Danilo Ćurčić, Inicijativa za ekonomska i socijalna prava A11
Zaštita socijalnih prava u Srbiji praktično ne postoji
Angažovanje UGS Nezavisnost da zastupa sve radnike, uključujući i one koji su angažovani na privremenim i povremenim poslovima, ključno je za bolje poštovanje radničkih prava u Srbiji
Poslednjih godina pratile su nas i mere štednje koje su se posebno odrazile na one najslabije – socijalno ugrožene, nezaposlene, angažovane u neformalnoj ekonomiji… a istovremeno svedočimo rasipničkom trošenju javnih finansija na fontane, gondole, jarbole, stadione, ukazuje Danilo Ćurčić, programski koordinator u nevladinoj organizaciji Inicijativa za ekonomska i socijalna prava A11 u razgovoru za sajt UGS Nezavisnost.
Naš sagovornik je diplomirao na Pravnom fakultet Univerziteta u Beogradu a zatim kao stipendista britanskog Čivning programa završio master studije iz ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava na Univerzitetu u Eseksu. Poslednjih godina učestvovao je u brojnim projektima različitih nevladinih i međunarodnih organizacija na teme ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava marginalizovanih grupa, diskriminacije i isključivanja socijalno ugroženih građana.
– Istražujete godinama stanje socijalnih prava u Srbiji. Koji su ključni nalazi tih analiza?
Ključni nalazi mogli bi se svesti na vrlo jednostavan zaključak – socijalna prava u Srbiji poslednjih decenija su u zapećku, a građani nisu ni svesni koliko im se svakodnevno krše ova prava. Primera radi, kada smo poslednji put čuli da predugo čekanje na magnetnu rezonancu ili preniska penzija ili socijalna davanja nisu nikakve zadate stvari već kršenja socijalnih prava? Takve stvari jednostavno ne čujemo jer smo naučeni da su socijalna prava „skupa“ i da se za njih uvek nešto prethodno mora rešiti i dogoditi – povećati budžet, zaposlenost, rešiti Kosovo i slično. U međuvremenu, građani se sve više žale na povrede ovih prava, o čemu govore i izveštaju nezavisnih tela, ali nema nikakvog pomaka. Zaštita socijalnih prava u Srbiji praktično da i ne postoji.
Uz nepovratno povlačenje države iz svojih socijalnih uloga koje smo imali ranije, poslednjih osam godina pratile su nas i mere štednje koje su se posebno odrazile na one najslabije – socijalno ugrožene, nezaposlene, Rome, one koji su angažovani u neformalnoj ekonomiji i slično. Sve ove mere preduzimaju se radi nekakvog spašavanja javnih finansija i sređivanja državne kase. Uprkos tome svemu, na brojnim mestima vidimo primere rasipničkog trošenja javnih finansija koje su eto baš preko leđa najslabijih sačuvane – od fontana, gondola, jarbola pa sve do nacionalnih stadiona.
– Uočavate li socijalno-ekonomsku agendu u aktuelnoj predizbornoj kampanji političkih stranaka?
Za sada nije moguće razaznati ikakve održivije (ili smislenije, kako god da ih nazovemo) poruke koje se odnose na socijalno-ekonomska prava. Stranke koje su u izbornoj trci uglavnom ponavljaju opšta mesta, kao što su rast penzija, plata, veća zaposlenost, povratak radne snage iz Nemačke, ali bez ikakvog opipljivog plana i programa. Činjenica da se teme koje se tiču socijalnih prava retko pojavljuju u javnosti i da je na neki način javnost potpuno odrođena od razgovora o ovim pravima, sasvim sigurno utiče i na poruke koje nam se kao biračima šalju.
– Zašto jednom siromašnom društvu u kojem je svaku četvrti stanovnik u riziku od sirimaštva i dalje dominiraju političke teme?
Zato što je politika takva da socijalna prava i pitanja socijalne pravde nisu politička tema.
Zato što smo naučeni da je sasvim normalno da svaki četvrti stanovnik bude u siromaštvu, zato što ljudi koji rade za bedne plate nemaju ni vremena ni snage da se bave socijalnom pravdom i zato što je dobar deo onih koji su imali sreće da su malo iznad stope rizika od siromaštva moraju da ćute i trpe sve što se dešava jer će izgubiti posao u javnom sektoru ili će im investitor otići pod pritiskom poštovanja prava radnika.
Dominantni narativ da „socijalizam neće da se vrati“, kako kaže predsednik Vučić, sasvim lepo oslikava trenutno stanje. Dok se socijalizam ne vraća niti će se vratiti, sasvim je u redu napraviti od Srbije divlji zapad i mesto gde se za dolazak investitora sa zemljama regiona trkamo do dna.
– Čini li Vam se da političke stranke čak i u predizbornim kampanjama izbegavaju sindikate i njihove ključne teme – radna prava, raspodelu društvenog proizvoda, socijalnu pravdu…
Apsolutno, čak i u trenucima kad se po prirodi stvari stranke kod nas malo opuste pa obećavaju kule i gradove, one ne obećavaju niti otvaraju teme koje se odnose na radnička prava, da ne govorimo o raspodeli društvenog proizvoda i socijalnoj pravdi.
– Može li se taj razlaz vladajućih elita sa sindikatima objasniti kao ustupak neoliberalnom kapitalizmu?
