26.jul 2023. Kategroija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Na digitalnom tržištu rada, umesto tradicionalnih radnika i poslodavaca, susreću se (lažno) samozaposleni platformski radnici i platforme kao posrednici i klijenti raspršeni diljem sveta – bez ugovora o radu, garantove zarade, jasno definisanog radnog mesta i radnog vremena
Moć sindikata i radnika određena je njihovom strukturnom moći, odnosno vezom promena u procesu i načinima rada sa stanjem ponude i tražnje na tržištu rada. Njima onda sledi organizaciona moć i veštine pregovaranja oko uslova rada i zarada, radnih i socijalnih prava.
Danas se, recimo, pored formalnog i neformalnog, radi i o ultrafleksibilnom, digitalnom tržištu rada na kome se, umesto tradicionalnih radnika i poslodavaca susreću (lažno) samozaposleni platformski radnici, platforme kao posrednici i klijenti raspršeni diljem sveta zainteresovani za jednokratnu projektnu uslugu. Ne postoje ugovor o radu, garantova zarada, jasno definisano radno mesto, radno vreme, pristup sindikatima ili kolektivna akcija. (Degryse 2016: 35).
Silver Beverli (Sylver Beverly) polazeći od diferencijacije moći na strukturalnu i asocijacijsku, imenuje i njihove podtipove. Prvi je moć pregovaranja na tržištu koja proizilazi iz odnosa ponude i tražnje na tržištu radne snage, dok drugi podtip, moć pregovaranja na radnom mestu, proizilazi iz strateške lokacije određene grupe radnika unutar industrijskog sektora. Moć pregovaranja na tržištu uključuje 1) posedovanje retkih veština za kojima vlada potražnja, 2) nisku opštu nezaposlenost i 3) sposobnost radnika da se potpuno povuku sa tržišta rada i da prežive od prihoda koji nisu plata. Za pregovaračku moć na radnom mestu je ključno – kako je organizovan proizvodni proces.
Najzastupljeniji oblici digitalnog rada – rad na digitalnim platformama i rad na zahtev putem aplikacija – primeri su u kojima se platforma ili mobilna aplikacija koriste kao medijator između radnika i klijenta, koji često nadilaze prostor nacionalnih država i njihovih zakonodavstava.
Slučaj Srbija
Stanje u Srbiji potvrđuje pravilo da sve dok pregovaračka moć na tržištu rada bude velika, radnici neće imati razloga da traže rešenje u razvijanju asocijacijske moći.
Ovakav model “zapošljavanja” je dobar za ljude koji ne mogu da nađu dobar posao na tržištu rada u svojoj zemlji, ali mogu preko platformi. S druge strane, kompanije na ovaj način mogu da smanje troškove poslovanja jer ne plaćaju poreze i doprinose koje bi inače platili pri zapošljavanju. U praksi, takav način poslovanja je dugoročno nepovoljan za ljude koji nude usluge, jer nemaju prava koja štite radnike, a potražnja za njihovim uslugama može jako da varira. Frilenseri se dele na one kojima je to primaran izvor prihoda i na one kojima je to sekundarni izvor prihoda pored redovnog posla.
Organizovanje koji se vezuje za IT sektor je počelo u Srbiji zbog pokušaja države da oporezuje frilensere. Godine 2019. su najavljene izmene Zakona o porezu na dohodak građana i Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje u kojima će biti sadržan i test samostalnosti preduzetnika. Suština testa jeste uvođenje kriterijuma koje pravno lice mora da ispuni kako bi dokazalo da je stvarno pravno lice koje pruža usluge, a ne zaposleni koji na taj način izbegava plaćanje poreza i doprinosa.
Najpoznatija organizacija koja je nastala kao reakcija na uvođenje testa samostalnosti je Digitalna zajednica – nezavisna krovna organizacija srpskog digitalnog ekosistema, koja okuplja pojedince, preduzetnike, osnivače startapa i firme. Osnovana su i dva udruženja: Udruženje radnika na internetu (URI) i Udruženje frilensera i preduzetnika Srbije (UFPS). URI je organizovalo više protesta uključujući i kampovanje (sit-in) ispred Narodne skupštine Republike Srbije. Stav URI-ija je da je “namera Vlade da frilenseri kao kategorija i nadalje ne postoje, odnosno da je cilj Vlade da svi frilenseri postanu preduzetnici“. Epilog ove borbe je bilo kompromisno rešenje koje su prihvatila oba udruženja a koje u suštini znači uvođenje prelaznog sistema oporezivanja do donošenja zakona koji bi regulisao ovu oblast.
