„Tarifa naknade za davanje na poslugu originala i umnoženih primeraka autorskih dela izdatih u štampanoj formi“ u bibliotekama Srbije trebalo bi da stupi na snagu 1. januara 2025. godine. Mesec dana pre početka njenog sprovođenja, nepoznanica je kako će ta naknada uticati na rad 530 javnih bibioteka u Srbiji. Procena je da će dodatni godišnji trošak iznositi od 400.000 do 5 miliona dinara. Nakon dosadašnjeg iskustva, bibliotekari veruju da će, ukoliko budu morali da plaćaju Tarifu, najveći broj biblioteka biti zatvoren. Naročito one u manjim sredinama.
Naknada podrazumeva plaćanje tantijema autorima, ilustratorima i prevodiocima. U sivoj pravnoj zoni, ne zna se ko će da plati troškove jer u predlogu zakonskog okvira decidirano stoji samo biblioteka, te je to i glavni kamen spoticanja u rešavanju problema. Druga opcija je da naknadu plati lokalna samouprava kao njihov osnivač. Ministarstvo za lokalnu samoupravu se već proglasilo nenadležnim, dok se na stav Ministarstva za kulturu, i ostalih institucija/pojedinaca, još čeka. Radi boljeg razumevanja situacije, krenimo redom. Organizacija za ostvarivanje prava (OORP), koja se bavi zaštitom autorskih prava, pokrenula je u skladu sa zakonskim mogućnostima pitanje autorskih prava. Udruženje OORP se poziva na obaveze koje Republika Srbija potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju ima u oblasti autroskih prava.
Pre nešto više od dve godine, ta organizacija objavljuje poziv na pregovore na koje nisu došle zainteresovane strane. Oglas je objavljen u “Politici”, “Službenom glasniku” i sajtu pomenutog udruženja. OORP je o ovome obavestio Ministarstvo kulture i Državno pravobranilaštvo Republike Srbije. Gotovo svi bibliotekari ništa o ovome nisu znali, niti su imali objašnjenja postojećih/nadležnih pravnih službi. Iako, primena Dozvole izdate od Zavoda za intelektualnu svojinu samo što nije počela, nema dobrovoljaca koji bi solidarno platili zahtevanu tarifu. Bibiotekari su se zato udružili i počeli sami da se bave spasavanjem biblioteka. Pokrenuta je i peticija za odlaganje stupanja na snagu ove naknade koju je do sada potpisalo više od 10.500 ljudi.
Zaštitu autorskog dela članova udruženja prevodilaca i dva udruženja književnika ne spore u Bibliotekarskom društvu Srbije (BDS). Sporan je mehanizam po kojem će se naplaćivati autorska dela. Predlog je da svaka biblioteka za svaku knjigu svakog autora koju izda plati 15 dinara na ime autorskih prava. Uslov je da autor, član OORP-a, u poslednjih pet kalendarskih godina ima objavljene dve knjige od kojih je jedna katalogizovana.
Do sada iz OORP nismo dobili nijedan konkretan predlog koji bi vodio izmeni teksta Tarife već samo pokušaje zaokretanja istine u pravcu ugrožavanja prava autora od strane bibliotekara što je samo po sebi apsurdno jer je saradnja bibliotekara i autora mnogo starija od svakog pravnog akta a njihova veza prirodna i u obostranom interesu, a pre svega u interesu čitalaca i korisnika biblioteka, jer ne zaboravite, biblioteke su u nekim manjim mestima u Srbiji jedina mesta kulture, a u mnogim mestima i jedina mesta u kojima se može doći do knjige, jasna je Jelena Glišović, predsednica BDS: „Imamo veliku podršku kulturne ali i šire javnosti, i što je veoma važno, i samih autora koji se samoinicijativno uključuju širenjem našeg apela. Podržao nas je i Ministar kulture kao i Ministar informisanja i telekomunikacija. Za sada znamo da je od strane Državnog sekretara iz Ministarstva kulture pokrenuta inicijativa za stavljanje van snage ovog pravnog akta pred Ministarstvom privrede kao nadležnim za rad Zavoda za intelektualnu svojinu koji je dao suglasnost na tekst Tarife OORP-u“.
