Pojam vladavine prava korene ima u političkoj i pravnoj filozofiji i predstavlja, kao i demokratija uostalom, nikada do kraja dosegnuti ideal uspostavljanja države koja slobodu svojih građana štiti od samovolje – svoje i od drugih građana
Da bi se uopšte moglo govoriti o vladavini prava, sama vlast i vladari moraju biti ograničeni pravom, što vladavinu prava čini konstituensom demokratije.
Vladavina prava ima svojih šest gradivnih elemenata.
Ona podrazumeva, pre svega, (1) legitimnost vlasti. Državna vlast treba da bude izraz pristanka naroda dobijenog na slobodnim i neposrednim izborima u političkoj konkurenciji u kojoj su sve političke snage imale jednake mogućnosti za pridobijanje glasova birača.
Takođe, vlast ne sme biti koncentrisana kod jednog državnog organa, već mora biti raspoređena na više nosilaca, čime se postiže (2) ravnoteža vlasti i uspostavlja vladavina zakona.
Vladavina prava podrazumeva i (3) ustavnost i zakonitost, odnosno vladavinu objektivne volje izražene u ustavu i zakonima, koji unapred propisujući pravila ponašanja nosilaca vlasti isključujući samovolju i voluntarizam.
Ustav mora jemčiti (4) ljudska i građanska prava, a zakone mora da tumači jedan (5) nezavisan sistem pravosuđa.
Sve to treba da podržava (6) jedna izrazita pravna kultura u građanskom a ne tek podaničkom društvu.
Dalo bi se zaključiti da je za efektivnu vladavinu prava imunu na izazove zloupotrebe vlasti, pored pouzdanog i kompetentnog pravosuđa, potrebno negovati i demokratsku pravnu i političku kulturu baziranju na vrednostima poverenja, solidarnosti, odgovornosti, uzajamnosti, postignuća i održivosti.
Kopču sa demokratijom čini i uverenje da uplitanja u ljubomorno čuvanu slobodu i privatni prostor pojedinca mogu biti opravdana u samo u vanrednim slučajevima koji su podložni proveri nezavisnog sudstva.
Gde se Srbija nalazi u tom pogledu?
S jedne strane, podaci o nepoverenju u institucije i percepciji korupcije pokazuju da u Srbiji takva kultura još ne postoji. S druge strane, relativno visoka podrška vladavini prava pokazuje da bi građani Srbije voleli da žive u predvidivom i pravednom uređenju. Reforme koje bi vodile u tom pravcu u ovom trenutku čine najveći zalogaj na putu Srbije u demokratsku i razvijenu zemlju.
Tačke preokreta
Šta treba učiniti? Mislim da je najvažnije ući u proces odbrane demokratije od stoglave hidre partokratije i braka iz računa partijskih oligarha, tajkuna i finansijskih magnata zasnovanog na očuvanju monopolske pozicije.
U tu svrhu treba ojačati ulogu na fer i poštenim izborima izabranog parlamenta, kao i medija, civilnog društva i nezavisnih državnih institucija koji će onemogućiti ovo ruganje sa demokratijom.
Ruganje i izrugivanje demokratiji je stanje u kome demokratske institucije poput parlamenta i izabrane vlade formalno postoje, imaju značajna ovlašćenja ali su zarobljeni, odnosno moć odlučivanja je izmeštena u ruke predsednika.
Proces oslobađanja zarobljene države zato bi morao da znači vraćanje realne moći na ustavom i zakonima predviđene adrese vlasti. On prvo treba da obuhvati proterivanje političkih partija iz prostora koji je nepartijski. Mislim na pravosudnu vlast, medije, javna preduzeća, obrazovanje i kulturu, u kojim bi trebalo isključiti nedozvoljen uticaj i prisustvo partijskih oligarha.
Nužno je isključivanje uticaja na javne nabavke, rad nezavisnih kontrolnih i inspekcijskih organa, prostorno planiranje, raspolaganje budžetskim grantovima za podsticaje, subvencije, dodelu koncesija i druge poslove u javnom, ali i privatnom sektoru.
