Počinje li konačno primena socijalne karte: Borba protiv siromaštva ili siromašnih?

28. jun 2022. Kategorija: Autorski tekstovi Izvor: Nezavisnost.org Foto: Freepik

Pet godina nakon najavljene primene danskog modela identifikovanja najsiromašnijih u Srbiji se stiglo do baze podataka kojom se prebrojava „krvna zrnca“ i korisnicima i srodnicima onih koji zatraže socijalnu pomoć

Rat u Ukrajini će izazvati nezapamćenu globalnu krizu gladi, rekao je pre nekoliko dana generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš procenjujući da bi „2023. mogla da bude još i gora“.

Na domaćem terenu nema mnogo bojazni od nestašica hlebnog žita koje Srbija tradicionalno izvozi što ne umanjuje silinu krize u koju država ulazi. Ili već jeste ušla ako se ima u vidu još od lani nezaustavljiv rast cena i inflacije. Do kraja godine očekuje nas poskupljenje osnovih životnih namirnica, a najverovatnije i struje i gasa što bi dodatno poguralo rast cena gotovo svih roba i usluga.

Dakle, pitanje je šta će država učiniti da zaštiti najugroženije i zašto se danas ni slovom ne pominje pomoć za one koji najviše novca troše na hranu i plaćanje računa dok je u protekle dve godine država neštedimice pomagala i one kojima 100 evra nija značilo baš ništa? Ispostaviće se, nažalost, da sistemske pomoći za najugroženije nema niti će je biti a da su navodni mehanizmi pravične raspodele pomoći u Srbiji dovedeni do apsurda. Reč je o socijalnim kartama koje su decenijama unazad najavljivane kao Justicija za siromašne – vaga kojom će boginja pravde oličena u državi pošteno meriti potrebe ugroženih prepoznajući njihovu bedu a onda mačem solidarnosti i socijalne pravde odsecati komade pomoći za sve one kojima je takva podrška neophodna.

Sa opšte teme na model Danske

Baš kao što i zvuči, mitski i bajkovito, tako se i ispostavilo u zemlji u kojoj je sistem pravične raspodele državne pomoći sveden na puku bazu podataka koja će, rečnikom 21. veka, biti redovno apdejtovana smanjujući svakoga dana broj onih koji primaju državnu pomoć. Tako na sistem socijalnih karata čija je primena zvanično počela 29. marta ove godine, kada je nadležno ministarstvo donelo „odluku o uvođenju registra socijalnih karata u operativnu upotrebu“, gleda većina sagovornika našeg portala koji su se ovim pitanjem detaljno i temeljno bavili. Naročito danas kada je posao završen i deluje kao svojevrsni oksimoron svega onoga što je o njemu govoreno, na primer 2017. godine. Podsetimo da je tadašnji ministar rada i socijalne zaštite Zoran Đorđević krajnje samouvereno izjavio da se o socijalnim kartama priča godinama i da je to predstavljalo „više temu“! Najavio je tada, pre pre gotovo pet godina, resorni ministar da se „krenulo u realizaciju“ i da se „konačni rezultat očekuje 2018. godine“. Naveo je da je izabran model Danske – zemlje koja ima najsavršeniju socijalnu kartu, i da „bukvalno želimo da ih kopiramo i onda će država prepoznati kome treba da da pomoć i to bez ikakvog apliciranja, već direktno onome kome treba“.

O svemu tome danas nema ni govora. Ne samo da će za pomoć morati da se aplicira kao što je to uvek i trebalo, već će i postojeći korisnici zahvaljujućim socijalnim kartama sve teže dolaziti do državne podrške. U međuvremenu, već je podneta inicijativa o oceni zakonitosti samog Zakona o socijalnim kartama zbog obrade čak 135 ličnih podataka o građanima koji su korisnici prava iz sistema socijalne zaštite ili onim građanima koji žele da ostvare ta prava.

Šta je ili bolje rečeno, “šta je sve” problem sa prikupljanjem tako velikog broja podataka i da li iza takve aritmetike stoji dobra namera zakonodavca? Kad kažemo dobra mislimo na intencije prema najsiromašnijima jer je čitav Zakon osmišljen sa ciljem, kako u samom dokumentu piše, „prevencije siromaštva i otklanjanja posledica socijalne isključenosti“.

