Ilustracija: Viber zajednica
A počelo je tako nevino: trebalo je da dvadeset proizvoda od milion koliko se nalazi na našim rafovima pojeftini, da predsednik (a ko bi drugi?!) to objavi u svom hiljaditom obraćanju naciji koja je sve zavisnija od njegovih obraćanja, i da još jedna reklama režima bude rutinski odrađena. Ali onda se predsednik mašio korpe i u prenosu uživo potegao na zblanutu naciju – parizer od kilo. Naša inače slikovita drama dobila je novi obrt.
Zaista, koliko će još parizera mučena nacija moći da podnese? I koliko još tih obraćanja? U očiglednoj nameri da, kao u svakoj poštenoj telenoveli, svoju publiku iz epizode u epizodu draži sve novim i novim podražajima, predsednik koji je već odavno prevazišao i Kasandru i Sulejmana Veličanstvenog, postavio je sebi i nama novu granicu neodržive scenarističke inovativnosti.
Od nekog se vremena predsednikove predstave gledaju sa onim gledalačkim odmakom kojim inače gledate crtane filmove: znate da je nemoguće da miš bude iseckan na froncle pa da se froncle ponovo spoje u miša, i da mačora pregazi kamion i on spljeskan ustane… ali gledate dalje jer… to je tako zabavno.
No, sa ovim parizerom predsednik jedne gladne zemlje – gladne slobode a bogami gladne i hleba – zašao je u nepredvidivu teritoriju izrugivanja sa svojim podanicima, pardon: građanima. Jer, naime, onaj koji se toliko puta hvalio punjenim lignjama i svojim poznavanjem skupih vina, teško može da prođe bez saplitanja tom trnovitom stazom silaska sa damastnog stolnjaka na narodni kazan u kom nema šatobrijana, ni liganja, na kom se užegli majonez maže preko prepolovljene vekne popularnog hleba.
Očigledna namera predsednikovih marketinških stratega – ako takvi postoje u predsednikovom smeštaju na Andrićevom vencu – je da se predsednik prikaže blizak narodu, kao predsednik koji deli njihovu muku i razume se, pored liganja i vina, i u parizer.
(Valja pritom primetiti metodološku nelogičnost jer u isto vreme, a vreme je proteklih 11 godina, taj predsednik je voleo da se poredi sa jednim drugim predsednikom koji je svojim besprekornim odelima u kojima nije bilo kariranih sakoa od tvida, svojim pudlicama na Brionima, svojim limuzinama među kojima nije bilo polovne „škode“… slao snažnu poruku o tome koliko je on daleko iznad prosečnog naroda, on Komandant pobedničke vojske u jednom velikom ratu, on vođa socijalističke revolucije koji je Staljinu umeo da kaže „Ne“, on u narodu omiljeni predsednik koji sa sebi ravnima u svojoj prestonici oformljuje Pokret nesvrstanih, itd, itd, itd.)
Za aktuelnog je predsednika, dakle, postalo od vitalne važnosti pitanje: kako bez ozbiljnih mentalnih oštećenja preskakati tako naglo sa šatobrijana na kazan? Ili, kako izvesti tu alhemiju u kojoj bi se šatobrijan i kazan spojili u jednoj rečenici kao što je to bilo lako autoru ove kolumne u njenom naslovu? (Imati u vidu: autor kolumne barata rečima, predsednik barata ljudskim dušama).
I, predsednik je s tim u vezi odlučio da narodu gladnom slobode i hleba ponudi i vizuelizaciju tog veličanstvenog gastronomskog ugođaja koji mu sledi ako se (p)oda svim bladogatima (da ne kažem: benefitima) uživanja parizera u jesenje jutro. Okidač za produženo trajanje parizerske rapsodije započete mahanjem parizerom uživo pred kamerama bilo je gostovanje jednog glavnog urednika u inače ekstremno predsedniku neomiljenoj ali i ekstremno od strane predsednika gledanoj emisiji, gde je narečeni glodur retorički upitao da li, naime, neko u vladi, ili sam predsednik, uopšte jede taj parizer. Ili tako nekako.
Razjareni predsednik (pustiti sad nadalje pri čitanju teksta uvertiru iz „Kavalerije rustikane“) na to sledećeg dana objavljuje kako će on sutra snimati sebe i ministre Malog i Momirovića kako jedu parizer i sve to pustiti na Instagramu! Narodnom veselju i zabezeknuću nije bilo kraja.
Obećano-učinjeno: sledećeg dana, koji će u analima američkog informatičkog giganta Meta, vlasnika Instagrama, biti upisan zlatnim slovima kao datum odlučujući za proboj Instagrama na vodeću poziciju među platformama ludosti, od jutarnjih sati se mogla gledati storija u kojoj prvo dvojica zaludnih ministara, Momirović i Mali, u tamnim odelima kao Tomi Li Džons i Vil Smit, ulaze u neki beogradski supermarket i tamo pred telefonskom kamerom nekog potrčka sa Andrićevog venca, vade sa polica mitski parizer, i isti takav jogurt, koji su već bili označeni detinje dizajniranim logom „Bolja cena“, sve vreme papagajski ponavljajući reči „Evo, kako smo i obećali“, misleći time valjda na obećanja o boljem životu, Zlatnom dobu, o biftecima, šatobrijanima, avionima kamionima telefonima letećim automobilima, kao i naravno o snimanju tog veličanstvenog marketinškog poduhvata direktne kupovine proizvoda za doručkovanje u vidu dve vekne hleba, kilo parizera i litar jogurta.