U zoni ekonomskih i socijalnih prava, četiri konkretna cilja koji prekidaju prisutno ruganje sa socijalnim dijalogom su:
- Produktivno zapošljavanje i sa njime usko povezano kvalitetno i upotrebljivo obrazovanje;
- Poreske reforme, socijalna sigurnost i osiguranje u slučaju nezaposlenosti kao ključni elementi borbe za socijalnu koheziju i redukovanje siromašiva;
- Radna prava – zagovaranje, umesto fleksibilnosti koja samo olakšava derogiranje radnih prava i otpuštanje, koncepta fleksigurnosti koja fleksibilnost formi rada kombinuje sa visokim stepenom radnopravne zaštite, i
- Odbrana prava na sindikalno organizovanje, štrajk, kolektivno pregovaranje i participaciju u odlučivanju, odnosno efektivni socijalni dijalog koji nadilazi nacionalne granice.
No departizacija bi polazno i nužno uključivala i smanjenje partijskog monopola u „njihovom“ političkom prostoru, koji obuhvata i odgovornost za kreiranje i rad državnog aparata i javnih službi.
U tom okviru, dokumentovanje mehanizama koji su doveli do „zarobljene“ države, utvrđivanje odgovornosti i sankcionisanje odgovornih neke su od preporuka koje je, primera radi, dao Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), u cilju uspostavljanja sistema otpornog na zarobljavanje.
U fokusu su državni aparati prisile, dakle sluzbe bezbednosti, policija, vojska, ali i spoljna politika i nadzor nad medijima kao unutrašnji prsten održanja na vlasti.
Službe bezbednosti predstavljaju prvu metu zarobljavanja države i ključne instrumente preko kojih se vrši dalje zarobljavanje drugih državnih institucija. Razlog je to što službe bezbednosti nikada nisu bile u potpunosti reformisane, i što je u njima koncentrisana nekontrolisana moć koju su političke partije rado koristile za ostvarivanje svojih obračuna i separatnih interesa.
Neku vrstu lakmus testa predstavlja sa svakom novom vlašću ponavljana borba oko službi bezbednosti, pre svega mesta direktora BIA i sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. Neophodne su i zakonske i institucionalne prepreke koje onemogućuju da se BIA meša u kriminalističke istrage.
Da bi policija bila servis građana a ne ispostava režima za obračun sa neistomišljenicima, prethodna pretpostavka je njena depolitizacija. Izbor odgovornog direktora policije, odnosno razgraničenje od političkog dela ministarstva i njena operativna autonomija i pojačana rezistentnost na upliv politike su uslov svih uslova.
Potrebno je i novo “vojno“ zakonodavstvo koje će, recimo, precizirati koliko visokih zvaničnika Ministarstva odbrane može biti politički postavljeno, a koliki je udeo karijerno dokazanih profesionalnih stručnjaka. Treba formirati i nadzorno telo koje bi odgovaralo parlamentu i ne bi bilo pod ingerencijom prethodno politizovanog Ministarstva odbrane.
Potreban je i povratak na sistem u kojem je vojska ključna institucija kada su u pitanju javne nabavke u sektoru odbrane.
Spoljnu politiku Srbije karakterišu netransparentnost, odsustvo demokratske kontrole, personalizacija u vođenju spoljne politike koju je posebno preuzeo predsednik, politizacija diplomatskog kadra i diskreciona ovlašćenja koja ministar spoljnih poslova koristi u donošenju odluka. Prioritet su donošenje strategije spoljne politike koju Srbija nema, kao i nezavisno i stručno kadriranje za diplomatsku službu.
Kad je o medijima, posebno onim sa dobijenom privilegijom posedovanja nacionalne frekvencije, pored zahteva koje su istakli učesnici Protesta protiv nasilja, jedna od preporuka je i izmena Zakona o elektronskim medijima. Cilj je pooštriti kriterijume za izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije i eliminisati političke institucije kao predlagače članova REM-a.
Istu stvar bi morali napraviti i kada se radi o depolitizaciji izbora u sve u međuvremenu osvojene „nezavisne“ državne organe, poput Agencije za sprečavanje korupcije.
Problemi i izazovi su ogromni, no i najduži put počinje prvim korakom i odlukom da nam se ovo što živimo ne sme više ponavljati.
Izvor: Danas
Autor je politički sociolog
