20.mart 2023. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas Foto:
Političko polje u Srbiji izdeljeno je na pet grupacija pri čemu je opozicioni prostor, sa podrškom trećine birača i podeljen na proevropsko i suverenističko krilo, gurnut na krajnje polove i presečen SNS kartelom, blokom oko SPS i manjinskim blokom koji je gotovo listom u domenu aktuelne, već decenijske vlasti
Polje politike i linije podela na njemu najlakše je razumeti kao specifično političko tržište na kome se susreću politička tražnja birača – u Srbiji plitka, ne previše rafinirana, pa ni socijalno i nacionalno šarenolika – i politička ponuda sa mnoštvom aktera sa manje više istom, ograničenom ponudom. Pojedinačni akteri – ponuđači roba bez garancija kvaliteta – i njihovi uticaji se radikalno menjaju (setite se SPO, pa i snažnih radikala i demokrata), odnosno preimenuju se političke firme ali su pozicije i asortiman roba relativno stabilni. Eko polje je u tom pogledu relativni novum kod nas, dok je uzlet SNS primer prerazvrstavanja i pomeranja na evropragmatičnu poziciju ili primer ideološkog hibrida u kome se često spajaju gotovo nespojive vrednosti i ukusi u skladu sa pravilom da ništa tako dobro ne drži na okupu kao lepak vlasti. Predominantna stranka, pri tome, pokušava da se uvek nađe u središnjem delu političkog spektra ostavljajući druge na pozicijama političkih polova.
Nejednake šanse u pozadini moći
Političku ponudu bar posredno određuju i pravila igre, u Srbiji pre svega proporcionalni izborni sistem sa eliminacionom lestvicom spuštenom na tri procenta, što onda, kroz koalicione aranžmane i “prirodni prag“ za manjine, omogućuje da se u nacionalnom parlamentu nađe na desetine stranaka i strančica i bar toliko lidera i lidera u pokušaju na prenaseljenom političkom prostoru.
U pozadini su igre moći, odnosno nejednake šanse i pristupi parama, poslovima i publicitetu.
Kada je o tražnji reč, radi se o obrazovnoj, klasno interesnoj, rodnoj, generacijskoj i, posebno, nacionalnoj i konfesionalnoj strukturi društva, te na njoj formiranim identitetima i vrednostima. Od velikog značaja je i odnos građanki i građana prema demokratiji i stepen njihove političke pismenosti i zainteresovanosti, odnosno poverenja u političke aktere ili tek interesne izborne kalkulacije kao razloga zašto glasam kako glasam – ako uopšte glasam. Srbija ima više lica ali dominira siromašni, skromno obavešteni i motivisani, nacionalno najjače vezani kalkulant. On je tek protodemokrata u potrazi za liderom na koga će prebaciti moć, ali i odgovornost.
Kako bi se dao vizuelizovati politički prostor i podele i pomeranja na njemu koji bi dodatno, razičitom veličinom političkih blokova i pojedinih igrača, uključivao i raspored snaga na njemu?
U političkoj sociologiji je uobičajen dvodimenzionalni prikaz političkog spektra sa vertikalnom i horizontalnom osom. Vertikalna prikazuje kulturne i vrednosne identitete i prihvaćene spoljno političke destinacije i integracije, odnosno istrajavanje na suverenističkoj poziciji. Horizontalnu osu predstavlja optiranje za više tržišta i “slobode sticanja” ili političke redistribucije koja bi da donese više pravde i manje nejednakosti.
Kako po tom ključu izgleda politička scena Srbije danas?
Horizontalna ravan je potisnuti prostor socijalno ekonomskih podela na levicu i desnicu, odnosno političku redistribuciju ili tržišnu alokaciju. Zbog siromašne biračke većine i visokog, bar javno proklamovanog vrednovanja jednakosti i socijalne pravde, svi se guraju, u nekoj vrsti bala pod maskama, na pozicije centra i tik uz njega. Na drugoj strani, ono što se samoidentifikuje sa levicom podeljeno je oštro na svoje prevarno neoliberalno, nacionalprotekcionističko i tek nastalo zeleno-levo krilo.
