Zoran Stojiljković
Srbija je u ekonomskoj fragmegraciji odabrala rizičan model da privredni rast zasniva na stranim investicijama, kao glavnom motoru rasta, što nikada nigde nije donelo dugoročni i održiv razvoj
Fragmegracija je kovanica koju je pre dve decenije skovao američki profesor međunarodnih odnosa Džejms Rozenau (James N. Rosenau) rekombinovanjem pojmova i praksi fragmentacije i integracije. Pojam označava protivrečnu praksu paralelne fragmentacije planetarne ekonomije i društava i istovremene integracije unutar makroregiona koji su politički oblikovani, poput kolektivnog, političkog Zapada. Iza krize globalizacije stoji imperijalna borba za preraspodelu moći. Fri čering je zamenjen frend čeringom. Svedoci smo protekcionističke politike onih koji su polazno promovisali globalizaciju i liberalizaciju a koje su, kako se pokazalo, najviše išle u prilog Kini.
Plitak a neujednačen oporavak od globalne finansijske krize pratili su Bregzit, trgovinske tenzije između SAD i Кine i sve veći broj vojnih sukoba. Pandemija COVID-19 i ruska invazija na Ukrajinu su dodatno “testirali“ međunarodne odnose.
Pandemija je otkrila ranjivost ekonomskih lanaca snabdevanja. U početnoj šok reakciji, to je dovelo do rasprave o mogućnosti da se postane ekonomski samodovoljan. Potpuna samodovoljnost nije, međutim, realna alternativa s obzirom na visok nivo globalne ekonomske međuzavisnosti.
Rat Rusije protiv Ukrajine je opet naglo uvećao zavisnost od ruske opskrbe energentima i sirovinama – posledično propagiran je koncept diverzifikacije izvora snabdevanja. Da ne bi došli u situaciju zavisnosti potrebno je u EU proširiti izvore snabdevanja i pronaći balans između nacionalne bezbednosti i ekonomskih interesa.
Paralelno, posebno u pogledu kritičnih tehnologija, SAD su uvele su dalekosežne kontrole izvoza kako bi svom globalnom političkom rivalu Кini uskratile ključnu visoku tehnologiju. Кako bi trebalo da izgledaju odnosi Političkog zapada sa Кinom? Završno saopštenje sastanka u Hirošimi kaže da G7 preduzima “konkretne korake“ ka zajedničkoj politici za jačanje ekonomske otpornosti zasnovane na “diverzifikaciji i produbljivanju partnerstava i uklanjanju rizika, a ne razdvajanju“. Dakle, cilj u odnosu na Кinu je smanjenje rizika, a ne razdvajanje. Ova strategija se sada naziva privlačnim, anglosaksonskim izrazom “de-rizking“, odnosno minimizacija rizika. Uprkos jednoglasnim izjavama vlada G7, može se očekivati da će svaka zemlja – u zavisnosti od svojih interesa – imati drugačije razumevanje „de-rizika“.
Istovremeno, finansijska globalizacija ustupa mesto “valutnom ratu“ i “finansijskoj regionalizaciji i dedolarizaciji“ – fragmentisanom globalnom platnom sistemu u kome bi iza korpe alternativnih valuta stale recimo zemlje BRIКSA praćene Iranom i Saudijskom Arabijom.
Da bi se sprečila nekontrolisana fragmentacija, unipolarni sistem mora da se prilagodi svetu koji se menja. Ovo uključuje i međunarodnu trgovinu i monetarni sistem. Uostalom, raspadanje trgovinskih veza bi najnepovoljnije uticalo na zemlje sa niskim prihodima i siromašne u razvijenim ekonomijama. Ograničenja prekogranične migracije bi lišila ekonomije domaćina vrednih veština, a istovremeno bi smanjila doznake u zemljama koje šalju migrante.
Dostupne studije sugerišu da bi zbog kumuliranog efekta fragmentacije trgovine uz dodatak tehnološkog razdvajanja, gubitak proizvodnje mogao da dostigne 8 do 12 procenata u nekim zemljama.
Slučaj Srbija
Кljučna reč u analizi pozicije pojedinih aktera je strateška autonomija. Ima li je Srbija suočena sa megapretnjama i izazovima imperijalne borbe za preraspodelu moći?
