Dogovor o zabrani roba proizvedenih prinudnim radom, postignut je u ponedeljak uveče u Briselu na tripartitnom sastanku Evropske komisije, Saveta Evropske unije i Evropskog parlamenta
Pozdravljajući briselski dogovor o zabrani proizvoda nastalih prinudnim radom Evropska konfederacija sindikata (EKS) saopštila je juče da bi se ta zabrana odnosila na sva preduzeća, bez obzira na njihovu veličinu. To će doprineti ravnopravnim uslovima na tržištu Evropske unije i ojačati njenu konkurentnost, ocenjuju iz EKS-a uz napomenu da tripartitni dogovor “zacrtava put ka jačanju osnovnih ljudskih prava”.
Zamenik generalnog sekretara EKS-a Klaes Mikael Stal izjavio je tim povodom juče da EU preduzima odlučne akcije da zaustavi kvar prinudnog rada.
“Nijedna kompanija, bez obzira na njenu veličinu, ne može dobiti besplatnu propusnicu za korišćenje modernog ropstva. Ova opšta zabrana proizvoda prinudnog rada stavila bi fokus na ljudska prava, a ne na to kako su korporacije strukturisane”, naglasio je Stal dodajući da dogovor institucija EU predstavlja “važan presedan u pristupu čišćenju naših lanaca snabdevanja zasnovan na ljudskim pravima”.
Funkcioner EKS-a je ukazao da “beskrupulozne kompanije više neće moći da pribegavaju prinudnom radu kako bi potkopali svoje konkurente”. Prema njegovim rečima, zabrana nelojalne konkurencije zatvara “rupu zloupotreba bez dna” koja je predstavljala pretnju radnim standardima.
“Lopta je sada u dvorištu država članica i mi smo odlučni da nijedna nacionalna vlada ne sme stati na put ovom važnom zakonu. Progresivno zakonodavstvo Evropske unije ne sme biti talac njenih članica”, zaključio je visoki predstavnik EKS-a.
Šta je prinudni rad
Kako se definiše prinudni rad? Naš stručnjak za radno pravo Mario Reljanović u svom tekstu “Evropska unija i prinudni rad” (Peščanik, 19.6.2023.) piše da u teoriji postoji gradacija pojmova koji nisu sasvim ili čak nisu uopšte definisani propisima. “Gradacija se odnosi na stepen iskorišćavanja ljudskog bića protivno njegovom dostojanstvu, pravu na rad, a često i protivno nizu drugih prava koje kao čovek može i treba da uživa”, ukazuje Reljanović.
U tekstu autor polazi od radne eksploatacije koja predstavlja “oblik rada u kojem radnik ulaže daleko veću vrednost svog rada, od vrednosti naknade koju za taj rad dobija od poslodavca”. On ističe da se gotovo nigde ne može naći definicija radne eksploatacije, a da se u normativnom smislu ona “krije u odredbama o sankcionisanju pojedinih nezakonitih uslova rada”. Za Reljanovića nema dileme da “svaki rad van radnog odnosa predstavlja kršenje međunarodnih standarda rada”, i da “samim tim, predstavlja i nedozvoljeni (a opet legalan) oblik radne eksploatacije”.
“Prinudni rad podiže skalu eksploatacije za stepen više”, ukazuje Reljanović i objašnjava da postoji međunarodno prihvaćena definicija prinudnog rada koja proističe iz Konvencije 29 Međunarodne organizacije rada o prinudnom radu, usvojene još 1930. godine. Prema toj Konvenciji, prinudni je svaki rad koji se od nekoga zahteva pod pretnjom i na koji ta osoba nije pristala dobrovoljno. Mada je prinuda u radu strogo zabranjena i može se podvesti pod više krivičnih dela, Reljanović ukazuje da u Srbiji postoje elementi prinudnog rada u zakonodavstvu. Pri tome ukazuje na “zloglasni prinudni rad korisnika novčane socijalne pomoći” koji je ukinut 2022. nakon što je ustanovljeno da je neustavan. Dodaje, međutim, da se oblikom prinudnog rada može smatrati i “učenje kroz rad“ u dualnom obrazovanju, i napominje da je “tako nešto zabranjeno i Konvencijom 29 ali i Konvencijom 105 MOR o ukidanju prinudnog rada”.
Autor na kraju navodi “pojam modernog ropstva, odnosno robovskog rada” koji prinudnom radu dodaje još jedan element: “osim teških uslova rada i pretnje nekom sankcijom, sada se radniku ograničava i sloboda kretanja”. Reljanović podseća da takve pojave postoje kod stranih radnika kojima se oduzimaju lična dokumenta (pasoš) kako ne bi mogli da napuste poslodavca. “I u Srbiji postoji jasan trend modernog ropstva, koji smo pre svega imali prilike da vidimo na primeru Linglonga ali je jasno da taj primer nije usamljen”, naveo je Reljanović.
Ovaj pravni stručnjak u istom tekstu piše da “nije čudno što Evropska unija, na talasu dobrog impulsa regulisanja najvažnijih prava radnika, želi da nametne svojim državama članicama jasne kriterijume koje moraju poštovati kada je reč o prinudnom radu ali i korišćenju proizvoda i usluga koji su nastali prinudnim radom”. On podseća da zabrana svih navedenih oblika eksploatacije već postoji ali da je problem globalnog karaktera koji ne mogu pojedinačno rešavati članice EU. Reljanović je u tom kontekstu naglasio značaj inicijative za usvajanje Uredbe o zabrani proizvoda nastalih prinudnim radom na tržištu Evropske unije, i zaključio da je sasvim moguće da ona bude usvojena – u toku 2024. godine.
S.R.