Dominantna, vertikalna osa na čijim su krajnjim polovima evroatlantizam, odnosno politički kolektivni Zapad i (proruski) suverenizam, izraz je dominacije i uticaja, u vremenima poodmakle deglobalizacije i imperijalne borbe za preraspodelu moći, spoljnih aktera i destinacija na unutrašnje podele. Uključiv i one oko poželjnih ekonomskih partnera i pravaca. One – preko formirane kolektivne memorije, posebno sećanja na raspad ex Jugoslavije, bombardovanje i, pre svega, pitanja statusa Kosova i na osnovu njih formiranih dominantnih proruskih političkih simpatija i antipatija prema Političkom Zapadu, pa i EU u koju bi da kao uđemo – oblikuju i aktuelne stavove prema ratu u Ukrajini i uvođenju sankcija Rusiji. Tako se globalne podele prepliću sa podelama koje se baziraju na kulturnim matricama, tradiciji i nacionalnim i konfesionalnim identitetima.
Proevropski i suverenistički pol opozicije
Na prvi pogled je vidljivo da je polje podeljeno na pet grupacija ili političkih kampova pri čemu je opozicioni prostor, sa podrškom trećine birača, podeljen na svoje proevropsko i suverenističko krilo, gurnut na krajnje polove i presečen SNS kartelom, blokom oko SPS i manjinskim političkim blokom koji je gotovo listom u polju aktuelne, već decenijske vlasti. Posle svakih izbora u taj fragmentirani opozicioni prostor uđe još neko od „opozicionara“.
Centralno, dvotrećinsko polje “evrorealista“ oblikuju ključne stranke režima – kamp naprednjaka i kamp socijalista, grupacija koje su naslednice “Miloševićevog režima“. Ovoga puta većina je čvrsto u rukama reformisanih radikala.
Slab periferijski položaj opozicije ima i dodatni problem što je fragmentiran, pri čemu ima bar po četiri uže formacije sa jednocifrenim izbornim reultatom i bez dominantne liderske pozicije i autoriteta. Prostor objedinjenog nastupa ograničen je na zahteve za više demokratije, medijskih sloboda i socijalne i ekološke pravde, a manje u vezi sistemske, političkom korupcijom zarobljene države.
U ovoj već viđenoj analizi političke statike nema ničega od viđenja dinamike političkih promena. Nju potencijalno nose kose linije koje pokazuju veliki prostor razlika između aktuelnog i mogućeg, projektovanog mnjenja birača. Ako je kvalifikovana većina protiv priznanja Kosova i sankcija Rusiji, a polje jasno deklarisane nacionalne opozicije ne prelazi petinu podrške, odakle se onda politički regrutuje sva polovina „ostalih“? Velika razlika ne može biti tumačena samo većinskom podrškom izbornih apstinenta. Ako je malo verovatno da se radi o dominantnom opredeljenju u polju proevropske opozicije, pa ni onom koje politički oblikuje manjinske identitete, onda je očito da se radi o većinskom opredeljenju glasača stranaka vlasti koje treba sada preumiti.
Time bi se i volja birača prilagodila rasporedu snaga na političkom polju na kome bi izvan proevropskog „prozapadnog“ polja našli samo nacional-suverenisti.
Vlast će igrati na strah da sa posvađanim drugim može biti i gore, želji građanki i građana za kakvom takvom stabilnošću i umerenošću u analizi troškova i izazova, jer koristi nakon propuštanja odluka nema. Naravno i na daljoj (zlo)upotrebi resursa i klijentelističkoj kupovini.
Opoziciji ostaje da i pored značaja Kosova i spoljnopolitičkih destinacija fokus pomeri i na pitanja vladavine prava i kvaliteta života, o kojim se još uvek dominatno mi pitamo.
Nama biračima ostaje da u “smutnim vremenima” pravimo obaveštene izbore, da se angažujemo a ne da u stanju anomije, raširene kulture nepoverenja i sveopšte sumnje letargično dremamo.
Do viđenja na narednim, skorim izborima.
