sindikat, ističe sagovornica iz udruženja ROZA Teodora Gavrilović.
“Osim toga, biti sindikalno aktivan znači da osoba mora biti zaposlena, tj imati ugovor o radu, a veliki broj mladih, radi na privremeno-povremenim poslovima, autorskim ugovorima, na crno… što znači da ni nemaju mogućnost sindikalnog organizovanja. Na sindikatima je da rade na promenama Zakona o radu, koji će omogućiti da i one/i koji rade u prekarnim oblicima rada mogu sindikalno da se organizuju, i na taj način proširiti broj nekih budućih mladih zainteresovanih za sindikalni aktivizam. Motivisanje i informisanje mladih o svim svojim radnih pravima, uključujući i sindikalni aktivizam svakako jeste nešto na čemu sistemski treba više raditi od strane svih, uključujući institucije, škole i sindikate i organizacije.”
Piše: Tamara Srijemac