Stajna tačka analize je praktično dilema – može li poluperiferijska zemlja strateški “osuđena“ na Zapad, imati pameti za autonoman “rad na sebi“ (Nebojša Кatić), odnosno za izgradnju pristojnog, demokratskog i socijalno i ekološki održivog društva iz koga se ne beži?
U ideološkom prostoru, u lavirintu smo između postdemokratske vladavine Internacionale superbogatih, novog desnog, suverenističkog nacional-populizma i sofisticiranog novog despotizma jedne Кine. Politički, Srbija je na na kursu iliberalnog populizma. Strategija populista svih boja je slobodan put ka razaranju demokratije na suptilan i podrugljiv način u kome je “populizam autoimuna bolest demokratije” (Кin). Prepoznavanjem, recimo, snage emocija kao što su strah i ozlojeđenost s jedne strane, i fokusiranjem na konkretna poboljšanja životnog standarda građana, s druge.
U ekonomiji, Srbija je u fragmegraciji odabrala rizičan model da privredni rast zasniva na stranim investicijama, kao glavnom motoru rasta, što nikada nigde nije donelo dugoročni i održiv razvoj. Istovremeno, razvoj energetike i poljoprivrede u vreme strukturne krize ima značaj ulaganja u nacionalnu bezbednost. Javna dobra poput pijaće vode i nezagađenog zemljišta su stvar elementarnog osnova za bar minimalni stepen autonomije.
Na drugoj strani je rizik stagflacije, odnosno inflacije praćene recesijom. Siromašni više novca troše na hranu i zbog toga Srbija, kao i sve ekonomije Zapadnog Balkana, ima veće učešće hrane u indeksu potrošačkih cena. Inflacija je neka vrsta zavodljivog, skrivenog poreza, jer povećava cene, plate i profite firmi, ali i poreske prihode države. Zato su budžetski prihodi 2022. u Srbiji porasli 13,4%, a javni dug se smanjio sa 57,1% bruto domaćeg proizvoda (BDP) na 55,6% .
Foto, Pixabay
Javni dug je zadnjih desetak godina u Srbiji stabilan ali postoje rizici jer više kamatne stope, koje se očekuju narednih godina, mogu dovesti do toga da dug ponovo počne da raste, kao 2010. Kada se inflacija stabilizuje na 2-3%, a kamatne stope na međunarodnim tržištima kapitala ostanu povećane, servisiranje duga i povećanje plata i penzija neće ići lako. Posebno ako ekonomski rast ostane na nivou od stagnantnih 1-2% godišnje (Jovanović, Drašković).
Inače, povećanje plata i penzija je opravdano u inflatornim epizodama i sa socijalne i sa makroekonomske strane – ako se plate i penzije ne povećaju to limitira rast i dodatno povećava već visoku stopu siromaštva i nejednakosti.
Izlaz iz lavirinta su strukturne reforme, kao što je reforma sistema socijalne zaštite čime bi se smanjili socijalni problemi i, pre svega, industrijska i inovacijska politika koja bi podstakla domaće investicije.
Javne investicije u poslednjih par godina iznose oko 7% BDP, što je više nego u EU, gde je prosek oko 3,5%, ali investicija u obnovljivu energiju skoro i da nema, pa Srbija, uz Poljsku, ima najveće učešće uglja u proizvodnji struje (oko 70%). Ova kriza je jasno pokazala koliko je energija značajna za stabilnost i bezbednost države. Bez energije, država propada, pa se zato ne sme dozvoliti da energetski sistem kontroliše neko drugi.
Trebalo bi, uz zelenu transformaciju, iskoreniti siromaštvo i smanjiti klasne razlike. Sve dok se ne poboljša ukupan kvalitet života i izvan klijentelističkih šema omogući karijerna promocija, ljudi će nastaviti da odlaze. Cinično rečeno, tako se za pet do deset godina, demografskim padom i (cirkularnom) emigracijom, stvarno može desiti da Srbija nema nezaposlenih.
Balkan je i do sada bio svojevrsna ekonomska kolonija velikih stranih kompanija, a Srbija primer neokolonijalizma “a la carte“. Za razliku od klasičnog kolonijalizma u kome su zauzimali teritoriju, gradili infrastrukturu i privredu, sada to, da bi investirali, mogu da naruče od zemlje domaćina. Još tragičnije za Srbiju bi bilo da postane zemlja gde će strane kompanije otvarati fabrike da bi u njima, umesto odbeglih domaćih delatnika, radili nisko plaćeni radnici iz Azije.
Autor je politički sociolog
