Muzika iz dvehiljaditih i pismo samom sebi kao podsetnik da je najsrećniji kada pleše, stvari su koje bi novosadski plesač Aleksandar Boškov voleo da je pronašao u vremenskoj kapsuli kao sedmogodišnji dečak koji je, tada, maštao da mu ples bude i profesija. “Kaseta Željka Joksimovića Vreteno”, kaže iskreno Boškov, prisećajući se tog bezbrižnog vremena.
“S obzirom na to da je to bio tada najveći hit, plesao sam punom parom, pogotovo na onom srednjem delu kada krenu bubnjevi. Zatim, Bijonse i njen prvi album, jer me je njena muzika posebno vozila u to vreme, prve korake (malo ozbiljnije) upravo sam otplesao uz te pesme. Možda i pismo neko da se nađe, koje sam sebi napisao, a da u pismu piše da sam bio vrlo srećan kada sam plesao i kada su me ljudi gledali, čisto da se podsetim te emocije, jer mi često ode u zaborav taj trenutak iz detinjstva.”
FOTO:STAVROGRAPHY
Priseća se Aleksandar i uz smeh dodaje da su se njegova inovativnost i jedinstven pristup muzici osetili dok je svet bio zaluđen čuvenim latino ritmom poznate Makarene.
„Da se ne lažemo, ceo svet je tada plesao uz tu pesmu, ali očigledno sam ja imao drugačiju izvedbu i iz nekog razloga su baš mene gledali dok plešem. Ubrzo je taj fenomen da su sve oči uprte u mene“all eyes on me“ postao vrlo primamljiv, pa sam tako počeo da se bavim plesom kroz hip-hop. Kao tinejdžer sam osnovao svoju prvu plesnu grupu sa svojim prijateljima, a po dolasku na studije u Novi Sad, sam shvatio zapravo da je ples moj život” – šarmantno objašnjava svoje početke plesanja, uvek dobro raspoložen i nasmejan Aleksandar Boškov: „Shvativši da je ples više od igre i od scene, zavoleo sam priču i dinamiku koju on donosi.“
FOTO:STAVROGRAPHY
Da ples nije samo pokret, već narativ pričan telom, Aleksandar je brzo naučio. Svoje obrazovanje zato je usmerio u cilju sticanja što boljeg znanja i usavršavanja talenta, a zarad toga, kilometre nije štedeo. U Belfastu, Ulmu i u Japanu je najviše usavršio savremeni pokret i ples.
“Shvatio sam da je škola bitna i da znanje koje pokret donosi nije samo pokret gde telo radi sve, već je to i priča, dinamika i koncept koji je presudan da bi dočarao emociju koja treba biti prenesena publici.“
Nakon internacionalnog iskustva, vraća se u Novi Sad sa željom da svoju ljubav prema performansima prenese i na publiku, te tako osniva „New Entertainment“ trupu, koja okuplja mlade talentovane igrače, ali i sve one koji žele da se bave plesom, akrobatikom, performansima uopšte.
“Ubrzo je to postalo više od ljubavi. Valjda kada čovek radi ono što voli i kad daje sve od sebe, to postaje nešto više od samog posla.”
Samim tim je njegova trupa postala ozbiljna produkcija za zabavni i kulturni program. S obzirom na to da su članovi “New Entertainment” zajednice performeri koji imaju iskustvo sa projektima, i da su već radili u oblastima omladinskog i kulturnog sektora, počeli su zajedno da šalju ideje na veće fondove i da tako sami organizuju različite događaje iz kulture.
“Budući da smo unikatni po pitanju spajanja komercijalnog savremenog cirkusa i umetnosti, uglavnom nailazimo na dobre komentare i prihvataju nam projekte. Realizovali smo preko desetak projekata koje je finansirala uprava Grada Novog Sada i međunarodni fondovi”, objašnjava Boškov.
FOTO:STAVROGRAPHY
Put do većih projekata i veće vidljivosti na kulturnoj sceni Novog Sada, a i šire, nije bio lak, objašnjava plesač i dodaje da im upornosti i posvećenosti ne manjka u timu pa su brzo savladali birokratske prepreke i uspeli svojim predlozima da se pozicioniraju visoko.