Kolektivno autorsko pravo kao civilizacijska tekovina nije sporno i decenijama unazad deo je zakonodavnog sistema evropskih zemalja u kojima autori koji na njega imaju pravo, i u skladu sa repertoarom organizacije ili organizacija (u Norveškoj čak njih 28) koja u korist autora ubira naknadu za ovo pravo, to pravo i ostvaruju, objašnjava za naš njuzleter Jelena Glišović: “Naravno, evropska praksa ne trpi nikakvu uravnilovku u tom smislu te različite vrste autorstva čine različite kategorije za ostvarivanje ovog prava. Ukoliko ste na primer, kao ilustrator ili prevodilac već plaćeni za poslove ilustracije ili prevođenja jedne knjige, podrazumeva se da ćete imati pravno na proporcionalno manju naknadu u odnosu na samog autora knjige. Takođe, ne naplaćuje se naknada za sve posuđene štampane publikacije već za knjige onih autora koji na to imaju pravo. Uslov je još i da se knjiga nalazi u fondu biblioteke i da je pozajmljivana. U susednoj Hrvatskoj, na primer, postoji na godišnjem nivou određeni ‘cenzus’ za isplatu koji iznosi 13 evra što znači da autor u Hrvatskoj stiče pravo na tu najmanju tantijemu ukoliko mu je knjiga data na uslugu najmanje 166 puta jer je 8 centi predviđeno za pojedinačnu poslugu. Nijedan od navedenih kriterijuma nije predviđen aktuelnim tekstom Tarife već je upravo primenjen sistem uravnilovke koji predviđa da svi članovi OORP i srodnih udruženja dobijaju novac od svih pozajmljenih knjiga pa makar one bile dela Dositeja, Svetog Save, Andrića, Šekspira ili bilo kog drugog autora čija su dela odavno u javnom domenu a da pri tom knjige članova ovih udruženja uopšte ne moraju ni biti dostupne u bibliotekama niti posuđivane!”
Prema njenim rečima, uvođenje takve tarife i na taj način, bez podzakonskih akata koji bi zaštitili državu odnosno biblioteke kao državne ustanove, u praksi znači davanje mandata jednoj organizaciji da direktno utiče i ograničava rad biblioteka na dva drastična načina – direktnim uticajem na finansijsko poslovanje i na onemogućavanja biblioteka da daju na poslugu svoje fondove građanima ukoliko za to nemaju odobrenje OORP što bi predstavljalo ekstremno devastiranje institucije javnog bibliotekarstva kao civilizacijske tekovine i uslova za razvoj demokratskog društva i ostvarivanje prava svih građana na slobodan i ničim neuslovljen pristup znanju i informacijama: “Što se finansijskog dela tiče, on je apsolutno sporan iz razloga što biblioteke nemaju sopstvena novčana sredstva, čak ni sopstvene račune i kao finansijski apsolutno zavisne od svojih osnivača one ne mogu obezbediti niti garantovati plaćanje ove naknade. Zbog toga je interes biblioteka istovremeno interes svih građana kao i interes autora koji treba da ostvare svoje pravo na ovu naknadu bez straha da svoj novac neće dobiti na vreme ili uopšte. Iz Zavoda za intelektualnu svojinu dobili smo odgovor da su biblioteke navedene kao platioci ove naknade zato što nisu dobili potvrdu iz Ministarstva finansija da se obezbedi neki drugi vid finansiranja. Davanje saglasnosti na ovakav predlog predviđen Tarifom neuverljivo opravdavaju članom 40 Zakona o autorskom i srodnim pravima u kojem se navodi da se predviđa naknada za posuđivanje iz javnih biblioteka (ne i da javne biblioteke treba da budu platioci!). Takođe, naplata od biblioteka je u suprotnosti sa smernicama Međunarodne organizacije za intelektualnu svojinu kao i sa preporukama dobre prakse za sprovođenje zakona o kolektivnom autorskom pravu.”
