Dana 22.11.2019. godine, održan je seminar o neratifikovanim članovima revidirane Evropske socijalne povelje i sistemu kolektivnih žalbi, u organizaciji Sektora za Evropsku socijalnu povelju, GD 1, Saveta Evrope i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Revidiranu evropsku socijalnu povelju, Republika Srbija je ratifikovala 29.05.2009. godine, ali kako spada u države koje nisu ratifikovale sve članove ove međunarodne konvencije, svakih 5 godina organizuju se posebni sastanci sa predstavnicima Saveta Evrope, radi diskusije o neratifikovanim članovima Povelje.
Seminaru su prisustvovali kao socijalni partneri, predstavnici UGS NEZAVISNOST, kao i predstavnici Vlade Republike Srbije, predstavnici civilnog društva, članovi Evropskog komiteta za socijalni prava i predstavnici Saveta Evrope iz Strazbura.
Sistem kolektivnih žalbi, uz izveštaj, predstavlja jedan od nadzora nad primenom Povelje, kao i bitno oružje sindikata u zaštiti prava radnika. Ova žalba se podnosi Komitetu za socijalna prava, ali ne može da je podnese pojedinac, te je neophodna ratifikacija, kako bi se iskoristila prednost koju pruža sistem kolektivnih žalbi.
Kolektivnu žalbu mogu podneti međunarodne sindikalne organizacije, međunarodne organizacije poslodavaca, međunarodne nevladine organizacije, nacionalne sindikalne organizacije, nacionalne organizacije poslodavaca, kao i nacionalne nevladine organizacije, pod uslovom da su ratifikovale sistem kolektivnih žalbi. Međunarodna sindikalna organizacija ne može podneti kolektivnu žalbu u ime države koja je član te organizacije, ukoliko država nije ratifikovala kolektivnu žalbu.
Poseban osvrt na ovu temu, napravio je zamenik direktora Sektora za evropsku socijalnu povelju, Saveta Evrope, iz Strazbura, Henrik Kristensen. Po statistici Evropskog komiteta za socijalna prava, 55% kolektivnih žalbi, podnete su od strane međunarodnih nevladinih organizacija, 37% od strane nacionalnih sindikalnih organizacija, 5% od strane nacionalnih nevladinih organizacija, 2% kolektivnih žalbi podnele su nacionalne organizacije poslodavaca, i 1% međunarodne sindikalne organizacije. Do sada je registrovano 185 podnetih žalbi, u čemu prednjači Francuska, protiv koje je podnet najveći broj kolektivnih žalbi (51 žalba). Na ovom spisku nalazi se i Italija sa 28 i Grčka sa 21 podnetom žalbom. Oko 70% podnetih kolektivnih žalbi su osnovane, problem se identifikuje u veoma kratkom roku, kada se utvrđuje o kojoj povredi prava se radi. Kada se žalbe zavedu, Komitet najpre odlučuje da li su prihvatljive, a ono što je prednost jeste činjenica da postoji mali broj formalnih kriterijuma koje bi trebalo ispuniti, kao npr. da je žalba podneta u pisanom obliku. Postoji i mogućnost podnošenja kolektivnih žalbi usmenim putem u Strazburu. Prilikom odlučivanja, Komitet može pozvati bilo koju organizaciju ili instituciju radi dobijanja odgovarajućih informacija, a odluka se ogleda u urgentnoj meri koju Komitet treba da preduzme.
Ukoliko se zakon primenjuje u suprotnosti sa socijalnom poveljom, Komitet može da osudi državu. Prednost uvođenja sistema kolektivnih žalbi je relativno brzo rešavanje, oko 15 meseci u proseku. Za razliku od Evropskog suda za ljudska prava, ne postoji uslov da se iscrpe sva pravna sredstva u državi protiv koje se podnosi žalba, a odluke Komiteta za socijalna prava, pored toga što su brže, preciznije su i imaju obavezujuću težinu.
Zbog nekompatibilnosti srpskog zakonodavstva nije bilo preporučljivo da Republika Srbija ratifikuje sistem kolektivnih žalbi 2009. godine, a nakon nekoliko predloga o ratifikaciji, nije izveden zaključak da li je to izvesno. Pozitivan pomak, po rečima predstavnika Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, jeste konsultacija koja će se obaviti sa Slovenijom i Grčkom, zemljama koje su ratifikovale sistem kolektivnih žalbi, u cilju razmatranja ratifikovanja.
Ono što je kriterijum prilikom podnošenja kolektivnih žalbi od strane nacionalnih sindikalnih organizacija jeste da su pomenute reprezentativne u državi u kojoj su osnovane, pa bi na taj način bila data mogućnost sindikatima, ali i udruženjima poslodavaca i nevladinim organizacijama da se grupno žale na državu. Svedoci smo činjenice da se prava radnika svakodnevno krše, da sudski procesi traju po nekoliko godina, i da ne postoje posebni sudovi za radne sporove. Radnicima u Srbiji i zaštiti njihovih prava podnošenjem kolektivnih žalbi preko sindikata, omogućila bi se efikasna zaštita, sa važnim elementom ekonomičnosti postupka, jer su odluke Komiteta za socijalna prava obavezujuće za sve članice Saveta Evrope. Savet Evrope bi bio upoznat sa kršenjem prava iz Povelje, jer godišnje izveštaje koje mu dostavlja Vlada u vezi sa primenom, ne možemo smatrati za realne.
Neophodno je da se sindikati kao socijalni partneri zalažu kod Vlade Srbije za uvođenje sistema kolektivnih žalbi, jer neprihvatanjem ovog sistema, izvršna i zakonodavna vlast u Srbiji onemogućava kontrolu primene Socijalne povelje, kao osnovnog dokumenta Saveta Evrope u oblasti radnih i socijalnih prava, koja predstavlja neku vrstu radničkog ustava.