“Iskreno, mislim da pozicija slobodnog umetnika nije nimalo “teška“, ali jeste izazovna. Ne zarađujemo puno, ali zarađujemo velike pare u velikim vremenskim relacijama, pa tako neki svoj umetnički proizvod naplatimo puno, ali onda u narednih nekoliko meseci živimo od tog novca, dok se ne desi novi projekat. Možda je to nekome “teško“, ali mislim da je situacija daleko bolja nego što je bila ranije. Smatram da su umetnici u boljoj poziciji, ali opet, birokratski neke stvari u državi nisu rešene za umetnike i neće ni biti u skorije vreme, jer opet, realno, ima država većih problema od postavljanja sistema rada umetnika”, ističe u šali Aleksandar, i dodaje da to sa druge strane daje i neku slobodu umetniku.
“To donosi takođe i tu činjenicu da je danas umetnost sveprisutna. Što je lepota današnjeg života u Srbiji, od šarenih umetničkih murala po zidovima, do uličnih performansa u gradskim prevozima, kafićima i slušanje opere u kvartovima zgrada. Nije li to lepo? Umetnost je svuda prisutna.“
FOTO:STAVROGRAPHY
Pozitivan stav i apsolutna posvećenost, imperativ su tima ljudi koji okuplja oko sebe, a koji rade i na najnovijoj ideji pod nazivom Vremenska kapsula.
„Trenutno radimo na projektu “Vremenska kapsula“ koji se bavi korišćenje umetničkih alata sa civilnim sektorom. Uzimajući u obzir da u našem društvu postoji uverenje kako je trenutno stanje u državi zbog uticaja virusa korona ujedno i prirodno stanje zemalja u tranziciji, odlučili smo da javno progovorimo o položajima čoveka u Srbiji, da pronađemo potencijalno rešenje problema kroz umetnost kao sredstvo izražavanja, praveći radionice pevanja, pokreta, plesa i glume, a sve to ćemo zaokružiti performansom.”
Aleksandar Boškov objašnjava da cilj performansa i radionica, nije pobediti već probati, osvestiti i naučiti:
“Gledalac-izvođač, glumci i publika, „igrajući svoj život“ vežbaju delovanja u realnom životu i kroz pozorište uviđaju moguće posledice svog delovanja, ali i istovremeno otkrivaju moguće taktike i strategije”.
On ističe da svrha umetnosti i jeste da proširi vidike, osvesti i pomeri, kako umetnike, tako i samu publiku. Kako kaže, takvi su i svetski tokovi, koji su sve više usmereni na inkluzivnu umetnost.
FOTO:STAVROGRAPHY
Šta bi u amanet budućim umetnicima Aleksandar Boškov ostavio u vremenskoj kapsuli? Narednim generacijama plesača i plesačica ostaviće dokaz da se plesom može baviti svako ko to zaista želi.
“Nije važno da li umete da igrate „Makarenu“ kao sav ostali svet, već je znanje da pratite sopstveni ritam, koji je jedini nepogrešiv”, zaključuje samouvereno.
Zbog stava i energije tog mladog novosadskog umetnika priznaćemo da pomalo u senku pada znanje o premalom republičkom, pokrajinskom i gradskom budžetu za kulturu. Naime, kakav odnos gaje institucije kulture prema novim nekonvencionalnim pristupima u umetnosti, ako znamo da su uslovi takvi da je nedovoljno prostora za audio-vizuelne umetnosti ili bolje rečeno, neuslovi su zasnovani na ipak lošoj kulturnoj politici u Srbiji.
Nesumnjivo je da će ipak u tu vremensku kapsulu stati i tračak svetlosti pun nade za umetničku slobodu i slobodu govora budućih generacija. Svi znamo da se sloboda osvaja, zato pokrenimo tela…pesmu za ples puštati po sopstvenom izboru.
Piše: Sonja Mitrović