Postavlja se i pitanje do koje mere su i angažovani u gig ekonomiji – “ekonomiji tezgarenja”, zainteresovani za išta više od zarada, učešća u određenju algoritma upravljanja procesom rada, prava na diskonektovanje i elementarna socijalna prava?
Algoritamski menadžment i prava radnika
Rad preko interneta uspostavio je nove standarde merenja i vrednovanja rada. S obzirom da je tehnologija omogućila praćenje i kontrolu aktivnosti „algoritamski menadžment“ priznaje i plaća samo efektivni rad, ne i vreme koje je potrebno za pripremu, planiranje aktivnosti, ili dnevni odmor.
Algoritmi, a ne čovek, danas upravljaju u mnogim sferama rada: od donošenja odluka o izboru novih kadrova, do dodeljivanja radnih zadataka i otpuštanja s posla.
Pritom, algoritmi funkcionišu u „crnoj kutiji“, donoseći odluke bazirane na velikim bazama podataka čije se validiranje i selekcija vrši, zapravo, na osnovu stavova onih koji su te programe i sačinili. Algoritmi su, zaduženi za obračunavanje učinka radnika, dodelu bonusa i identifikaciju onih sa niskim učinkom koji bivaju „kažnjeni“. To podrazumeva nadzor i praćenje rada, kao i mehanizme za ocenjivanje radnika, što je tradicionalno bio posao menadžera. Algoritamska transparentnost je, stoga, postala važno pitanje za sindikate.
EU, kada su platforme u pitanju, insistira na promenama koje pokrivaju kako „ulaz“ tako i „izlaz“ kod algoritamskog odlučivanja. Pod tim se, pre svega, misli na kontrolu rada algoritama pre nego što oni budu primenjeni na radnom mestu, slobodan pristup „kodu“ i druge pristupe u jačanju transparentnosti funkcionisanja algoritma.
GDPR – Opšti evropski propis o zaštiti podataka je uspostavio važne granice kada su u pitanju prava na zaštitu podataka, uključujući pristup, brisanje, ispravljanje i prenosivost, ali se isto tako pokazao korisnim u obezbeđivanju algoritamske transparentnosti na radnom mestu. Prvo, GDPR zahteva da se lični podaci „obrađuju na zakonit, pošten i transparentan način“, zatim se zahteva da zainteresovana strana može da dobije jasne i smislene informacije o načinu na koji algoritam donosi odluke, o mogućnostima za grešku i posledicama takve greške. Takođe, GDPR insistira da poslednju reč u donošenju odluka ima čovek, kao i da u samom procesu radnik mora imati pravo da iznese svoje argumente.
Ono zbog čega je algoritamski menadžment važan kada govorimo o radnicima je i pitanje dokazivanja da li su platforme, zapravo, poslodavci. Činjenica da one oblikuju i upravljaju radnim procesom predstavlja dokaz da dostavljači kojima platforme nameću ulogu nezavisnih podugovarača, u stvari, jesu radnici.
***
Ako želimo da živimo u svetu bez oskudice, neophodna je transformacija rada. Potrebna je, po Aravanu, redistribucija, redukovanje i transformacija rada, smanjenje radne nedelje na dvadesetak sati sedmično, kao i autonomija u radu i ukidanje poslova koji svet čine lošijim mestom. Jasno nam je da ljudi ne rade isključivo kako bi platili račune, nego da traže svrhu u tome što rade (Aleksandra Lakić, Platforma Zajedničko).
Svest da neće biti kvalitetnih i održivih poslova za sve dovodi do prihvatanja stava da javni i netržišni sektor mora obezbediti pružanje univerzalnih osnovnih usluga i osnovnog dohotka.
Nužnim se čini povratak na progresivnije poreske stope. Jačaju i argumenti za ozakonjenje kraće radne nedelje, bez gubitka plate.
Autor je politički sociolog