Podsetimo ukratko da se u socijalnoj karti prikupljaju podaci o primanjima korisnika novčane socijalne pomoći (koje centri za socijalni rad već poseduju), evidentiraju se i matični broj, informacije o invaliditetu, mestu i vremenu zaključenja braka, imovinskom stanju, ali i podaci o bivšim vanbračnim partnerima korisnika sistema socijalne zaštite i o njihovim prihodima, podaci o pokretnoj i nepokretnoj imovini.

“Ta obrada podataka gotovo ni na koji način neće unaprediti sistem socijalne zaštite sem što će ubrzati proces oduzimanja prava korisnicima. Naime, čim neko ostvari prihod veći od 80 evra, što će Centri za socijalni rad detektovati u sekundi, gubi pravo na podršku države. Socijalne karte će tako postati sistem kontrole najugroženijih koja će se vršiti kroz masovnu obradu podataka o ličnosti. Jednostavno, ma šta nam ministri i drugi nadležni govorili, sistem socijalnih karata ni na koji način ne povećava obuhvat onih kojima je potrebna ova vrsta pomoći, već ga smanjuje”, ocenjuje u razgovoru za portal UGS Nezavisnost Danilo Ćurčić iz inicijative A11 koja je i podnela predlog za ocennjivanje ustavnosti samog zakona.

Siromašni pod lupom kao da su funkcioneri

Ne može se prevideti činjenica da su podaci koji se prikupljaju o pokretnoj imovini korisnika socijalne zaštite detaljniji od podataka o pokretnoj imovini koju Agencija za sprečavanje korupcije traži od javnih funkcionera. U svojoj analizi pod nazivom „Socijalna karta – bezizilaz iz siromaštva“, Sarita Bradaš iz Fondacije Centar za demokratiju krajnje duhovito uviđa sledeće:

„Do predloga ovog zakona nismo znali da siromašni raspolažu arsenalom oružja pa ih treba obezoružati (lišiti socijalne zaštite) tako što će se iz baze podataka MUP-a preuzeti podaci ’o oružju’. Podaci preuzeti iz baze MUP-a o vozilima verovatno će eliminisati iz baze one koji po socijalnu pomoć dolaze udijima ili džipovima”.

Zanimljivo je da je ova borba protiv “probisveta” koji varaju sistem sasvim doslednio sprovedena u zakonu, za razliku od svih silnih obećanja da će socijalnim kartama “jednom za svagda” evidentirati najugroženije građane i pomoći im prilikom plaćanja struje, kupovine ogreva, lekova, obezbeđivanja krova nad glavom. Elem, u razgovoru za Nezavisnost.org, profesorka Natalija Perišić sa Fakulteta političkih nauka razbija oba ta mita.

“Socijalne karte su u javnom diskursu poslednje tri decenije i po pravilu su predstavljale segment populističkih agenda i kretale od pretpostavke nepoverenja. One su predstavljane kao pretnja za ‘lenje’ korisnike socijalne pomoći, koji zloupotrebljavaju sistem i ugrožavaju javne finansije. A činjenice su drugačije – sredstva koja se izdvajaju za socijalnu pomoć izuzetno su niska, kao i iznosi naknada”, skrenuće pažnju profesorka Perišić imajući u vidu poraznu činjenicu da je socijalnom pomoći u Srbiji obuhvaćeno tek četiri odsto stanovništva, dok stopa rizika od siromaštva iznosi 21,7 odsto! S tim u vezi, ona zaključuje da je broj onih koji navodno varaju sistem vrlo mali “s obzirom na to da su sredstva vrlo oskudna”. Ovde podsetimo i da Srbija godinama unazad smanjuje izdavajanja za socijalnu zaštitu najugroženijih baš kao i broj ljudi koje potpomaže.

Pola miliona apsolutno siromašnih

U pomenutoj analizi Bradaš podseća da je više od dva miliona duša u Srbiji u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti, da 1,6 miliona živi ispod praga rizika od siromaštva, a da je oko pola miliona u apsolutnom siromaštvu. Deca su, kako ističe, najugroženija a broj onih koji su u sistemu socijalne zaštite smanjuje se iz godine u godinu. Prema podacima iz 2020. godine, broj korisnika novčane socijalne pomoći bio je 218.000 ljudi što je za 8.897 manje nego godinu dana ranije i čak 60.000 manje u odnosu na 2013. Broj korisnika dečijeg dodatka je s početka decenije do danas takođe smanjen – za trećinu!

“Zato je u Srbiji najveći izazov ponuditi pomoć svima onima kojima je zaista potrebna, ako je intencija društva da bude država socijalne pravde, kako je to navedeno u Ustavu”, uverena je profesorka Perišić.