Da je ovakvo uvođenje naknade problematično misle i u Međunarodnoj federaciji bibliotečkih udruženja i institucija (IFLA) koja podržava aktivnosti domaćeg društva. Federacija naglašava da je predlog o uvođenju Tarife eksplicitno u suprotnosti sa uputstvima za najbolju praksu navedenim u Međunarodnom pravu na naknadu za javnu pozajmicu (Public Lending Right International): „Najbolja praksa zahteva da Pravo na naknadu za javnu pozajmicu treba direktno da finansira vlada države i/ili regionalna i NE treba da se finansira iz budžeta biblioteka”.
Kome i kako platiti tantijeme
Kao krovna bibliotečka asocijacija, IFLA je odlično razumela sa čim se srpska bibliotečka zajednica nosi, kaže Bojana Grujić, diplomirana bibliotekarka savetnica i master bibliotekarstva i informatike zaposlena u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu. Ona naglašava da je osnovni postulat svetske bibliotečke zajednice, otvoren i jednak pristup bibliotečkoj građi i informacijama, poštovanje ljudskih prava, bez razlikovanja pola, nacije i bilo kog drugog distinktivnog obeležja građana kada je pristup kulturnim sadržajima u pitanju: „U našoj Tarifi objedinjena su sva problemska pitanja, jer deluje da jedna uska grupa ljudi ubire privilegije koje im ne pripadaju, tj. uzimaju novac od iznajmljivanja svih knjiga, a ne samo onih koje su oni napisali. Štaviše, ukoliko ste član organizacije koja je dobila pravo da ubire Tarifu, vi ne morati imati čitanu knjigu; ona ne mora biti iznajmljena niti jednom – vi ćete svakako dobiti novac. Drugo, u svetu je ovakva praksa tako sprovedena da se pravo na naknadu finansira od strane državnih tela, a ne lokalne samouprave ili biblioteke koju u 99% slučajeva finansira ista ta lokalna samouprava. Sopstvena sredstva u najvećem broju biblioteka nemaju, a i one koje ih imaju, koriste ih za popunjavanje rupa u poslovanju i nisu ni približno dovoljna za ovo. Trenutno stanje deluje opskurno, nedemokratski i nefer prema pre svega građanima, a potom i bibliotekarima koji su im na usluzi. Ukoliko biblioteke ne budu mogle da plaćaju Tarifu, nama nije poznato rešenje odnosno zakonska posledica koja će uslediti. Ono što možemo da pretpostavimo, prema postojećim mehanizmima naplate, jeste da bi došlo do utuženja i rasprodaje imovine radi namirenja, što je poraz ne samo za biblioteku, njenog osnivača i građane nego poraz celog našeg društva koje je dozvolilo da do toga dođe.“
Sagovornica KUME pojašnjava da je u pokušajima da se prebrodi ova krizna situacija, kao jedno od rešenja pominjano prebacivanje troškova iznajmljivanja od 15 dinara na korisnike „što je potpuno neprihvatljivo, jer mi nastojimo da naše usluge budu još dostupnije, posebno onima koji žive u teškim materijalnim uslovima, umesto da ih opterećujemo dodatnim nametima. Uostalom, rad biblioteka oni već finansiraju kroz porez, te je i s te strane nejasno zašto se ono što služi kao opšte dobro ponovo sliva u privatne kanale. Ova situacija je bibliotečku mrežu dodatno učvrstila. Kao član Upravnog odbora BDS-a i predsednica Podružnice za Južnobački okrug uključila sam se u ovu borbu, a tako su uradile i moje koleginice i kolege u svojim sredinama; jednostavno, koristili smo sve raspoložive kanale ne bismo li što više alarmirali javnost i predočili sve negativne posledice koje iz primene Tarife proizilaze. Samo zajednička borba daje rezultate i to se vidi po tome koliku je pažnju javnosti izazvala ova tema“.