Pitanje je koliko su se one baš potpuno razišle od sindikata. Zanimljivo je posmatrati kako se razvijaju stvari u Socijalno-ekonomskom savetu i na šta liče sednice tog tela u poslednje vreme. Utisak je da je, kao i u drugim sferama, vladajućim strankama jako važno da kontrolišu sindikate kako bi sprečili sve ono što bi se potencijalno moglo desiti da su sindikati jači i da smo i mi koji nismo u sindikatima solidarniji sa njima.
– Kakva je snaga i šansa sindikata da zaustave umanjivanje radnih i socijalnih prava i rastuću prekarizaciju?
Rastući problemi u oblasti socijalnih prava, sve veće socijalne razlike i nepostojanje i bazične solidarnosti, sasvim sigurno rade u pravcu jačanja potrebe za zaustavljanjem daljeg unižavanja radnih i socijalnih prava i nadolazeće prekarizacije.
Čini se da sindikati sami neće moći ovo da zaustave, niti to samostalno mogu uraditi drugi akteri. Zato bi nekakva nova energija, koja bi nastala povezivanjem sindikata, progresivnih pokreta i svih onih koji su protiv postojećeg stanja stvari u oblasti socijalnih prava bila jedna alternativa postojećem stanju stvari. Na koji način doći do toga, ostaje da se vidi.
Ukoliko se ubrzo ne formira kontrateža relativizaciji pelena za radnike, širenja virusa zbog rada bez zaštitne opreme, ili otpuštanja hiljada radnika i odlaska investitora koji su isisali javne novce dobijene za subvencije, možda stvarno i postanemo ekonomski tigar ovog dela sveta. Cena koju ćemo platiti za sve to biće potpuni zaborav da smo ikada i imali socijalna prava.
Podržavate li napor Nezavisnosti da predstavlja sve radno angazovane, pa i one povremeno angažovane koji su nedevoljno zaštićeni pravnim normama?
Angažovanje Nezavisnosti na tome da sve radno angažovane, u koje spadaju i oni koji rade na ugovore i privremenim i povremenim poslovima ključno je za bolje poštovanje radnika u Srbiji. Upravo partikularizacija radnika na one koji imaju ugovore o radu, ugovore „za stalno“, ugovore o privremenim i povremenim poslovima, one koji rade preko zadruge i slično, u osnovi slabi radnički pokret jer se češće nalaze razlike nego zajedničke tačke na kojima je moguće graditi otpor dominantnom odnosu prema radnicima i radnicama u Srbiji. Napori UGS Nezavosnost koji idu ka tome da ovaj sindikat predstavlja i zastupa interese svih radno angažovanih lica, imaju potencijal da poprave trenutno stanje i da na istinskoj solidarnosti i zajedničkoj borbi promene ovu situaciju. U uslovima kada svaki radnik trpi iste probleme, kada je cena rada preniska da se kupe osnovne namirnice, kada zaštita prava iz radnih odnosa zavisi od toga protiv kog poslodavca prijavljujete nepravilnosti, sasvim je svejedno da li ste angažovani na ugovoru o privremenim i povremenim poslovima ili ste u stalnom radnom odnosu. Povezivanje radnika i zastupanje posebno onih koji su najugroženiji zbog toga bi predstavljalo mogućnost za davanje novog impulsa radničkom pokretu i za dalju gradnju borbe za unapređenje prava radnika na tim osnovama.
Koliko bi umrežavanje sindikata sa nezavisnim medijima i organizacijama civilnog društva pomoglo da se unapredi sindikalna efikasnost i poboljša poverenje radništva?
Čini se da su sindikati, nezavisni mediji i organizacije civilnog društva predugo bili u odnosima više nesaradnje nego saradnje, koja je odlično pogodovala razvoju ovog posttranzicionog kapitalizma gde svakodnevno gledamo trku do dna i srozavanje i ono malo socijalnih uloga države koje su preživele poslednjih tridesetak godina tranzicije, ratova i svega ostalog.
Za unapređenje ekonomskih i socijalnih prava, a posebno položaj radnika i radnica, ključno je dalje povezivanje sindikata, medija i organizacija civilnog društva, kao i uključivanje progresivnih pokreta u ove borbe čime bi se gradila strateška partnerstva koja bi mogla doneti prekopotrebne promene u ovoj oblasti. Moglo bi se reći da su trenutno svi u krizi – organizacije civilnog društva zbog neprestane kampanje satanizacije i još neprestanije borbe za finansijskom održivošću koja često dovodi do nemogućnosti uticaja na ono što građani vide kao realne probleme, sindikati iz sličnih razloga i shvatanja da su to nekakve prevaziđene tvorevine koje se bave novogodišnjim paketićima, ali i nezavisni mediji zbog očajne medijske situacije.
Ukoliko bi se ovo pomenuto povezivanje zasnivalo na participaciji radništva i članstva u organizacijama civilnog društva, ravnopravnosti i strateškom promišljanju alternativa koje bi svi zajedno zahtevali, kom bi prethodila analiza toga kako smo stigli dovde, verujem da bi povećanje sindikalne efikasnosti i poverenja radništva bili samo neki od efekata ovakvog povezivanja. Sindikati, organizacije civilnog društva i nezavisni mediji mogli bi raditi ne samo na ovome, već i na vraćanju dijaloga o ekonomskim i socijalnim pravima u fokus i otvaranju tema o kojima se predugo ne govori – od uticaja mera štednje, preko pogrešne investicione politike koja se prebija preko leđa radnika, do potpuno pogrešnih prioriteta koji su opredeljeni u oblasti ekonomskih i socijalnih prava, da nabrojimo samo neke.
