31.mart 2023. Kategorija: Analize, Jelena Aleksić Izvor: Nezavisnost.org Foto: iStock
Zašto su najave o prodaji hlebnog žita Egiptu i Kinu na nivou naučne fantastike dok ratarima, tri meseca pre žetve, gori pod nogama da prodaju bar deo viškova nastalih i zbog prošlogodišnje državne zabrane izvoza
Najave države da će urediti izvoz milion tona pšenice u Egipat i(li) Kinu jednostavno nisu realne. Bar ne u razumnom roku što bi podrazumevalo narednih 100 dana kada poljoprivrednici ulaze u novu žetvu i do kada bi valjalo da se oslobode viškova, kako sami paori tako i trgovci i izvoznici. Međutim, cena domaće pšenice u ovom trenutku iako duplo niža nego lani, i dalje je nekonkurentna prema ceni hlebnog zrna koje prodaje Ukrajina pokušavajući da zaradi makar nešto u ratom zahvaćenoj zemlji. Konačno, otvara se i pitanje ne samo kako će se naša pšenica prodati, po kojoj ceni i kome već i zašto smo uopšte u situaciji u kojoj smo? Da li zbog odluke države da lani zabrani izvoz pšenice kada se ona mogla izvoziti po rekordnim cenama ili zbog taktiziranja proizvođača koji su predugo čekali da je prodaju nadajući se još većoj ceni.
Odgovor, naravno, zavisi od adrese na koju uputite pitanje, ali je generalno ocena analitičara i poznavalaca prilika da je istina negde na sredini, te da su ovoj pat poziciji na domaćem tržištu hlebnog žita kumovale obe strane.
Cena državne zabrane izvoza
Podsetimo ukratko na zabranu izvoza početkom sukoba u Ukrajini kada je država u strahu od izbijanja nestašica sasvim onemogućila izvoz hlebnog zrna. A baš u to vreme pšenica se prodavala po 40 dinara što je, primera radi, skoro duplo više nego u ovom trenutku – 23 dinara.
Farmer holds wheat grain in his hands.
„E, nama je tada bilo zabranjeno da prodajemo i zato je država ta koja treba da nam kako zna i ume reši problem viškova ali i cene pšenice koja je krajnje nerentabilna. Poljoprivreda Srbije sa ovoliko velikim troškovima za repromaterijal, mineralno đubrivo i amortizaciju i niskim cenama proizvoda i konkurencijom evropske privrede koja dobija ogromne subvencije, nema šansu da preživi. Naprosto, naše subvencije su 6.000 dinara a kolega iz Evrope 300 evra”, kazao je za portal Nezavisnost.org predsednik udruženja poljoprivrednika Stig Nedeljko Savić, objašnjavajući da je ministarka poljoprivrede Jelena Tanasković zatražila da sačekaju do 4. aprila kada bi trebalo da im saopšti kakvi su dogovori napravljeni sa izvozom i Kinu i Egipat.
Istovremeno, ona je nagovestila i mogućnost povećanja subvencija, koje su, poređenja radi pre 13 godina bile 14.000 dinara po hektaru, a danas svega 6.000 dinara.
Naš sagovornik Savić ne zna odgovor na pitanje kako će država organizovati otkup tolike pšenice pre svega od poljoprivrednih proizvođača, kako će biti organizovan izvoz i pod kojim uslovima. Pitanje je da li to zna i ministarka koja obećava ovako megalomanske projekte, čemu su, ruku na srce, bili skloni i njeni prethodnici. Podsetimo, izvoz milion tona hlebnog zrna u Egipat najavljivan je još 2016. kada se ubrzo ispostavilo da naša pšenica nije dovoljno kvalitetna za egipatske uvoznike. Kasnije, 2019. potpisani su nužni preduslovi za izvoz koji se tiču usaglašavanja fitosanitarnih propisa ali do danas, ni jedna barža nije krenula put Egipta.