Nezavidan položaj i bibioteka i bibliotekara
Većina biblioteka u Srbiji je u vrlo teškom položaju zato što dobija veoma skromna sredstva od svojih osnivača bez obzira na činjenicu što bibliotekari finansijske planove pripremaju pokušavajući da izađu u susret potrebama svojih čitalaca i posetilaca za aktuelnom literaturom, poslednjim izdanjima i programima sa autorima i stručnjacima koji se bave društveno aktuelnim temama, objašnjava predsednica Bibliotekarskog društva Srbije Jelena Glišović: “Nigde i svetu bibliotekari nisu bogati ljudi, ali retko gde su i zabrinuti za egzistenciju kao kod nas, gde je plata bibliotekara značajno ispod republičkog proseka, a plata zaposlenih sa srednjom stručnom spremom u bibliotekama jedva da dostiže iznos minimalne zarade. U takvim okolnostima koje dodatno možemo pojasniti neretkom situacijom da biblioteke često ne dobijaju ni novac za osnovne troškove kakvi su struja, infrastrukturno ili higijensko održavanje prostora i obnavljanje dotrajalog mobilijara i sanitarija, važno je razumeti koliko je društveno značajan svakodnevni napor tih istih ljudi da neguju i razvijaju kulturu čitanja u svojim zajednicama, da okupljaju stanovnike mesta u kojima služe i svima bez razlike i uslova budu na raspolaganju za ostvarivanje kulturnih potreba a pre svega, aktuelizaciju značaja kulture koja često biva marginalizovana svim drugim sadržajima koji okupiraju pažnju i to malo slobodnog vremena koje nam preostaje na kraju dana.”
Novosadska javna biblioteka je posle Biblioteke grada Beograda druga po veličini biblioteka tog tipa u Srbiji i sastoji se iz 30 odeljenja i ogranaka u Gradu i okolnim naseljenim mestima. U svom Predlogu nabavke knjiga i periodike u javnim bibliotekama Republike Srbije sa potrebnim iznosom sredstava, koji Narodna biblioteka Srbije objavljuje svake godine, za Gradsku biblioteku u Novom Sadu za 2023. ukupna preporučena sredstva za kupovinu knjiga, iznosila su 22.312.500,00 dinara, navodi Bojana Grujić: „U toj godini realizovana je kupovina knjiga u iznosu od 10.814.473,97 dinara, što predstavlja 48% od realnih potreba stanovništva grada ove veličine. Dakle, Osnivač nije u situaciji da obezbedi sredstva za kupovinu knjiga u onom obimu koji je potreban – ni polovinu – i na tu situaciju javlja se namet koji se obračunava prema broju izdatih knjiga. Broj pozajmica u prošloj godini, na nivou cele biblioteke, iznosio je 273.429 knjiga i, kada se on pomnoži sa predviđenih 15,00 dinara po knjizi, izađe da Biblioteka na godišnjem nivou treba da plati 4.101.435,00 na ime Tarife. To je suma blizu 40% iznosa opredeljenog za kupovinu knjiga, što znači da će Biblioteka u idućoj godini moći da računa na još manji iznos za kupovinu. Manje kupljenih knjiga znači i manje izdatih knjiga, što znači još manja izdvajanja za Tarifu i ne treba da prođe puno vremena da bi došlo do ugrožavanja poslovanja Biblioteke, a samim tim se ni Tarifa neće imati odakle naplatiti. Veće biblioteke će, prividno, lakše amortizovati prvi udarac, ali vremenom će i njihov rad biti veoma otežan. Da se razumemo: dugo vremena već biblioteke nisu u fokusu donosilaca odluka. Svaki razvoj počiva na entuzijazmu pojedinca, širokoj erudiciji i isturenom položaju bibliotekara, koji se dovijaju kako da nadoknade nedostatak finansija, kadra i drugih resursa, a da ipak budu na usluzi svojoj zajednici, zbog koje javne biblioteke i postoje“.
