U nikad prekinutom ratu konzervativizma i modernosti, koliko kod to bizarno zvučalo za društvene prakse 21. veka, ženama se oduzimaju čak i ona prava za koja su, iako nikada do kraja i ne svuda, poverovale da su neotuđiva. Odluka Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država kojom je oborena presuda od pre 50 godina a kojom je garantovano ustavno pravo žena na abortus, dodatno je radikalizovala pitanja već osvojenih individualnih ljudskih prava.
Odluka je izazvala nešto poput solidarnog internacionalnog krika žena na gotovo svim jezicima sveta. Za negatore najelementarnijih ženskih prava one su, sasvim u duhu tradicionalnih obrazaca histerične i anarhistične prestupnice kojima ništa nije sveto, pa čak ni “obaveza produženja vrste”, koja se smatra biološkim i humanim imperativom, po cenu svega. Ova nova situacija koja bi po zamisli konzervativnih i patrijarhalnih ideologa u svom najidealnijem obliku trebalo da bude razrešena krotkim ženskim ćutanjem, podsetila me je na sliku koju sam svojevremeno našla u informativnom tekstu Prava žena kroz povijest. U odeljku posvećenom pravima žena u srednjem veku, autorka podseća na poslovicu “jedina dobra žena je tiha žena” i na primenjivanu kaznu ukoliko bi ova tihost u nekim slučajevima izostala. Naime, žene koje su odbijale da poštuju zakon ćutnje, u srednjem veku bile su podvrgavane specifičnoj vrsti kažnjavanja pa se tako, recimo u Engleskoj, koristila sprava zvana brnjica za jezičare: “To je bila željezna naprava, učvršćena preko glave i lica, s velikim željeznim čepom i jezičcem uguranim u usta tako da ih ranjava do krvi. S brnjicom na glavi, jezičave žene bi vodili ulicom na uzici”.
U 21. veku sve je ipak postalo komplikovanije… Novi konzervativci očigledno imaju sofisticiranije metode kažnjavanja žena koje su glasne u ostvarivanju svojih prava i koje, po svoj prilici, ozbiljno ugrožavaju njihov nasilno statični i anahroni poredak, u kojem su ćutanje i pristajanje dve neupitne zakonomernosti. Konzervativci novog doba primenjuju savršenije tehnike uzurpacije, pa će lako dozvoljavati teorijske rasprave o ženskim pravima, konferencije, performanse i publikacije, ali će još lakše, ako im to bude dopušteno (a oni će bez sumnje učiniti sve da tako bude), ukunuti pravo na abortus.
foto:portal Libela
Konzervativci se, tradicionalno i vekovima unazad, dobro razumeju na svim jezicima sveta.jer je konzervativizam skup specifičnih vrednosti, koji se pokazao kao veoma prilagodljiv u odnosu na različita društva. Njegova suštinska heterogenost omogućila mu je brojne varijacije, a u svim tim metamorfozama ono što je bilo konstantno jeste obećanje sigurnosti i predvidljivosti u svetu u kojem neprestano rastu rizici i neizvesnosti. Centralna osa konzervativizma – tradicija, shvaćena je kao izraz nagomilane mudrosti prošlosti – sve ono što je izdržalo test vremena samim tim je i vredno i ispravno. Britanski pisac Česterton je svojevremeno rekao da: “Tradicija znači davanje glasova najopskurnijoj od svih klasa: našim precima”. Oslanjanje konzervatizma na prošlost i sud vremena svedoči, zapravo, o imanentnom antropološkom pesimizmu – ljudska bića (a posebno žene) su duboko nesavršena, te je neophodno ograničiti i minimizirati mogućnost donošenja pogrešnih odluka (u ovom slučaju, prekida trudnoće).
U tom procesu, ključnu ulogu ima društvo kao organska zajednica koja ne prepoznaje individualna ljudska (a posebno ženska) prava, već isključivo obavezu pojedinaca prema kolektivu. Zato se konzervativizam, umesto izvorne individualnosti, zalaže za organsku, “prirodnu” zajednicu oličenu u patrijarhalnoj porodici i naciji, u kojoj će svaki pojedinac (a posebno žena) znati svoje mesto. Te su pozicije, “prirodno” nejednake i uređene po hijerarhijskom principu. U konzervativnom svetu jasnih hijerarhijskih odnosa “zna se” ko predvodi a ko sledi, ko radi a ko upravlja. Autoritet ne sledi iz bilo kakve lične karakteristike već iz tradicije i, vremenom, čvrsto formiranog sistema uloga.
Novi talas konzervativizma, međutim, neizbežno će dovesti do novih tragedija, poput one iz 2021. godine u Poljskoj – Agnješka T., 37-godišnjakinja, umrla je od sepse, jer poljski zakon zabranjuje ekstrakciju mrtvog fetusa. Ovakvih tragičnih priča ima previše za 21. vek i mogu biti ispričane na gotovo svim jezicima sveta.
Još kasnih četrdesetih godina prošlog veka, Simon de Bovoar je upozoravala da ne treba gajiti iluziju da je dovoljno promeniti ekonomski položaj žena da bi došlo do njihovog preobražaja. Taj činilac, pisala je, bio je i ostao osnovni činilac njenog razvoja, ali sve dok za sobom nije povukao moralne, socijalne i kulturne posledice koje objavljuje i zahteva, nova žena još ne može da se pojavi.
foto:portal Libela
U svim društvima princip je isti – preživljavanje novih ofanziva konzervativizma nemoguće je bez nepokolebljive volje za ličnom slobodom.
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
