Naša urušena prava

Centar za obrazovanje, istraživanja i privatizaciju UGS NEZAVISNOST

Vesna Bajić

NAŠA URUŠENA (NE)POSTOJEĆA PRAVA

Nepoštovanje zakona u Srbiji nije novost, niti fenomen, a još manje sporadična pojava. Priprema, izrada, kao i usvajanje brojnih zakona, usklađenih sa evropskim standardima, ali koji neće zaživeti u praksi, transformisala se u “opšte mesto” i nešto na šta srpsko građanstvo nekako unapred računa. U ovom pogledu može se reći da je Srbija stabilna zemlja bez neizvesnosti jer svi znaju da će zakoni biti poštovani u meri koja odgovara krupnom kapitalu i strukturama na vlasti.

Polazeći od ove realnosti, aktivistkinje Ženske platforme za razvoj Srbije sačinile su publikaciju “Naša urušena prava”, svojevrstan katalog u kome su popisane sve napisane, a neprimenjene i prekršene norme, počevši, naravno, od Ustava i neposredne primene ljudskih prava garantovanih ovim aktom, preko prepreka u ostvarivanju prava, do fantomskih radnih i socijalnih prava. I tek ovako filtriran normativni i strateški okvir otkriva realne razmere besmisla u kojem su građani Srbije prinuđeni da žive. Dijalog i traženje mogućih rešenja za ovu, naizgled bezizlaznu, situaciju odvijao se sredinom maja na Forumu za rodne i razvojne politike pod nazivom “Naša urušena prava”, u organizaciji fondacije Fridrih Ebert, a na inicijativu aktivistkinja i ekspertkinja Ženske platforme za razvoj Srbije. Nekoliko dana kasnije održan je i panel na temu ”Digitalna rodna ravnopravnost”, takođe u organizaciji fondacije Fridrih Ebert i “Business Info Group” Beograd i “Nove Ekonomije”, sa ciljem da istraži kako i gde “nestaju” žene nakon školovanja, kao i mogući uzrok nedovoljnog učešća žena u digitalnoj ekonomiji. Dijalozi na ovim skupovima (kao i na svim prethodnim) su bili zanimljivi, razmatrani su različiti aspekti neravnopravnosti, javne politike, akcioni planovi i programi, ali rešenje nije bilo ni na vidiku. Naprotiv, nakon njih otvorena su nova pitanja koja zadiru u samu srž rodne nejednakosti.

Da li su samo neprimenjeni zakoni i prekršene norme uzrok nejednakom položaju žena u Srbiji?

Neprimenjivanje postojećih normi pogađa i muškarce i žene, ali ipak ne podjednako. Međutim, činjenice govore da neprimenjivanje zakonskih normi u većoj meri pogađa žene i da su prepreke na koje nailaze u pokušaju ostvarivanja prava veće i sa težim posledicama. Žene nemaju jednaku početnu poziciju u odnosu na muškarce usled čega više rade, manje zarađuju, nemaju pristup materijalnim resursima i nose celokupan teret roditeljstva. Tačnost ovih tvrdnji potvrđuje, između ostalog, i zvanična statistika.

Nejednakost od obrazovanja do zapošljavanja

Srbija je zemlja u kojoj je više od trećine stanovništva starog 15 i više godina (34,4%) bez škole, ili sa osnovnim obrazovanjem, a samo 5,65% sa višim i 10,6% sa visokim obrazovanjem. Struktura obrazovanja prema polu pokazuje da su žene brojnije u kategoriji osoba bez obrazovanja, sa nižim, ali i visokim obrazovanjem. Manji broj žena zabeležen je jedino u kategoriji srednjeg obrazovanja.[1] Međutim, ova obrazovna struktura ne reflektuje se u istom odnosu na tržište rada, gde su žene imaju blagu prednost samo u kategoriji zaposlenih sa visokim obrazovanjem. U svim ostalim kategorijama brojniji su muškarci.[2] Žene sa visokim obrazovanjem brojnije su u kategoriji zaposlenih, ali i nezaposlenih. Prema zvaničnim podacima, u toku 2018. godine na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje na posao je čekalo 55.900 žena sa visokim obrazovanjem, naspram 34.300 muškaraca. Da stepen obrazovanja za žene ne podrazumeva zapošljavanje pokazuju i podaci o neaktivnosti stanovništva. Lični i porodični razlozi, odnosno, briga o deci ili o odraslim nesposobnim licima u okviru ove kategorije, navelo je kao razlog 57.200 žena, naspram 6.400 muškaraca.[3]

Rad i zarada – može, ali ne mora

ili

Ko i kako postojeće stanje održava i podržava?