Uspešno smo prevazišli sve dosadašnje spoljne izazove, a sada smo u poziciji da se urušimo iznutra, u okvirima sopstvene države, zbog nezakonito, nelegitimno i nestručno sprovedene odluke nadležnih i bez prave javne rasprave i uključivanja bibliotečke i šire zajednice, upozorava sagovornica Bojana Grujić: „Jer, vidite, zakon, autorska prava, sve se to, naravno, treba i mora poštovati, ali sami za sebe, zakoni i norme koji se uvode bez svrhe i dobrobiti za zajednicu – jesu kontraproduktivni. Takva legislativa, čiji je cilj zaštita samo jednog manjeg dela društvene elite, neumitno vodi ka propadanju sveukupnog društva, pa i, na kraju krajeva, i te elite. Bibliotečka javnost u celoj Srbiji alarmirana je i podignuta na noge; i to ne samo naše kolege nego i korisnici, sugrađani; svako ko je barem jednom ušao u biblioteku i zna čime se ona bavi, potpisao je peticiju za stavljanje Tarife van snage“.
Ona dodaje i to da su vojvođanske biblioteke u nešto povoljnijem položaju od malih biblioteka u užoj Srbiji, ali je situacija i tu raznolika; npr. Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki” u Somboru u 2023. godini izdala je 49.546 knjiga, što za Tarifu iznosi 743.190,00, a budžet za kupovinu knjiga 668.000,00.
U Šapcu, Ćićevcu, Kragujevcu i Zaječaru iznos Tarife će, takođe, biti veći od iznosa budžeta za nabavku knjiga. Pojedinim bibliotekama je iznos Tarife gotovo isti kao budžet za nabavku knjiga.
„Pod pretpostavkom da se opredeljena suma prelije na Tarifu, pitanje je kako će se kupiti knjige u narednoj godini. Svuda u zemlji veće, matične biblioteke, preživljavaju manje-više prvi udar. Male biblioteke svuda jednostavno nemaju odakle da stvore taj novac i one su u najnepovoljnijem položaju“, naglašava Grujić.
Druga sagovornica iz Bibliotekarskog društva Srbije Jelena Glišović, smatra da Vlada Republike Srbije u čijoj su nadležnosti sva ministarstva koja su ili resorna za rad biblioteka kao Ministarstvo kulture, odnosno Ministarstvo privrede za Zavod za intelektualnu svojinu može na efikasan način da reši to pitanje. Nužno stavljanje akta van snage kao uslova za dalji proces pregovora, ili obezbeđivanje novca iz republičkog budžeta, savetuje ona: “Predlog BDS je da se primeni model koji je u skladu sa međunarodnim smernicama i preporukama i koji se primenjuje u većini evropskih zemalja a nama najbliže u Sloveniji i Hrvatskoj – ugovor između nadležnog ministarstva odnosno, onog koje je određeno da posreduje u sprovođenju zakona i organizacije koja će se na transparentan, pravedan i pravičan način postarati da naknadu dobiju oni autori koji na naknadu imaju pravo u skladu sa Zakonom o autorskom i srodnim pravima. Biblioteke prema modelu koji predlažemo zadržavaju odgovornu ulogu dostavljanja tačnih i ažurnih informacija u vezi sa brojem posuđenih štampanih publikacija prema repertoaru organizacije (koji u ovom trenutku ne postoji). Optimisti smo jer u interesu čitavog društva ne smemo odustati od načela zdravog razuma koja nam nalažu da bez znanja dostupnog svima neće biti ni pojedinaca ni zajednica pa ni društva koje je sposobno da razume prošlost i sadašnjost pa prema tome ni kritični promišlja i donosi oduke u sopstvenom interesu za budućnost”, zaključuje Glišović.
