Srbijom hara crna propaganda. I više niko ko glasno istupi protiv anomalija koje na svakodnevnom nivou proizvodi aktuelna “elita” vladajućih, ne može da bude siguran da će biti van domašaja njenog gvozdenog stega. Već nakon prvih protesta Srbija protiv nasilja bilo je jasno da su propagandne tehnike dostigle puni zamah, mada od 2012. godine zapravo nisu ni prestajale. Iako su već više od deceniju na meti orkestrirane hajke (koju proizvode režimski paramedijski fenomeni inicirajući, gotovo po pravilu, lavinu govora mržnje po društvenim mrežama za kojom slede pretnje progonom, fizičkim nasiljem, a neretko i smrću) novinari, građanski aktivisti, opozicioni političari i javne ličnosti ovog proleća susreli su se sa retko brutalnim propagandnim obradama.
Ovih meseci, naime, približili smo se definiciji dekadentne faze autokratske vladavine u kojoj se režim propagandno obračunava i sa glumcima koji su svojim učešćem ili izjavama podržali proteste koji još uvek traju. Verujem da će jednom, kada u budućim udžbenicima istorije ili marljivim sociološkim i politikološkim studijama poslednji autokratski režim u Srbiji bude predmet ozbiljnih izučavanja, upravo ovaj propagandni progon glumaca zaslužiti posebno mesto. Negde u završnim poglavljima.
Iako znamo šta u tiranijama znače propagandni mehanizmi i šta im duguju, nije zgoreg podsetiti šta se sve može vešto i uporno kultivisanim propagandnim intervencijama u stvarnosti. Savremenije definicije ovog pojma upućuju na složenost propagandne tehnike kojom se vrši najpre simplifikacija, i to personifikovanjem jedinstvenog neprijatelja, a potom i hiperbolizacija (izobličavanje činjenica preuveličavanjem), orkestracija (ponavljanje ovako pojednostavljenih i izobličenih činjenica), transfuzija (prilagođavanje različitoj publici) i infekcija (kojom se postiže jednoglasje). U tom smislu, Filip Breton napominje da je propaganda uobičajena pojava upravo u društvima sa prividnom demokratijom. Krajnji cilj propagande, naime, uvek je suprotstavljen demokratskoj praksi kao svesno i artikulisano nastojanje da se poništi upravo sloboda izbora ovom manipulativnom tehnikom, kojoj je, kao i u slučaju dezinformacije, potrebno da recipijenti poveruju u sopstveno slaganje kao u slobodu izbora: „Dakle, propaganda, a šire gledano i druge tehnike psihološke manipulacije“, smatra Breton, „mogu se definisati kao metode da se određeno mišljenje predstavi i širi tako da primalac poveruje u sopstveno slaganje sa tim mišljenjem i da istovremeno ne može ni da načini drugačiji izbor“. Posledica tako izazvanog „duhovnog zamora“ je gubljenje kritičke svesti, odnosno, nemogućnost da se, usled tolikog ponavljanja, obavlja jasna selekcija primljenih poruka.
Propaganda (kao u svojoj suštini nasilna metoda komunikacije) predstavlja ozbilju pretnju za demokratska društva uskraćivanjem njenog suštinskog prava – slobode govora. Ugrožavajući same temelje demokratskih društava, propaganda i manipulacija koriste onima koji žele da destruiraju demokratsku društvenu praksu: „Postoji neko očigledno saglasje između metoda za ukidanje slobode savesti i vrednosti koje slobodu razaraju“. Potom, efekti propagande i manipulacije su uvek podrivajući za temelje ljudskog dostojanstva: „Manipulacija čoveku oduzima njegovu suštinu. Ona od njega čini tuđu igračku. Ona podmuklo razara njegovu svest da bi je zamenila drugom, koja više ne liči na njega“.
Fotografija Dušan Živkić
Osim homogenizacije javnog mnjenja u odnosu na one koji su protiv aktuelnog režima, cilj propagandnih metoda korišćenih u Srbiji poslednjih jedanaest godina uvek je i specifično psihološko zlostavljanje i kažnjavanje neposlušnih, koje se na temeljima iskustava onih koji su ga prolazili i prolaze može precizno ilustrovati Bidermanovim šemom psihičke torture iz 1957. godine. Među efektima, odnosno, svrhama primene psihološke prisile Albert Biderman navodi oduzimanje svake socijalne podrške, umanjivanje sposobnosti žrtve da se odupre, razvijanje intenzivne zabrinutosti za sopstvenu egzistenciju, slabljenje mentalne i fizičke sposobnosti da se pruži otpor, razvijanje anksioznosti i očaja, sugerisanje i demonstriranje uzaludnosti otpora činjenjem svakog otpora štetnijim za samopoštovanje od kapitulacije i, najzad, razvijanje navike poslušnosti i prilagođavanja.
Iza ovih ubedljivih teorijskih eksplikacija i demistifikacija mehanizama i tehnika propagande i manipulacije, uočljiv je i praktični angažman na polju, najpre, prepoznavanja a, potom, i demontaže manipulativnih naloga. Na pitanja kako i zašto se suprotstavljati propagandi i manipulaciji, upravo Breton daje, rekli bismo vrlo jednostavne, ali za uspostavljanje dijagnoze represivnih društava, nadasve korisne odgovore. U tom smislu, on detektuje i različite vrste primalaca, različito podobnih i „podešenih“ recipijenata i između „najslabijih“, tj. onih koji su najlakše mete za manipulatore i najpodložniji uticajima i onih najjačih, samosvesnih i kadrih da dešifruju manipulativne zagonetke, prepoznaje „srednju klasu“ kao najmnogoljudniju ali i najpoželjniju u smislu edukacije, budući da prepoznaje namere ali ne i postupke manipulacije: „Svi smo mi, kaže Breton, istovremeno i jaki i slabi ali u sebi nosimo i ono srednje biće, umorno od neprestane borbe, postiđeno od povremenih poraza i globalno zatvoreno za uticaje drugih“. Ovo istovremeno socijalno prisustvo i odsustvo, uzmicanje i pristupanje, poverenje u medije i često sasvim opravdana skepsa, rezignacija političkim praksama i istovremeno učestvovanje u njima mogla bi da znači spasonosnu paradoksalnost, ambivalentnu utemeljenost u stvarnosti i egzistenciji, obazrivi otklon i šansu za građenje individualizma kao nepovoljnog tla za implantaciju propagandnih i manipulativnih indoktrinacija.
Dakle, kada se, uprkos svim ovim „tehnikama“, manipulaciji i propagandi pruži otpor i kada one prestanu da proizvode ciljano dejstvo, postaje jasno da je promena – veoma blizu.
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