Potom se u holivudski montiranom klipu vidi kabinet predsednika u Palati Srbija, samom srcu moći države ekonomskog tigra regiona, i stočić za kojim sede tri glavna aktera ove drame: predsednik lično, i srećni ministri koji su, kao što su i obećali, uspeli da kupe dragocene artikle i sad će da ih jedu sa predsednikom, pred kamerama, kao što su i obećali.
Ali oćeš vraga: prvo predsednik mora da drži govor. Ministri gladni, cure im sline na onaj narezani parizer (ko je narezao parizer, ne videsmo nož u prvom činu?), ali moraju da ćute i slušaju. Predsednik govori o izazovu koji mu je bačen, govoreći o „onima“ koji su izazov bacili iako je bio samo jedan čovek, spomenuti glavni urednik, pa nabraja šta su eto tog jutra ministri kupili, parizer, hleb, majonez, u nabrajanju navodi i „dve kese“ (sic!), navodi kako je cena tih dobara 585 dinara i dodaje „što se vidi iz fiskalnog računa“ (kao onomad kad je govorio o prisutnima na nekom od opozicionih skupova pa izrekao kako je prisutnih bilo 3458 „izbrojali smo u glavu“), govori potom o tome kako on „često jede ovo pogotovo u avionu dok ide u inostranstvo“.
Ostatak tirade je teško prepričljiv, ali da probamo: predsednik govori kako njih trojica sad ovo ne rade da bi pokazali kako su bliski narodu, ili da su „obični ljudi kao sav normalan svet“. „Ovo sam uradio a moji prijatelji prihvatili“, kaže predsednik blago podrigujući, „da bismo prikazali modus laganja“. Pa onda sledi neverovatna logička operacija u kojoj predsednik pokušava da dokaže kako je, naime, „laganje“ to što su „oni“ rekli kako predsednik i ministri ne jedu parizer, mada su „oni“ rekli kako se pitaju da li ministri i predsednik to jedu. I nisu bili „oni“ nego „on“.
Posle uvodne glose o modusu laganja, sve u predparizerskom govoru predsednika postaje dozvoljeno: pominju se računi u inostranstvu, čuju se zaklinjanja kako „mi to“ (misli se na račune u inostranstvu) „nemamo i nikada nećemo imati“, itd, itd, itd.
I na kraju tirade koja u rano radno jutro traje tri i po minuta, predsednik udovoljava napetim živcima gledalaca i kreće sa… jedenjem? Ne; kreće sa podukom ministrima kako se pravi sendvič od pola hleba i tri lista parizera. Sve po redu uz usmeno potvrđivanje izvedenih radnji: ceđenje majoneza po hlebu našem nasušnom, stavljanje („kao što smo uvek radili“) tri i slovima: tri okrugla lista parizera na čitavu polovinku hleba, i preklapanje drugom polovinom hleba.
Sad telefonska kamera (koja trpi svašta, kao i papir) skreće na ministre koji sa glupavim osmesima ponavljaju radnje predsednika sa ceđenjem i filovanjem. U tom se trenutku jasno na stočiću u Palati Srbija vidi netaknuti, ikonički prepoznatljivi parizer u svom omotu, i sa strane plastična kutija pravougaonog oblika puna neidentifikovane mesne prerađevine narezane na okrugle listove, iz koje se ministri i predsednik služe za mršavu popunu svojih gigantskih sendviča („To sad, znate, možete da kupite i narezano“, uverava predsednik misleći na parizer).
Zatim se čuje iz OFF-a predsednikov glas: „Ajd prijatno, momci“, na šta ministri stidljivo odgovaraju sa „Hvala, takođe“, i grizu prvi zalogaj. Kamera se vraća na predsednika, koji se smeška, i drži sendvič u rukama sa spuštenim gardom. Sendvič je nezagrizen. I takav će ostati do kraja najiščekivanijeg klipa jesenje sezone na Instagramu. Ono što se vidi, na kraju, to je diskretni ogrizak na predsednikovom tanjiru, bez navedenih DNK tragova zuba koji bi svedočili o tome ko je taj ogrizak napravio, bez vidljivog dokaza da je sadržaj sendviča progutan i otpremljen u stomak, bilo čiji, pogotovo predsednikov. Kraj.
I, šta smo naučili iz ovog poslednjeg slučaja surovog predsedničko-ministarskog obračunavanja s narodom? Da napravimo sendvič? Ni blizu. Kako da premostimo jaz između šatobrijana, parizera i kazana? Nemoguće, tako nešto je, videli smo to, moguće samo u rečima. Kako da ponizno savijemo glavu i gutamo masni parizer od pilećih kožurica, noktiju i nogu i molimo boga da naše ministrovanje još malo potraje? To da. Ovaj udžbenički primer teranja inata i podsmevanja narodu govori samo o tome: kako, naime, izmanipulisati mentalni potencijal jedne nacije kojoj se svaki dan obraćate i kako da joj tim obraćanjima isperete mozak. Da nacija ne primeti kako je recimo u toj istoj nedelji kada je predsednik vadio parizer iz korpe i potom ga tako instagramično jeo sa ministrima, u njihovom investitorskom čedu koje monstruozno niče na plodnoj zemlji u predgrađu Zrenjanina, Ling Longu, mašina koja je pre nekoliko meseci radniku zdrobila pluća sada drugom radniku otkinula uvo. I kako je u drugom investitorskom čedu, smederevskoj Železari, opet u vlasništvu kineskog Hestila, kran pao na svog rukovaoca i ubio ga.
Kazan u kom se kuvaju naši bubrezi, pluća i otkinute uši tiho se krčka dok vladajuća klasa ponosno gazi po zdravom razumu i životu kao takvom. Životu koji polako počinje da gubi smisao. Jer tamo gde je predsedničko-ministarsko izjedanje sendvičina važna stvar… sve ostalo gubi na važnosti.
Piše: Bojan Bosiljčić