Umesto zaključka (u iščekivanju rekcije nadležnih), podsetimo se zašto su važne biblioteke
Čitanjem, čovek podstiče sopstvene mentalne kapacitete da stvori svet u koji bezbedno uranja i posmatra ga, otkriva ga ili prepoznaje, često i učestvuje poistovećujući se sa nekim od likova iz knjige, podseća antropološkinja i novinarka Gordana Momčilović Ilić: „Stoga bi, nakon čitanja, čovek trebalo bolje da razume svet u kojem živi; trebalo bi da pronađe odgovore na pitanja koja možda nije ni znao da artikuliše da bi ih postavio, a mučila su ga. Nakon svake pročitane knjige, čovek bi trebalo da postaje saosećajniji i da sa svakom knjigom jača svoje empatske kapacitete. Uloga javnih biblioteka danas, kada je dostupnost informacija neupitna, je da zaposleni u njima osmisle načine kako bi podstakli članove šire društvene zajednice da čitaju. Značaj javnih biblioteka leži u tome da, izvršavajući svoju ulogu, zaposleni u bibliotekama utiču na razvijanje funkcionalne pismenosti nacije, što znači sposobnosti čitanja, pisanja i razumevanja.”
“Od vremena biblioteke drevnog kraljevstva Elbe, 2.500 godina pre nove ere, u kojoj je postojalo pravilo po kojem su glinene ploče slagane, preko prve privatne biblioteke u Ugaritu osnovane oko 1.400. godine pre nove ere, koja je arhivirala pločice ispisane na kipro-minojskom, akadskom, sumerskom, huritskom i ugaritskom klinastom pismu, i egipatskim i luvijanskim hijeroglifima, i čuvene Asurbanipalove kraljevske biblioteke koja je osnovana 668. godine pre nove ere i koja je i tada imala sistem slaganja dela iz oblasti nauke, mitologije, poezije, medicine, geografije i magije, organizaciono se u bibliotekama nije bog zna šta promenilo. Tako ne treba izmišljati toplu vodu ni sa plaćanjem tarifa autorima knjiga koje bivaju iznajmljene u javnim bibliotekama – prepišite obrazac od zemalja iz okruženja u kojima to lepo funkcioniše“, izričita je Momčilović Ilić.
Bojana Grujić priseća se izazovnih vremena za biblioteke i kaže da su prevazišli nekoliko većih izazova, od kojih je, možda najzahtevniji, bio onaj s kraja 20. i početka 21. veka, kada su elektronska knjiga i sve privlačniji digitalni prostor zapretili da potisnu štampanu knjižnu građu i biblioteke kao ustanove koje je baštine: „Skoro 30 godina kasnije, jasno je da se to nije desilo i to prvenstveno zahvaljujući dovitljivosti zaposlenih u bibliotekama. Biblioteke su svoju edukativnu i informativnu funkciju dopunile i onim funkcijama koje je čine neodvojivim delom zajednice, te su, osim tradicionalne funkcije baštinika kulturnog nasleđa, ponele moderni epitet kulturnog stecišta za razvijanje kreativnosti, afirmacije umetnosti i podrške kreiranju multimedijalnih sadržaja“.
Od toga kako da 15 dinara po iznajmljenoj knjizi ne onemogući funkcionisanje pojedinih javnih biblioteka, naše društvo ima daleko većih problema, upozorava Momčilović Ilić: “Prvo, statistika kaže da je dve trećine stanovništva Srbije funkcionalno nepismeno. Drugo, osnivači javnih biblioteka su lokalne samouprave, te po istom modelu kao i sa svim javnim preduzećima, na rukovodeća mesta biblioteka u manjim sredinama postavljaju se politički podobni. Stoga treba da se zapitamo ko i na osnovu kojih kriterijuma bira knjige za biblioteku? Ko i na osnovu čega odlučuje da li će neki autor predstavljati ili ne svoje delo u javnoj biblioteci? Da li taj neko uopšte ima kapacitet da biblioteku učini suštinski važnim prostorom koji će građani u velikom broju posećivati? Da li taj neko uopšte može da bude dovoljno kreativan i uhvati korak sa vremenom? “
„Društva koja su uspešna, ne zatvaraju, nego otvaraju biblioteke i predano rade na edukovanju svojih građana; pravi ljudi od knjige se ne zalažu za manju kupovinu novih knjiga i manji obrt knjižnog fonda i monetizaciju kulture, nego promovišu čitanje i trude se da se zajednički dođe do rešenja. Ako dozvolimo da se biblioteke zatvaraju, teško ćemo uspeti da popravimo štetu koja će nastati na duže staze“, završava Bojana Grujić.