Zašto, pitali smo nekoliko stručnjaka među kojima i agroekonomistu Milana Prostrana koji odgovara da je Egipat među najvećim uvoznicima na svetu što im daje za pravo da budu probirljivi. Uz to, njihova je gastromonija oslonjena na hleb, kus – kus koji zahteva poseban kvalitet pšenice i, konačno, hleb je u Egiptu već decenijama pitanje nacionalnog opstanka.
Naime, Egipat subvencioniše cenu hleba još od 40-tih godina prošlog veka a cena se nije menjala još od 1980. Pokušaj tamošnje vlade da 1977. podigne cenu subvencionisanog hleba izazvao je burne proteste, a tadašnji predsednik Hosni Mubarak se 2008. suočio sa nemirima – upravo zbog nestašice pšenice.
Dakle, jasno je koliko je rusko-ukrajinski rat pogodio Egipat koji je ranije čak 80 odsto pšenice nabavljao upravo iz Rusije i Ukrajine. Recimo još i da uvezeno žito daje polovinu brašna za program subvencionisanog hleba koji svakodnevno hrani oko 72 miliona Egipćana.
“Zbog svega toga oni imaju vrlo stroge kriterijume kvaliteta ali i procedura. Srbija ima potpisane sporazume o fitosanitarnoj ispravnosti ali to u ovom trenutku ne znači mnogo u odnosu na brojne poteškoće koje nam stoje na putu. Pre svega, upitni su naši kapaciteti da se tolika količina pšenice preveze do luke Kostanca u Rumuniji. Ne bih da budem pesimista i ostavljam mogućnost da se to uradi do naredne žetve ali je zaista malo realno”, objašnjava Prostran.
Daleko je i Konstanca
I Žarko Galetin za naš portal takođe tvrdi da Srbija nema kapacitete da u Egipat ili Kinu izveze million tona hlebnog zrna.
„Egipat kupuje preko tendera i vrlo su rigorozni mada ključno je pitanje kako fizički sprovesti tako veliki izvoz. I Kina i Egipat plaćaju tek posle 60 dana i pa je takođe pitanje koliko bi to našim proizvođačima i trgovcima odgovaralo. Ipak, glavno je otkud nama te barže i koliko bi to čak i da se izvede bilo isplativo zbog troškova transporta“, ukazuje Galetin koji, ipak, ostavlja mogućnost da se zbog sve češćih najava tako nešto i dogodi.
Predsednica Udruženja Žita Srbije Sunčica Savović nam detaljnije objašnjava kako u ovom trenutku izgleda prodaja pšenice iz rumunske luke Konstanca preko koje je i Srbija plasira dalje.
„Rusija sada prodaje pšenicu po najnižim cenama u poslednjih 16 godina a o Ukrajini da i ne govorim. Mi smo uslovljeni najpre cenom koju zahtevaju proizvođači i skladištari a onda su tu i troškovi transporta do Konstance koji nisu mali, jer kad ugovarate brodove i barže na mesec dana kao mi, a ne tri meseca unapred, to sve košta mnogo više. Jednostavno ni sa sadašnjom cenom na koju se žale proizvođači nismo konkurentni a sa nekom većom da i ne govorim. Međutim, moram da naglasim da je to problem koji imaju i Rumunija i Mađarska i Bugarska – sve su zemlje kao i mi imale dobar rod, svi imamo viškove ali ne možemo da konkurišemo ukrajinskoj robi“, ističe Savović u razgovoru za Nezavisnost.org. Ona je saglasna sa Galetinom da za aktuelno stanje nije kriva samo država već delimično i želja trgovaca i izvoznika pa i proizvođača da „megaprofitiraju“.
U tom kontekstu, Galetin podseća da je država prošle godine više nego inače punila robne rezerve i to po ceni od 35 dinara „ali je otkup trajao dve nedelje što je zaista mnogo“. I govori nam, šta?