Pravo na rad i zaradu, sa rodnog aspekta, ne podrazumeva i jednaka prava za muškarce i žene u pogledu oblika zapošljavanja, uslova na radu i zarade. Očekivano, muškarci su brojniji u kategoriji zaposlenih na osnovu pismenog ugovora o zaposlenju. Dostupni statistički podaci ove ugovore posmatraju kao jedinstvenu kategoriju, bez razvrstavanja po osnovu oblika zapošljavanja. Statistički podaci o broju zaposlenih žena koji su bili priloženi uz Izveštaj Vlade R.Srbije o primeni MOR Konvencije 183 i Preporuke 191, pokazuju da su žene brojnije u kategorijama fleksibilnih oblika zapošljavanja. U toku 2012. godine, na koju se Izveštaj i odnosio, bilo je 935.486 radno aktivnih žena starosti od 15 do 65 godina. Od tog broja 850.971 žena imala je ugovore o radu na određeno vreme, u odnosu na 84.515 žena sa ugovorima o radu na neodređeno vreme. Imajući u vidu rastući trend fleksibilizacije zapošljavanja, razumno je pretpostaviti da je ovaj odnos u najboljem slučaju ostao nepromenjen do danas. Ovako nesrazmerno visok stepen udela žena sa ugovorima o radu na određeno vreme posledica je izjednačavanja materinstva i roditeljstva. Praksa zapošljavanja žena na određeno vreme dovodi do višegodišnjeg, čak decenijskog, isključivanja žena sa tržišta rada zbog trudnoće i brige o deci, čime se teret roditeljstva i u ekonomskom smislu prevaljuje isključivo na žene.

Međutim, čak i kad žene savladaju navedene prepreke i po osnovu rada ostvare pravo na porodiljsko odsustvo, odsustvo sa rada radi nege deteta i naknadu zarade, suočavaju se sa novim teškoćama. Uz nepriznati i neplaćeni kućni rad koji najčešće obavljaju žene i uz postojeći jaz u ženskim i muškim zaradama (8,7% za isti posao i 16% na prosečnom nivou)[4], primena Zakona o finansijskoj podršci porodici ukazuje na strukturni karakter zavlačenja ruke u džep žena. Korist od neplaćenog i/ili potplaćenog ženskog rada ostvaruju svi, osim žena – muški članovi porodice, poslodavi i država. Naime, Zakonom o finansijskog podršci porodici sa decom promenjeni su uslovi za obračun naknade zarade, a nova rešenja, iako javno promovisana kao podsticajna za žene i natalitet, usklađuju ovu naknadu sa nivoom dečijeg džeparca od nekoliko stotina do nekoliko hiljada dinara. Kako drugačije objasniti kriterijume obračuna zarade na osnovu proseka prethodnih 18 mesečnih zarada (umesto 12), obračun za nedostajuće mesece u visini od 0 dinara i isto toliko za primanja tokom bolovanja? Još manje je objašnjivo diskriminatorno rešenje kojim se ženama sa sela, poljoprivrednim osiguranicama, obračunava prosek prihoda za 24 meseca pre rođenja deteta.^[5] Kada se uzme u obzir i umanjeni maksimalni iznos naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta na tri prosečne mesečne zarade, dolazi se do zaključka da budžet Republike Srbije ostvaruje značajne uštede na teret žena. U prilog ovoj tvrdnji govori i podatak naveden u brošuri da „nadležno ministarstvo odbija da javnosti dostavi podatke o stvarnim efektima primene zakona – visinama naknada, broju osoba koje ostvaruju pravo na naknadu zarade i podatke o osnovama naknada zarade.“