Istog je mišljenja i Ćurčić dok skreće pažnju da Srbija danas nema ni strategiju socijalne zaštite, ni strategiju za smanjenje siromaštva, a u januar ove godine je ušla bez Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

“Umesto ozbiljne reforme tog sistema, koja će biti takva da u centar svih intervencija u sistemu socijalne zaštite stavi korisnika, država se konstantno bavi time kako i zašto neko prima socijalnu pomoć i kako da ga onemogući u tome, da smanji izdvajanja za socijalnu pomoć na opštem planu, što se konstantno i radi”, revoltiran je Ćurčić.

Sa svoje strane, Jovan Protić iz Međunarodne organizacije rada već više od mesec dana u nekoliko navrata poziva državu da konačno počne sa primenom zakona. Evo i zašto:

“Zbog rata u Ukrajini posebno je teška situacija u zemljama sa niskim i srednjim prihodima. U takvoj situaciji Srbija bi konačno trebalo da uvede sistem socijalnih karata  da bi se intervencije sa deljenjem novca sprovodile za one kojima je zaista trebala pomoć, a ne da se deli svima redom i to sa političkom konotacijom“, ocenio je nedavno Nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada za Srbiju (MOR). Protić govori o prethodne dve godine kada je novac dodeljivan svima jednako a ne isključivo ugroženima, nezaposlenima i siromašnima uveren da bi danas taj novac “dobro došao za saniranje novih ekonomskih problema”. Protić zaključuje da Srbija u kriznim situacijama mora da pređe na „targetiranu“ podelu novca, ali „se to ne događa“.

Pitanje je međutim jesu li socijalne karte rešenje i šta je sprečavalo državu da u dve godine pandemije samo prati šta rade ostale evropske zemlje koje su mahom pomagale ugrožene penzionere, samohrane roditelje, ljude koji su na evidenciji Centara za socijalni rad, starije koji su bez posla… Srbija je, podsetimo, čak 90 odsto pomoći stanovništvu podelila neselektivno. Dakle, jesu li joj potrebne socijalne karte koje ni na koji način ne proširuju obuhvat socijalno ugroženih kako bi vodila pravičniju a pre svega odgovorniju socijalnu politiku?

Minimalac za šestočlanu porodicu

“Osnovni izazov za socijalne karte u Srbiji je taj što se one predstavljaju kao rešenje problema, a one to zapravo nisu. Odnosno, potrebno je rešiti niz problema koji su vrlo dugotrajni i kompleksni u sistemu socijalne zaštite i podrške siromašnima u Srbiji, ali i u širem društvu, da bi socijalne karte imale pozitivne efekte. Ovi širi kontekstualni problemi tiču se raširenog siromaštva, komparativno izuzetno visokog rizika siromaštva ili socijalnog isključivanja, sa jedne strane, i izuzetno niskih rashoda za materijalne naknade za siromašne, sa druge strane”, stav je profesorke Perišić. On podseća na dramatičnu istinu da porodica od šest članova danas u Srbiji prima socijalnu pomoć u iznosu minimalne plate!

“Dakle, stanje ostaje isto, nikakva proaktivnost centara za socijalni rad neće postojati”, zaključuje Ćurčić zbog čega konstatuje da su socijalne karte protiv siromašnih a ne protiv siromaštva.

Konačno, primeri Crne Gore i Severne Makedonije svedoče u prilog Ćurčićevim sumnjama da će se broj korisnika smanjiti budući da su izveštaji pokazali da se od primene IT sistema „Socijalni karton“ u Crnoj Gori, broj korisnika socijalne pomoći smanjio za čak 34, 2 odsto.

„Ljudi u Crnoj Gori su gubili pravo na pomoć jer na svom imenu imaju neku zemlju, ali u nekom kršu koji se ne koristi i od koje oni nemaju nikakav dohodak ili bilo kakvu korist. Međutim, zbog toga što je to pronađeno u nekim dokumentima i postavljeno u elektronsku bazu, oni su gubili pravo na pomoć. Dobar deo korisnika koji su izgubili pravo na pomoć su tužili državu i mnoge od sporova su i dobili“, saopštila je nedavno profesorka Ekonomskog fakulteta Jelena Žarković, skrećući time pažnju na još jedan problem u koji mogu ući korisnici socijalne pomoći. Ali i država – kad protiv nje krenu tužbe socijalno ugroženih građana.

Jelena Aleksić