„Ponukani cenom iz marta i aprila, proizvođači su nastavili da kalkulišu čak i posle žetve kad je država plaćala 35 dinara što uopšte nije bilo malo. Istina je i to da je Vlada morala ranije da ukine zabranu i to je deo odgovornosti koju država mora da ponese jer ti ljudi zaista jesu oštećeni. Bar deo njih“, tvrdi Galetin govoreći o zabrani koju Vlada ukida tek u julu 2022. A to je vreme, podseća Savović, kada je vodostaj Dunava izuzetno nizak zbog čega je prevoz rekom gotovo nemoguć. Uostalom, samo podkraj avgusta prošle godine, Srbija je na Dunavu imala zarobljenu robu u vrednosti stotina miliona evra, od čega je bilo 750.000 tona žitarica.
Podsetimo, zabrana izvoza je zvanično bila na snazi od 11. marta do 21. aprila da bi onda od 4. maja bio dozvoljen izvoz u kvotama za Albaniju, Italiju i Severnu Makedoniju. Potpuna zabrana ukinuta je tek 21. jula u vreme kada Rusija i Ukrajina potpisuju sporazum sa Turskom i UN o izvozu miliona tona zaglavljenih u ratom zahvaćenim područjima. Sporazum je u međuvremenu nekoliko puta produžavan a poslednji put Rusija i Ukrajina potpisale su u petak 22. jula odvojene sporazume s Turskom i Ujedinjenim nacijama kojima je otvoren put za izvoz više od 20 miliona tona ukrajinske pšenice zaglavljene u crnomorskim lukama. Rusija je obezbedila izvoz ne samo žita već i đubriva što je dalje umnogome uticalo na smanjenje cene. Elem, sporazum je od tada nekoliko puta produžavan a poslednji put pre desetak dana na period od 120 dana.
“Nažalost, propustili smo pogodne trenutke za prodaju, proizvođači su bili prinuđeni da kupuju komponente za prolećnu setvu po tržišnim cenama dok svoju robu nisu imali kome da prodaju i kako da naplate, a izvoznici su bili sprečeni da obavljaju svoju osnovnu delatnost, prihoduju i time obezbede priliv finansijskih sredstava na domaće tržište. Zabrana je, jednostavno, morala biti ukinuta ranije jer u avgustu naši izvoznici nisu mogli da ugovaraju dugoročne aranžmane. Naprosto, nije se znalo šta će država dalje da uradi. Mi u regionu prodamo oko 600.000 tona maksimum a ostalo treba da ide u izvoz što se prošle godine nije dogodilo. Sada je na proizvođačima da traže cenu koju hoće ali je pitanje šta tržište može da plati i koja je realna cena“, naglašava Sunčica Savović.
Pomoći malima, tajkuni mogu i sami
Naša sagovornica smatra da bi država morala da reaguje u ovom trenuku i nekako pomogne otkup viškova. Isto misli i Prostran uveren da je najvažnije pomoći seljacima a ne firmama poput Delta agrara koje obrađuju stotine hiljada hektara.
„Zašto pomagati tajkune, oni su veliki, neka se snađu. Sada je važno pomoći malog seljaka, prvog proizvođača. Konačno, država već dugo robne rezerve drži na prilično niskom nivou, čak i pored prošlogodišnjeg povećanja. Ona bi mogla da otkupi makar deo viškova od seljaka jer imati zalihe pšenice ne može biti pogrešno – reč je o najvažnijoj prehrambenoj namirnici. Neka država kasnije angažuje izvoznike radi prodaje“, preporučuje Prostran.
Šta je od svega pomenutog zaista i izvodljivo nismo čuli ni od ministarke poljoprivrede koja, kako je rečeno, nakon sastanka sa poljoprivrednicima koji prete protestima kaže “da stalno traži načine da viškovi pšenice izvezu kako bi poljoprivrednici mogli da prodaju pšenicu nakon žetve”.
“Razumem njihov strah, da nije lako i da se treba boriti, da cena od 22 dinara nije prihvatljiva, ali hajde zajedno jedno po jedno da rešavamo. Intenzivno radim na usaglašavanju sertifikata i imam veru u kinesko tržite”, istakla je Tanasković. MInistarka je nedavno najavila da će vladi i Direkciji za robne rezerve izneti problem te “ponuditi neko zvanično rešenje”. Rok nije precizirala.