Reči “žena” i “imovina” ne nalaze se često u istoj rečenici

Javna politika podsticanja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva teško je ostvariva za žene u Srbiji. Pokretanje sopstvenog posla ograničeno je nizom lančanih faktora od kojih su najvažniji vlasništvo nad nekretninama i nedostupnost kredita za preduzetništvo po tom osnovu. I tu počije priča o imovini žena jer je žene u najvećem broju slučajeva – nemaju. Prema podacima iz 2018. godine, samo četvrtina nepokretnosti bila je u potpunoj svojini žena, dok je samo 9,5% nepokretnosti bilo suvlasništvo muškaraca i žena. Muškarci su, takođe, češće sticali nepokretnosti nasleđem ili poklonom – samo trećina žena je na ovaj način stekla imovinu, dok se isto toliko žena odreklo nasledstva koje im po zakonu pripada. Da žene svoju imovinu moraju da zarade pokazuje daleko manji rodni jaz u sticanju nepokretnosti putem kupovine – 56,21% muškaraca i 45,21% žena. Pri tom, imovinska situacija je povoljnija za žene iz urbanih sredina. Žene koje žive na selu imaju veoma malo imovine – 88% kuća na selu je u vlasništvu muškaraca, a 84% žena ne poseduje poljoprivredno zemljište.^[6]

Iz priloženih podataka (zvaničnih!) jasno je da muškarci i žene u Srbiji nemaju ni izdaleka istu poziciju, ali tu se priča o nejednakosti ne završava.

Nakon hiljada godina tehnološkog razvoja koje je menjalo organizaciju ljudskog društva, logično je i očekivanje promena društvenih uloga žena i muškaraca. Biološke i fizičke razlike između njih odavno nemaju funkciju opstanka, ali su ti odnosi u svojoj biti ostali nepromenjeni od momenta kada je matrijarhat kao organizaciona forma društva iz nepoznatih razloga napuštena. Ženama je u međuvremenu dozvoljeno da se školuju, raspolažu imovinom (ako je imaju), rade plaćene poslove, odlučuju o rađanju i glasaju na izborima, ali suštinski, društvo i dalje ne percepira žene kao relevantan ljudski kapital, već kao majke i čuvarke ognjišta, a njihov plaćeni rad kao opcion. Ovu tvrdnju dokazuje i monitoring javnih servisa Novosadske novinarske škole iz 2016. godine koji je pokazao da su na javnim servisima (RTS i RTV) žene kao subjekti informacija bile zastupljene u samo 20% ukupnog sadržaja. Pored toga, „ženu kao subjekta informacije najčešće kvalifikuje njena reproduktivna uloga ili trenutna pozicija u javnoj vlasti koja je sama po sebi nosilac vesti“. Paradoksalno, žene čine većinu proizvođača medijskih sadržaja, što nije uticalo na veću vidljivost žena u medijima ili promenu uređivačke politike^[7], ali je zato uticalo na smanjenje zarada u ovoj delatnosti, kao i u svim ostalim delatnostima gde su pretežno zaposlene žene.

Pravo na ravnopravnost

Sumirajući navedene činjenice, jasno je da položaj žena u društvu i položaj na tržištu rada nisu odvojene kategorije, već refleksije davno uspostavljenih društvenih odnosa. Osvajanje društvenih prava žena već vekovima teče sporo i ciklično, ali se kreće napred. Polazeći od toga, suvišno je pitanje da li su nam potrebni zakoni koji se ne poštuju? Odgovor je – da, potrebni su nam jer predstavljaju preduslov za ostvarivanje bilo kog prava. Oni su uporište za sledeći korak napred, a negiranje značaja zakona znači pristajanje na trenutno stanje i davanje legitimiteta bezakonju, korupciji i kriminalu koji su postali mera svih stvari i odnosa. Nepristajanje na postojeće stanje od posebnog je značaja za žene kojima se već dve decenije oduzimaju ranije stečena prava, a koja predstavljaju civilizacijsku tekovinu. Zaustavljanje ovog procesa neće biti moguće bez učešća svih društvenih aktera, uključujući i žene, jer društvo socijalne pravde kome se teži ne može postojati bez ravnopravnog položaja žena.

[1] Izvor: Republički zavod za statistiku, Popis 2011., ažurirano 01.06.2017.god.

[2] Republički zavod za statistiku,  Bilten Anketa o radnoj snazi u Republici Srbiji 2018., Beograd, 2019.god.

[3]  Republički zavod za statistiku,  Bilten Anketa o radnoj snazi u Republici Srbiji 2018., Beograd, 2019.god.

[4] Republički zavod za statistiku, Zarade zaposlenih prema delatnosti, stepenu stručne spreme i polu.  Beograd, septembar 2018. god.

^[5]  NAŠA URUŠENA PRAVA, Marijana Pajvančić, Dubravka Valić Nedeljković, Sofija Mandić, Fondacija Fridrih Ebert, Kancelarija Beograd, maj 2019.

^[6] Ibid

^[7] Ibid